BRANKO RADUN: NEMAČKA STOJI IZA DOGAĐAJA U KUMANOVU (?!)

Jedina zemlja koja ima resurse i motive da podrži albanske teroriste i projekat Velike...

Jedina zemlja koja ima resurse i motive da podrži albanske teroriste i projekat Velike Albanije u ovom trenutku je Nemačka

Dešavanja u Makedoniji, koja neki kvalifikuju kao teroristički napad, a drugi kao početak novog Balkanskog rata, zapadni mediji izbegavaju negativno da etiketiraju kao terorizam. Takvi i slični indikatori daju argumente tezi da su centri moći na Zapadu, ako ne dali zeleno svetlo albanskim teroristima za početak ofanzive, a ono gotovo sigurno nisu pokušali da spreče sukobe.

Dobri poznavaoci balkanske geopolitike vide okidač sukoba u projektima ruskog gasovoda i kineske pruge, koji bi prešli preko teritorije Makedonije. Time bi Moskva i Peking bili mnogo prisutniji na Balkanu, a zajednički bi mogli postati značajniji nego što se može očekivati. Pre svega, reč je o „Turskom toku“ kojim bi trebalo da se zaobiđe Ukrajina i na taj način dodatno osigura i stabilizuje snabdevanje gasom. Naravno, SAD je protiv ovakvog projekta, jer bi to bilo viđeno kao ruska pobeda i povratak Moskve na Balkan. Stoga Americi generalno odgovara regionalna nestabilnost gde se oni postavljaju kao arbitri. Isto tako je jasno da SAD ne žele u ovom momentu veće sukobe i promene granica i etničke strukture.

Kako onda objasniti eskalaciju sukoba koji nekima izgleda kao početak novog Balkanskog rata? Kako Vašingtonu u ovom momentu ne ide u prilog prevelik sukob u Makedoniji otkuda onda takva otvorena agresija na Makedoniju, ako je poznato da Albanci autoritarno slede najjače sile. Albanci nisu do sada pokazivali preveliku autonomiju u ovakvim operacijama, pa je logično zaključiti da su od nekog drugog dobili podršku i zeleno svetlo. Iako se govori i o tome da su se OVK klanovi uzmemirili činjenicom osnivanja suda za ratne zločine i slabljenjem svog uticaja te da je ovakav izvoz terorizma način da se skrene pažnja na sukob u Makedoniji, to nam izgleda preterano. Ovo nije dovoljno za samostalno započinjanje ratne i terorističke operacije. Potrebna je ozbiljna logistika i podrška koju mogu dati samo moćne i bogate zemlje.

Jedina zemlja koja ima resurse i motive da podrži albanske teroriste i projekat Velike Albanije u ovom trenutku je Nemačka. Naime, Berlin, svestan strateškog okvira koji zadaje SAD nastoji da kroz uklapanje svojih interesa i ciljeva sa strateškim pravcima koje trasira Vašington realizuje i svoje aspiracije. No, u tom uklapanju u američku strategiju oni nastoje da naprave prodor tako što će biti „veći katolici od Pape“. Da bi ojačali svoje pozicije na Balkanu i da bi postali uticajni među Albancima, Nemci će nastojati da direktnije i agresivnije pomognu velikoalbanske snove. U to spada i jak pritisak na Srbiju da što pre prizna secesiju Kosova i unitarnu BiH, kao način da se u regionu „sredi stanje“, a pri tome Berlin posnovo postane značajna balkanska sila.

Germanski geopolitički faktor je tradicionalno vezan za Albance, pa je čak i projekat velikoalbanske ekspanzije pre jednog veka bio iniciran od Berlina i Beča. Može se reći da su Anglosakonci preuzeli geopolitičku štafetu od Germana na Balkanu a sa tim i planovi podrške Albancima i njihovim aspiracijama širenja na račun komšijskih pravoslavnih naroda (koji su uvek sumnjivi kao potencijalni saveznici Moskve). Sada Berlin svira po američkim partiturama, iako su njeni delovi odavno bili napisani u germanskim cetrima moći. No, isto tako i Berlin nastoji da povrati barem deo uticaja i moći koji je imao. Na tome rade uporno i sistematično.

Ovo ponašanje Berlina u Makedoniji i na Balkanu nas podseća na ono što se dešavalo krajem osamdesetih i početkom devedesetih na području bivše SFRJ. Amerikanci su zadali generalni okvir rešavanja jugoslovenske krize, koji je mogao ići ili mirnim raspadom ili ratnim sukobom. SFRJ je postala nepotrebna zemlja sa slomom komunizma i istočnog „lagera“. Tada Nemci, videvši svoju šansu, agresivno i ambiciozno podržavaju secesioniste iz Ljubljane i Zagreba (ali i Albance). Naravno, jednostrano je predstavljati propast SFRJ kao „delo Germana i Vatikana“, a pri tome su navodno Vašington i London bili „zatečeni“ razvojem događaja.

Takvom agresivnom i ratnohuškačkom politikom su Nemci ostvarili veliki uticaj na novoformirane države, Sloveniju i Hrvatsku. To jačanje germanskog uticaja se, naravno, nije uklapalo u planove Londona i Vašingtona, pa je počela bitka za kontrolu Zagreba, preko pritisaka i ucena koji su na kraju doveli do okretanje leđa Tuđmana i HDZ germanskom političkom establišmentu, 1995. Tada je vrh hrvatske države i dobio zeleno svetlo da napadne Republiku Srpsku Krajinu i etnički očisti Hrvatsku od Srba. Do tada su Anglosakskonci štitili Srbe preko snaga UN i svojih bezbednosnih struktura, kao instrument ucene prema progermanskom i provatikanskom Zagrebu.

Kao što su 1990. Nemci podržali na sve moguće načine otcepljenje Slovenije i Hrvatske, da bi situaciju razrešili u svoju korist te da bi se ponovo vratili na balkanske prostore tako i danas podrškom Albancima Nemačka želi da „raščisti teren“ i realizuje svoj uticaj u regionu. Nemci žele na ovaj način i da se vrate na velika vrata na Kosovo odakle su bili istisnuti od Anglosaksonaca sredinom prošle decenije. Naime, kosovski i makedonski Albanci su međusobno mnogo više povezani, no sa onima iz Albanije, jer su skoro sedam decenija živeli u jednoj državi. Značajnom Nemačkom podrškom ugroženim kosovsko-makedonskom OVK klanovima se nastoji stvoriti protivteža moći proameričkom lideru Albanije, Rami, u borbi za dominatnu poziciju u procesu konstituisanja Velike Albanije. Naravno, i kosovski klanovi OVK struktura igraju dvostruku igru, kao što je to radio i Tuđman. Oni uzimaju pomoć sa svih strana, ali će na kraju ipak slediti onoga koji je najjači i koji im ponudi najviše.

U tom pogledu, Nemačka kao ekonomski džin, a politički patuljak, nema mnogo šanse u odnosu na SAD na terenu, ali njihov cilj i nije „preotimanje“ Albanaca već status „mlađeg partnera“ na Balkanu. Tako se i efikasna antiteroristička akcija makedonskih vlasti može tretirati i kao posledica podrške zapadnih struktura moći kojima nije interes eskalacija sukoba, ali ni jačanje germanskog faktora na ovim prostorima. Trenutno je Srbiji najopasnija otvorena i agresivna proalbanska strategija Nemačke u odnosu na strategije drugih geopolitičkih igrača na Balkanu. Sadašnja balkanska strategija Berlina poprima obrise Hitlerove, antisrpske i antibalkanske strategije, koja jeste imala elemente podrške albanskom ekspanzionizmu. Srbija mora da formira takvu konfiguraciju podrške u svetu kojom će se nastojati blokirati maligne posledice takve germanske strategije. Poput onoga što je na prostoru BiH uspeo predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik, da kombinujući svoje veze u Vašingtonu, Moskvi i Izraelu, uspe da sačuva Republiku Srpsku i da je provede kroz scile i haribde istorijskih iskušenja.

Izvor Vidovdan, 14. maj 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u