USPON IRANA ILI ŠTA SE ZAISTA DEŠAVA NA BLISKOM ISTOKU?

MILOŠ ZDRAVKOVIĆ Najveća prilika za rast iranskog uticaja su sunitski džihadisti, koji slabe sunitske...

MILOŠ ZDRAVKOVIĆ

Najveća prilika za rast iranskog uticaja su sunitski džihadisti, koji slabe sunitske države i menjaju međunarodno javno mnenje

Sektaški konflikti na Bliskom Istoku mogu se tretirati kao rivalstvo dve grane/verzije islama – šiita i sunita. To je realnost koja postoji. Ipak stvari su malo komplikovanije. Jedinstvo sunita predstavlja mit – zemlje koje čine Suniti su duboko podeljene oko raznih pitanja. A šiiti, čija je snaga porasla od ranih 1990-tih, ipak pate od nezaobilaznih ograničenja kao manjinsko muslimansko stanovništvo.

DEMOGRAFSKI IZAZOV
Zaista, najveća prepreka šiitskoj dominaciji jesta demografija. Više od tri četvrtine svih muslimana praktikuje sunitsku verziju islama. Prema svim relevantnim pokazateljima, postoje samo četiri zemlje sa većinskim šiitskim stanovništvom: Iran, Azerbejdžan, Bahrein i Irak. Istini za volju, postoje i zemlje koje imaju značajnu šiitsku manjinsku populaciju: Jemen, Kuvajt, Saudijska Arabija, Avganistan, Pakistan, Turska… Šiiti takođe čine najveću versku grupu u Libanu i čine oko 20 procenata od oko 150 miliona muslimana u Indiji.

Poput svojih „jednovernika“ sunita, šiiti su takođe interno raznoliki. Najmoćniji i najbrojniji su Persijanci, ali postoje Alaviti (značajni naročito u Siriji i Turskoj), Zaidi, Druzi… Svi oni se razlikuju geografski, jezički politički i ideološki.

sunitivssiiti01Kroz istoriju šiiti su retko prevladavali, naročito posle XVI veka, kada je veliki deo Bliskog Istoka, kao i Južne Azije, potpao pod kontrolu Otomanske imperije ili velikog Mogulskog carstva (Indija) – obe sunitske imperije.

USPOSTAVLjANjE UPORIŠTA
Godine 1979. Iranska revolucija zvanično je kreirala Šiitsku Republiku Iran. Iran je danas najveća i najmoćnija zemlja Bliskog Istoka. Ta činjenica omogućava sveštenim licima (u pitanju je teokratski režim), koja vode ovu veliku i bogatu zemlju, da snažno podržavaju šiitske zajednice širom sveta, naročito na Arabijskom poluostrvu i okolini. Ali širenje uticaja (naročito ako nije u pitanju imperija) nije lako. Iran je prvo pokušao da iskoristi „svoje“ etničke Azere da koriste šiitsku većinu u Azerbejdžanu u svoju korist. Međutim, do 1991. godine Azerbejdžan je bio deo Sovjetskog Saveza i kao takav deo sekularne nacije. Njegov sekularizam pravio je jak otpor šiitskoj uvertiri.

Ratovi u Avganistanu – prvo sovjetska invazija 1979, pa američka okupacija – kao i permanentni konflikt između Indije i Pakistana, u znatnoj meri otežavaju proširenje iranskog uticaja na istok.

Sa limitiranim mogućnostima za progres na severozapadu i istoku, jedini pravac progresa Iran je osetio prema arapskom svetu. Uprkos krvavom ratu između Irana i Iraka (arapska zemlja) početkom 1980-tih Teheran je uspeo da stvori jako uporište u Damasku (delimično zahvaljujući i tome što je većinskim sunitskim stanovništvom vladao i vlada alavitsko-šiitski režim). Zaista, Sirija je od tada postala najsnažniji saveznik Irana na Bliskom Istoku. Sirijski vladari (porodica Asad) omogućili su Iranu da razvije Hezbolah u veliku političku i vojnu snagu.

Druga dva događaja bila su presudna za širenje iranskog uticaja na Bliskom Istoku i na arapski svet: godine 1989. rat između Irana i Iraka se završio i građanski rat u Libanu je donekle slučajno rešen. Ovo drugo je pozicioniralo proiransku grupu Hezbolah kao najveći pojedinačni entitet libanske političke scene.

Nekoliko godina kasnije Irak je napao Kuvajt, što izaziva Prvi zalivski rat. Za Iran je to bio dar s neba jer je definitivno oslabio vladu Sadama Huseina u Bagdadu, koja je kao sunitska (u državi sa izrazitom šiitskom većinom) imala permanentnu zaštitu Saveta za saradnju u Zalivu (čine ga arapske sunitske države).

Od tada vlada u Teheranu permanentno pomaže kurdske i šiitske grupe u Iraku i stvara plodno tle za uspostavljanje kontrole nad Irakom, što se i desilo posle 2003. godine i poraza Sadama Huseina od SAD. Tako vlada SAD čini svoju prvu veliku stratešku grešku na Bliskom Istoku i omogućava svom arhineprijatelju Iranu da uspostavi zonu uticaja od Persijskog zaliva do Sredozemnog mora.

Činilo se da je završetkom Drugog zalivskog rata prostor za dalji rast šiitskog uticaja prestao da postoji. Sa jedne strane, postojale su (i postoje) zalivske monarhije, snažno podržane od Vašingtona i Londona, dok Rusija i Kina, kao države tradicionalni saveznici Irana, nisu imali ni snage ni aspiracija da podrže dalju ekspanziju Teherana. Ipak, sled događaja koji je, naravno, kreiran na Zapadu – Arapsko proleće – otvorio je nove perspektive za sukobe i novu raspodelu karata na Bliskom Istoku.

Usred Arapskog proleća vlada u Teheranu je pokušala da proširi svoj uticaj na Arapskom poluostrvu – u srcu iranskog regionalnog i verskog rivala Saudijske Arabije. Konkretno, Iran je pokušao da iskoristi etničku šiitsku većinu u Bahreinu i zbaci sunitsku kraljevsku porodicu Al Kalifa sa vlasti (saudijski i američki saveznik). Uz prećutnu američku podršku, Saudijska Arabija pod pokroviteljstvom pomenutog Saveta za saradnju u Zalivu u krvi je ugušila pobunu većinskog sunitskog stanovništva.

Ubrzo posle toga, iranska želja za hegemonijom je dobila najjači udarac u Siriji, gde su protesti na krilima Arapskog proleća prerasli u krvavi sektaški i građanski rat. Alavitska šiitska vlada je još uvek na vlasti, ali je ozbiljno ugrožena. Raspad režima Bašara al Asada imao bi katastrofalne posledice i po iransku spoljnu i unutrašnju politiku. Smena vlasti u Damasku ostavila bi najvernijeg iranskog saveznika Hezbolah u Libanu na milost i nemilost Izraela, a šiitsku manjinu novom (većinski sunitskom) režimu u Siriji. Otuda ne čudi bezrezervna i odlučna podrška Irana vladi u Damasku.

MEKA I MEDINA
Čini se da su trenutno Iran i šiiti u velikoj prednosti u odnosnu na glavne rivale (Saudijsku Arabiju i Tursku) sunite u Siriji. Borci Hezbolaha i Iranske revolucionarne garde u ključnom trenutku omogućili su regularnoj sirijskoj armiji da zadrži kontrolu nad ključnim gradovima i teritorijama u Siriji, uključujući i glavni grad Damask (većinski naseljen sunitima, dok alavitska manjina živi na obalama Sredozemlja). Borba između terorističkih grupa Al Nusra i Islamske države, iranski nuklearni pregovori, rat u Ukrajini i saudijska preokupacija Hutima u Jemenu – sve je to dalo vremena režimu Bašara al Asada da se pregrupiše, skupi snagu i pokuša da zada finalni udarac pobunjenim sunitima.

sunitivssiiti03Ipak, ova mogućnost neće trajati večno. Napredak šiita je došao pre svega kao rezultat sunitskih slabosti, nekoherentnosti i dubokih podela. Kada su se ujedinili – naravno uz značajnu finansijsku pomoć arapskih monarhija kao i tursku taktičku i operativnu pomoć – pobunjenici su uspeli da osvoje Idlib i zadaju najozbiljniji udarac Asadu od početka sukoba.

Što je još značajnije, znatno je više sunita nego šiita, dok sve ukazuje da suniti teško prihvataju šiitska pravila. U Libanu Hezbolah nije bio u stanju da formira vladu, bez obzira na veličinu i uticaj ove militantne grupe. U Jemenu, novom „perspektivnom“ ratištu Bliskog Istoka, više pokreta ima mogućnost da se etablira kao Hezbolah u Libanu. U Iraku je i dalje moćna sunitska militantna teroristička grupa Islamska država, koja dominira u pojedinim regionima, uprkos varvarstvima koje je počinila.

Posebno je interesantna pozicija Egipta. Najmnogoljudnija sunitska arapska država od perioda vladavine predsednika Sadata predstavljala je najjačeg i najodanijeg saveznika SAD. Danas je Egipat duboko podeljen na pristalice zabranjenog pokreta Muslimanska braća svrgnutog predsednika Morsija i vladajuću vojnu elitu, koju podržavaju liberalni i građanski krugovi ove zemlje. Kao takav, Egipat je u permanentnom strahu od izbijanja građanskog rata u potrazi za stranom podrškom, te je nevoljan da učestvuje u šiitsko-sunitskom sukobu.

Kako stvari stoje, najveću priliku za rast iranskog uticaja predstavljaju sunitski džihadisti. Džihad slabi sunitske države i ozbiljno menja međunarodno javno mnjenje u korist iranske strane. Iranci se nadaju da će Saudijska Arabija pre svih ostati autokratska država pod vlašću porodice Al Saud, očekujući intervenciju Saudijaca na susedni Jemen protiv Huti pobunjenika. To će, kako oni očekuju, da proizvede sektaški sukob u južnim saudijskim pretežno šiitski naseljenim provincijama. Sa već pomenutim Bahreincima i šiitskim stanovništvom na severozapadu Saudijske Arabije, predstavljaće moćnu polugu za uticaj na Arabijsko poluostrvo i čitav arapski svet.

Ipak, postoji previše „crvenih linija“ za sunite u regionu. Čak i da SAD toliko izgube uticaj, što je u ovom trenutku malo verovatno, teško je pretpostaviti da bi suniti prepustili da muslimanima sveti gradovi Meka i Medina padnu pod šiitsku kontrolu. Jednostavno, šiita nema dovoljno da uspostave totalnu dominaciju jer su prosto okruženi sunitima.

Pored verskih razmatranja, postoje i etnički aspekti koji sprečavaju širenje šiitske vladavine. Šiitsko rukovodstvo je u rukama Persijanaca, a ne Arapa. Iako su šiitski Arapi uglavnom ujedinjeni, neke od njihovih razlika je teško ignorisati.

sunitivssiiti02Ipak najveću pretnju po iransku dominaciju regionom predstavljaju SAD, koje će po svaku cenu želeti da pospeše i prodube sukobe konzervativnih i liberalnih struja u samom Iranu.

PREDVIĐANjE
1. Blok šiitskih država će stvoriti koaliciju na Bliskom Istoku i prerasti u značajan geopolitički faktor. To će označiti dugoročno liderstvo Irana na tim prostorima.

2. Egzistenciju, razvoj i dalju ekspanziju ovog bloka omogućiće dalje podele i slabosti sunitskih država, predvođenih bogatom ali zaostalom i nerazvijenom Saudijskom Arabijom.

3. Mnogo je faktora koji će omogućiti dalji ionako veliki rast uticaja Irana na region, ali je svakako najznačajniji među njima sirijski građanski, verski i sektaški rat.

Svet
Pratite nas na YouTube-u