ĐOKO KESIĆ: BUJOŠEVIĆ I RTS

Ne vidim drugu mogućnost osim da ulogu „medija kao nacionalnog stuba“ preuzme RTS, koji...

Ne vidim drugu mogućnost osim da ulogu „medija kao nacionalnog stuba“ preuzme RTS, koji bi inicirao meritornu raspravu i postizanje društvenog kosenzusa u vezi sa ovim pitanjima

Izbor Dragana Bujoševića za direktora RTS dokazuje dve stvari: da je to dimna zavesa iliti upotreba manevarske municije u ozbiljnom ratu u kojem politika pokušava da dokaže da u Srbiji vlada demokratija, ili da premijer Vučić gubi kontrolu nad važnim događanjima u zemlji? Oba rešenja su loša za Srbiju.

Zašto verujem da je izbor Bujoševića ozbiljan promašaj i zbog čega sam ubeđen da je njegov izbor rezultat očaja nadležnog biračkog organa, koji je tražio najmanje loše rešenje što je ravno igri „ćorave kutije“ s podlom političkom namerom? Bujošević je, bez sumnje, dobar novinar. Mnogi će ga optužiti za izvesne političke „žute“ i LDP sklonosti, što nije njegov glavni greh. Ne zameram mu ni mlohave TV emisije Nije srpski ćutati i Stav Srbije. Takav je karakter, njegovoj prirodi pristaje ona građanska pitomost sročena u frazi: „On je dobar momak iz komšiluka, mnoge tašte bi se orodile s njim“. Davno!

To je zapravo početak priče o Bujoševićevom pogrešnom zaposlenju. Najpre, RTS je TV kuća koja se, bez obzira na brojne kritike, kadrovski i profesionalno izdvaja iz opšteg sivila mentalnog i sveopšteg zagađenja, koji su u međuvremenu proglašeni za novu društvenu vrednost. Istovremeno, RTS je u govnima do guše, u finansijskom kolapsu, s viškom od skoro dve hiljade ljudi i pod udarom komercijalnog TV smeća i populističke politike, hoće da joj otmu pravo na podelu marketinškog kolača.

Bujoševićev problem nije samo u tome što seda u fotelju poslednjeg velikog srpskog novinara. Na njegovu i našu žalost, ta priča je mnogo složenija, nadrasta nas ovakve kakvi smo. Taj problem počiva na Tijanićevom uverenju zapisanom pre desetak godina: „Nema nikakve reforme, nema civilizacije i nema Evrope u ovoj zemlji bez reforme medija. Ona podrazumeva nemoguće stvari, kao što su razbijanje plemenskih okvira čitateljstva i okupljanje građana oko novina kao metafora nacionalnih stubova“.

Gde su te „novine“, mediji, ima li ih, kako ih stvoriti – uprkos ovoj i svim drugim vlastima koje su stolovale ikad u Srbiji i sve nepismenijoj naciji? One su nasušna potreba Srbije, tim pre što se Srbija približava tački loma, izbori su verovatno u septembru s novom strankom Tomislava Nikolića, a do tada EU i SAD očekuje da se rasplete priča o Kosovu, kojoj će nasilno ta nakazna država biti susjed, a mi ćemo na to pristati…

Ne vidim drugu mogućnost osim da ulogu „medija kao nacionalnog stuba“ preuzme RTS, koji bi inicirao meritornu raspravu i postizanje društvenog kosenzusa u vezi sa ovim pitanjima: Zbog čega se ukupna državna i opoziciona politika pretvorila u svakodnevnu predizbornu kampanju, zašto vlada sve manje priča o ekonomiji, a sve više o politici, zašto i bogati ne dele teret recesije, zbog čega samo penzioneri i zaposleni, hoće li vlada prodati poslednji „porodični nakit“ u vidu Telekoma, EPS, PKB, poljoprivredno zemljište, bez valjane društvene debate, računajući opravdanu Vučićevu kritiku svojih prethodnika da su „prodali sve što je u zemlji vredelo i to im je bila politika?“

SNS i premijer Vučić jesu dobili mandat od birača da vode zemlju. Taj mandat imali su Milošević, Šešelj, Đinđić, Tadić, pa gde smo sad. Da li će RTS i ostali mediji privoleti vlast da sve važne odluke odmere s biračima i opozicijom? Razmišlja li o tome Bujošević?

Ukoliko to srpska politička elita ne uradi, strah me da idemo ravno u novi haos.

Izvor PresRS, 15. 05. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u