ZAHAR PRILEPIN
Govoriti o Rusiji je svačije pravo. Tamo gde se Rusija završava, nestaje i pravo na izjašnjavanje. Dalje počinje: „A vas se to ne tiče“
Na koncertu u Moskvi Boris Grebenščikov (na slici ispod) je rekao: „Jebu nas u mozak. Treba isključiti televizor i rat će se završiti“.
Nešto razmišljam: a hoće li tu istu frazu Boris Borisovič ponoviti na koncertu u Kijevu? „Jebu vas u mozak. Treba isključiti televizor i rat će se završiti“.
Ili tamo ne jebu u mozak, nego jebu samo ovde? Ili je tamo neki drugi televizor i njega ne treba isključivati?
Biti hrabar u Rusiji – to je dobro. Biti hrabar u Rusiji – to je ugodno. U Rusiji se čak može reći ovako: Putin vas jebe u mozak. Treba isključiti Putina i rat će se završiti.
I ništa vam se zbog toga neće dogoditi.
Upravo sam u Rossiйskoй gazete video na pola stranice anons filma jednog režisera koji kaže: što u Donbasu više meštana pokopaju – to bolje. S tom koloradskom ruljom ne ide se u Evropu. Tako on govori – i ovde snima filmove, i ti se filmovi reklamiraju u centralnom listu, koji garant i tiranin čita svakog jutra.
Drugi takav oštroum, koji se ne ustručava u izrazima, snima na Prvom kanalu serijal. Sve normalno.
Mihail Borzikin (na slici ispod), lider izvrsne grupe Televizor, čije ploče slušam čitavog života, smatra (kao i Boris Borisovič) da nas jebu u mozak.
On je otputovao u Kijev, tamo pevao i ispričao kako nas ovde jebu u mozak. Da nije slučajno rekao svojim slušaocima, bar šapatom, da i njih u mozak jebu? Ništa tako mi nisu preneli.
Nešto čudno se dešava.
Možda je Boris Grebenščikov, predlažući da se isključi televizor, imao u vidu grupu Televizor? Neka mu Borzikin odgovori: „Razbij akvarijum – i bićeš slobodan“.
Ako neko u komentarima bude vređao Grebenščikova ili Borzikina, banovaću ga i udaljiti. Veoma uvažavam te ljude, sve njihove pesme znam napamet.
(Fraza „isključi televizor – i rat će se završiti“ naročito ubedljivo bi zvučala danas na donjeckom aerodromu, zar ne?)
P.S.: Povodom Grebenščikova, kao stado jednojajčanih pingvina, dolaze gosti s jednom te istom rečenicom: Grebenščikov živi u Rusiji i govori o Rusiji, zašto bi u Kijevu govorio o Kijevu, on je tamo gost.
I svaki se dostojanstveno udaljava, sa gordim izrazom lica: kako sam mu skresao!
Čujte, daju li vama ujutro pileći mozak u tabletama? Možete li makar jednu svoju misao podvrgnuti kritičkoj obradi?
A zašto kod vas tamo, u Kijevu, svi pričaju o ruskom televizoru? I prolaznik, i pevač, i političar, i pesnik? Šta, vi nemate sopstveni televizor, da bi ga isključili? O tome popričajte. Zašto svi vi osuđujete Anu Netrebko, koja je govorila o Ukrajini? Nemate svojih pevačica, koje govore o Rusiji?
Tu, naravno, počinje drugi krik: „Kod nas je rat, a kod vas nije“. I zato njih sve to uzbuđuje, a nas ne mora.
Znači: vi ste tamo izbombardovali 10 hiljada ljudi, ali to se nas ne tiče – to je vaša privatna stvar.
U redu, nećemo tu temu. Ali uopšte ne razumem zašto vi tako likujete kada se neki glumac iz Poljske, pevač iz Estonije i još nekakav dresirani magarac iz kraljevstva Ihtiandr izjasne povodom televizora u Rusiji.
Govoriti o Rusiji – to je svačije pravo. Tamo gde se Rusija završava, nestaje i pravo na izjašnjavanje. Dalje počinje: „A vas se to ne tiče“.
Preveo Ž. NIKČEVIĆ
