DRAŽA MIHAILOVIĆ ILI KORAK KA PRAVDI

STEFAN KARGANOVIĆ Kraj lažne presude generalu Mihailoviću nagoveštaj je toga šta čeka i presude...

STEFAN KARGANOVIĆ

Kraj lažne presude generalu Mihailoviću nagoveštaj je toga šta čeka i presude drugih ideoloških i političkih sudilišta našeg doba

Besudna zemlja – da upotrebimo sintagmu Milovana Đilasa, jednog od njenih najdrčnijih novijih bezakonika – najzad je učinila jedan milimetarski korak – da unekoliko ispravimo naslov – ipak ne toliko u susret pravdi koliko ka javnom žigosanju kancerozne nepravde. Radi se o odluci nadležnog suda u Beogradu, posle beskrajnih subnorovskih smicalica i sholastičkih sudskih natezanja, da se poništi sramni akt koji je decenijama služio kao kvazipravno pokriće za zlobno klevetanje i sudsko ubistvo generala Dragoljuba Mihailovića, oličenja viteštva i časti jednog obezglavljenog naroda u najmutnijem razdoblju njegove nedavne istorije.

Uvažavajući praksu propisnog terminološkog uobličavanja ovakve vrste sudskog rešenja, uputno je pri svem tom istaći da je generalu Mihailoviću „rehabilitacija“ skroz nepotrebna zato što taj u njegovom slučaju poprilično neprikladan pojam konotira postojanje neke mane koja se, eto sada, pravnim činom otklanja ili nadoknađuje. Da obrnuto parafraziramo svojevremeno izgovorene reči jednoga od ideoloških šakala koji je, sa ostatkom svoje neslavne družine, iz pozadine usmeravao lakrdijaški proces generalu, moralna čistota i nepokolebivo rodoljublje tragičnog heroja „isuviše su dobro poznati i očigledni“ da bi po meritumu tog pitanja postojala mogućnost za bilo kakvu raspravu. Odavno nije bila izgovorena istinitija reč od one sa kojom je predsednik sudskog veća zaključio svoje izlaganje: „General Dragoljub Mihailović je neosuđena osoba“.

NASILNICI DA SE ZAMISLE
Ne rehabilitovan, već sasvim pravilno – neosuđen. Samim tim, moralni oprobrijum se sručuje na glave generalovih zlih progonitelja i njihovih zaslepljenih apologeta do današnjih dana bezdušnih saučesnika u pravednikovom svirepom ubistvu.

drazamihailovic03Ogrezli u zlobi i obuzeti nemoćnim besom, oni danas poraženo sikću na konačnu odluku suda. Posežu za komičnim i bednim floskulama o „reviziji istorije“ (one njihove, lažne, koju su, da bi pokrili zločine, sami decenijama sastavljali) i o navodnoj neprimerenosti opravdavajuće presude prvom gerilcu okupirane Evrope, i to baš ovih dana, kada se slavi pobeda nad fašizmom. Samodestrukcija lažne presude generalu Mihailoviću nagoveštaj je toga šta čeka i presude drugih ideoloških i političkih sudilišta našega doba. Neka od njih upravo u ovom trenutku osiono zasedaju, samouvereno deleći nepravdu, ne razmišljajući o neminovnosti polaganja računa. Zaboravljaju, kao što su svojevremeno to smeli s uma i nasilnici koji su ugrabili vlast 1945. godine, da za hibrisom uvek sledi – nemeza.

Sažaljenja vredni ministar inostranih poslova uzrujano je, na vest o sudskoj odluci, iskoračio iz okvira svoga resora, izdavši saopštenje koje ne ostavlja utisak da je kao državnik na tako odgovornom položaju obdaren sposobnošću da celishodno i analitički razmišlja:

„Viši sud u Beogradu trebalo bi podsetiti“, stoji u saopštenju njegovog Ministarstva, „da su pre 70 godina, 14. maja 1945, na isti dan kada je on doneo sramnu odluku o rehabilitaciji, engleski vojnici u Italiji i Austriji zarobili gotovo 30.000 ustaša i četnika i predali ih jugoslovenskim partizanima. Samo taj podatak jasno govori o tome ko su bili saveznici, a ko neprijatelji, maja 1945.“

To je zaista briljantna argumentacija osobe koja vodi pregovore o najdragocenijoj teritoriji zemlje, koju zastupa pred licem spoljašnjeg sveta. Treba potsetiti njega da tih 30.000 ljudi, verolomno izručenih u kandže titoističkih dželata, nisu imali čak ni luksuz montiranog suđenja kakvo je iz propagandne nužde bilo upriličeno generalu Mihailoviću. Umesto toga, bespravno i po prekom postupku mučki su pobijeni i bačeni u bezdane širom Slovenije, gde im kosti i danas u hrpama leže i trunu. Ako ministar iz svoje glave ovo nudi kao ubedljiv razlog da se kao zakonito potvrdi i ubistvo generala, građani čije spoljne poslove ovaj čovek vodi imaju obilje razloga za duboku zabrinutost.

POKAJANjE JE USLOV PREPORODA
Opravdanje – ruski izraz je ovde najprimereniji – generala Dragoljuba Mihailovića, viteza bez mane, u čijim se čak i prividnim slabostima projavljuje epska vrlina, ako ne savremenika, onda sigurno zbirne, nadistorijske ličnosti njegovog naroda (da li bi ministar, zbog date reči, poštedeo svog potencijalnog dušmanina da ga je samo u šakama imao?), mali je, ali ne sasvim beznačajan, korak u isceljenju jednog zabludelog društva. Ne u ispraznom i demagoškom smislu „pomirenja“, kao što se posle obnarodovanja sudske odluke počelo politički korektno o tome govoriti, nego u smislu jednostavnog sozercanja istine i pravde.

drazamihailovic02Sv. Jovan Šangajski je tridesetih godina prošloga veka, pokušavajući da pronikne u tada vrlo turobnu sudbinu ruskog naroda, to je objasnio na način koji mi je dugo izgledao skoro nerealan, mada su moje moralne simpatije nepodeljeno bile na strani njegove plemenite i potresne misli. Rusija ispašta, pisao je tada vladika, zato što je ravnodušno posmatrala klevetanje i ubistvo svoga uzvišenog i nevinog vladara, a da ni jedan sloj društva nije makar pokušao da taj zločin spreči ili da se bar javno ogradi od njega. I vladika je dodao da stvari po Rusiju neće poći nabolje sve dok u opštoj svesti ne bude priznata i osuđena tada počinjena nepravda i dok se narod kolektivno ne pokaje za svoje apatično saučešće u jezivom zločinu.

Bez ulaženja u mistične mehanizme nebeske jurisprudencije, vladiki je teško osporiti da je bio na tragu značajnog uvida. Procvat koji je očigledno u Rusiji usledio pošto su vladikini minimalni uslovi za ponovno zadobijanje nebeskog pokrova i blagodati počeli da bivaju ispunjeni putokaz je i za „malog brata“.

Dokumentarni film o generalu Mihailoviću možete pogledati ovde

Politika
Pratite nas na YouTube-u