ČINILAC IZDAJE *

ALEKSANDAR ZINOVJEV Naša izdaja je najveća izdaja u istoriji čovečanstva po svim parametrima, naša...

ALEKSANDAR ZINOVJEV

Naša izdaja je najveća izdaja u istoriji čovečanstva po svim parametrima, naša tragedija je bez presedana po svojoj sramotnosti

Jedan od najvažnijih činilaca koji su uslovili slom sovjetskog (ruskog) komunizma bio je činilac izdaje. Po svoj prilici, prvi put u istoriji čovečanstva taj činilac su ne samo unapred uzimali u obzir oni koji su rukovodili rušenjem ruskog komunizma nego su ga unapred planirali i stvarali u ogromnim razmerama kao činilac evolucionog procesa. Tako da on zaslužuje pažnju kao jedna od karakteristika projektovane i dirigovane istorije.

POJAM IZDAJE
Reklo bi se da je očigledno šta je to izdaja. Ali upravo “reklo bi se”. I to samo u najprostijim i običnim slučajevima. Izdajnik je čovek koji je postao špijun druge zemlje. Izdajnik je onaj koji u ratu pređe na stranu neprijatelja. Ali čak i u takvim slučajevima su kriterijumi ocene ili neodređeni ili se narušavaju. Na primer, izdajnika generala Vlasova pretvaraju u heroja, u idejnog borca protiv staljinizma. A neskriveni predstavnici “pete kolone” Zapada u Sovjetskom Savezu i Rusiji nekažnjeno žive na ruskoj zemlji, pa čak i napreduju – ulaze u najviše slojeve ruskog društva i u vrhovnu vlast. A već nikako nije očigledno kada se radi o grupama ljudi, o velikim ljudskim zajednicama i čitavim narodima, a takođe u slučaju ponašanja ljudi koje se sastoji iz velikog broja postupaka u složenim i promenljivim uslovima. Uz to, vremenom se menja karakter ljudskih postupaka i kriterijumi njihove ocene. Čovečanstvo je u pogledu evolucije izdaje prošlo put od neznatnog broja primitivnih i očiglednih oblika individualne izdaje do masovnih, istančanih i skrivenih oblika. I sve to treba uzimati u obzir prilikom definisanja naučnog shvatanja te pojave.

Treba razlikovati moralno-pravni i sociološki prilaz problemu izdaje. Prvi je dovoljan za individualne postupke ljudi u prostim situacijama. Drugi je neophodan za naučno shvatanje ponašanja velikih skupova, masa i ljudskih zajednica u složenim istorijskim procesima. Upravo smo takav slučaj imali u godinama pripreme, izvođenja i afirmisanja rezultata kontrarevolucionarnog prevrata u Sovjetskom Savezu.

Najprostiji slučaj izdaje je odnos između dvoje ljudi. U tom pogledu sudbina jednog čoveka suštinski zavisi od drugog. Prvi veruje drugome, uveren je da će drugi ispuniti svoje obaveze prema njemu. Drugi ima određene obaveze prema prvom, zna da mu prvi veruje i uzda se u njega u tom njihovom odnosu. Taj odnos može biti potkrepljen rečju, obećanjem, zakletvom, tradicijom, navikom, javnim mnjenjem, pravilima morala, pravnim zakonima. Ako drugi čovek ne izvršava svoje obaveze u tom njihovom odnosu, to se naziva “izdaja”: drugi je izdao prvog.

Složeniji su slučajevi izdaje kada su partneri ili jedan čovek i grupa ljudi, ili grupe ljudi s obe strane, ili zajednice mnogih ljudi, velike mase ljudi, čitavi narodi i zemlje. Na primer, to je odnos između vlade i podređenog stanovništva zemlje, između lidera partije i ostalih članova partije, između partije i klase koju ona zastupa itd. Izopačeni slučaj je kada čovek, grupa ljudi ili ljudska zajednica uopšte izdaje sebe samog. No i u tom slučaju dolazi do udvajanja – čovek ili ljudska zajednica postoji u raznim aspektima ili se uzima u razno vreme. Na primer, čovek može izdati svoja životna načela radi nekih ciljeva ili nehotice učiniti postupke koji imaju izdajničku ulogu u odnosu na njega samog (u drugo vreme i drugom pogledu). Na sličan način moguća je samoizdaja ljudskih zajednica.

U drugom aspektu se situacija izdaje komplikuje time što se uzima u obzir treća komponenta – neprijatelj (čovek, grupa, velika zajednica) u čiju korist se izdaja vrši, koji podstiče izdaju, doprinosi joj, koristi je. Klasičan primer – dve neprijateljske zemlje, a građani jedne od njih izdaju svoju zemlju u korist neprijateljske.

U trećem aspektu složenost se povećava zahvaljujući kompleksnosti učesnika odnosa izdaje, porastu broja radnji koje zajedno čine izdajničko ponašanje, raznovrsnosti tih radnji, njihovom vremenskom trajanju itd. Primer toga – rukovodstvo jedne zemlje sprovodi izdajničku politiku prema svojoj zemlji u korist druge neprijateljske zemlje. Među akcijama tog izdajničkog rukovodstva mogu postojati takve koje svaka posebno nisu izdajničke, ali njihova celina čini izdaju.

Ko je odgovoran za izdaju? U najprostijim slučajevima individualne izdaje to je očigledno: sam čovek koji je izvršio izdaju. Tu nema poteškoća za primenu moralnih i pravnih kriterijuma. Ali ako su učesnici izvesne situacije – velike ljudske zajednice? Na primer, čitava armija kapitulira, kao što se desilo u ratu 1941-1945. godine. Ako komanda naredi da se položi oružje i vojnici izvrše tu naredbu, ko su oni – izdajnici ili ne? A kako oceniti ponašanje komande koja odluči da je borba uzaludna? Nastaju situacije kada ljudi nisu u stanju da poštuju zakletvu. Tu nastaju poteškoće kod ocene ponašanja ljudi. A u slučaju sa čitavom zemljom i njenim rukovodstvom situacija se neizmerno komplikuje. Tu nema nekih sveopštih kriterijuma ocene ponašanja. Tu moralne i pravne norme faktički gube smisao. U svakom slučaju, nema opšteprihvaćenog i uzakonjenog kodeksa normi za takve slučajeve. Tu deluju javno mnjenje, političke pobude, tradicije.

Postoji svesna i nesvesna izdaja, namerna i nenamerna. U svakoj složenoj i velikoj izdaji u kojoj učestvuju mnogi ljudi i koja se sastoji iz mnogih postupaka u dužem vremenskom intervalu, mogu se primetiti kako svesnost i namernost, tako i nesvesnost i nenamernost, i to u različitoj meri i različitim kombinacijama. To otežava ocenu pojave u celini, pogotovo ako nema dovoljno strogih kriterijuma u vezi s tim niti želje da se pojava objektivno shvati. Većina izdaja spada u pojave te vrste. One se najčešće ne ocenjuju kao izdaja, ne kažnjavaju ili slabo kažnjavaju, ne muče savest izdajnika. I nije tu stvar u nekakvom moralnom posrnuću (premda i toga ima), nego u nastanku životnih situacija na koje nisu primenjive norme morala ni prava.

izdaja03Za ocenu ponašanja ljudi kao izdaje potrebni su neki ljudi koji stoje iznad njih ili su od njih u određenom pogledu nezavisni. Za kažnjavanje jednih ljudi za izdaju potrebni su drugi koji imaju snagu i opravdanje da to ostvare. Ako takvih sudija i kaznilaca nema, izdaja ostaje javno neraskrinkana i nekažnjena. Izdaja ljudi sa vrha i onih najuticajnijih često se ne ocenjuje niti kažnjava kao takva.

NAJVEĆA IZDAJA U ISTORIJI
Izdaja je široko rasprostranjena pojava kako u ličnom životu ljudi, tako i u istorijskim procesima. Ona je stalni činilac ljudskog postojanja. Progres čovečanstva je protivrečan. Ispostavlja se da u onoj sferi u koju spada izdaja on očigledno nije u korist odanosti, vernosti i pouzdanosti. U tom pogledu je vrhunac progresa čovečanstva postala ona izdaja do koje je došlo u Sovjetskom Savezu i Rusiji dolaskom Gorbačova na vrhovnu vlast i koja je završena kontrarevolucijom 1991-1993. godine oličenom u Jeljcinu.

Napominjem da reč “izdaja” upotrebljavam u sociološkom smislu, kao naučni pojam. Možemo se upitati zašto tu ne upotrebiti drugu reč pošto reč “izdaja” sadrži naboj moralno-pravnog smisla? Međutim, ja insistiram upravo na toj reči pošto naučni pojam u dotičnom slučaju predstavlja eksplikaciju (ispoljavanje i preciziranje) intuitivne upotrebe reči. Ona u svojoj osnovi sadrži moralno-pravni smisaoni naboj. Dovoljno je setiti se ponašanja vrhovnog partijskog i državnog rukovodstva zemlje na čelu sa Gorbačovom i Jeljcinom, radnika partijskog aparata i miliona članova partije koji su se zaklinjali u vernost partiji, zemlji, idealima komunizma itd., ali su pogazili te zakletve i srušili sovjetsko socijalno uređenje, sovjetski sistem vlasti, partiju, ideale komunizma itd. po nalogu neprijatelja i uz njihovo aplaudiranje. I nikakvim veštim dosetkama ne može se opravdati takvo izdajničko ponašanje, i to izdajničko kako u moralnom tako u znatnoj meri i u pravnom smislu.

Izdaja o kojoj je reč predstavlja izvanredno složeni splet ogromnog broja raznovrsnih postupaka ogromnog broja ljudi. I to još upletena u složeni istorijski proces života zemlje koja je deo života čovečanstva. Ona ima složenu strukturu u mnogim dimenzijama. Između ostalog, ima “vertikalnu” hijerarhijsku strukturu: gorbačovska klika izdaje ostali deo vrhovnog partijskog rukovodstva, ono izdaje čitav partijski aparat, partijski aparat izdaje čitav sistem vlasti i partiju, svi oni izdaju podređeno stanovništvo, Sovjetski Savez izdaje saveznike iz sovjetskog bloka, sovjetski blok izdaje onaj deo čovečanstva koji je računao na njegovu podršku. Analogno tome, i druge dimenzije imaju složenu strukturu. Očigledno da se intuitivna upotreba reči ne može proširiti na tu socijalnu epidemiju. Potrebna su specijalna sredstva spoznaje da bi se misaono izdvojila ta grandiozna socijalna pojava i izvršila njena analiza. U tu svrhu je potrebno izvršiti stručno sociološko istraživanje. Ono što ovde predlažem samo je prvi, orijentacioni korak u tom pravcu.

Razmatrana izdaja nikako nije sledila iz socijalnih zakona sovjetskog uređenja (realnog komunizma), nije bila zakonomerna ni neminovna. Moglo je i ne biti. Ona je predstavljala rezultat jedinstvenog sticaja istorijskih okolnosti. Ali ona nije bila slučajna u smislu da je bila pripremljena čitavim tokom sovjetske istorije i namerom gospodara zapadnog sveta da određeni deo sovjetskog naroda navedu na izdaju; ta namera je tu naišla na plodno tlo.

Niže ćemo razmotriti pojedine (ni izbliza sve) komponente i etape procesa pripreme te kobne izdaje u sovjetskom periodu ruske istorije.

STALjINSKI PERIOD
Počećemo od orgije potkazivanja započete 30-tih godina. Potkazivanje samo po sebi nije izdaja. Ali ono pod određenim uslovima postaje škola i oblik (sredstvo) izdaje. Potkazivanje nije specifično sovjetska i komunistička, već opšteljudska pojava. Ono je cvetalo i u predrevolucionarnoj Rusiji, i u napoleonovskoj Francuskoj, i u hitlerovskoj Nemačkoj. Na Zapadu je nastalo kao socijalna pojava zajedno s hrišćanstvom (setite se Jude!). U vekovnoj istoriji hrišćanstva odigralo je ništa manje značajnu ulogu nego u kratkotrajnoj istoriji ruskog komunizma (setite se inkvizicije i korišćenja ispovesti!). U sovjetskoj istoriji je potkazivanje odigralo ogromnu ulogu, a 30-te i 40-te godine su bile godine divljanja potkazivanja. Ono je postalo jedno od važnih sredstava upravljanja zemljom.

Odnos prema potkazivanjima je bio dvojak. S jedne strane, smatrano je amoralnom pojavom. Pošto se ticalo bliskih ljudi (rođaka, prijatelja, kolega, saboraca) ocenjivano je kao izdaja. S druge strane, veštački je šireno i podsticano odozgo u masovnim razmerama. Potkazivačima je sugerisano kako su izvršili svetu dužnost prema zemlji, narodu, partiji, idealima komunizma. I želele to vlasti ili ne, sistem masovnog potkazivanja je za milione ljudi postao škola izdaje, i to u državnoj organizaciji. Izdaja je bila izuzeta iz sfere moralnih i pravnih normi.

Želeo bih da obratim čitaocu pažnju na to da u razmatranoj orgiji potkazivanja glavninu nisu predstavljali stalno zaposleni informatori organa državne bezbednosti (njih nije bilo tako mnogo), nego dobrovoljni entuzijasti koji su sastavljali nebrojene prijave organima vlasti i sredstvima javnog informisanja, kao i otvorene prijave u vidu nastupa na raznim skupovima i u vidu publikacija (knjige, članci) – javne prijave.

Čitava zemlja se pretvorila u arenu potkazivanja. Pritom je izdaja prijatelja, rođaka, kolega s posla postala uobičajeni element dostava.

Rečeno potkazivanje je bilo masovna pojava, ali ga je vršio svaki čovek individualno. Ta epidemija individualnih izdaja je tekla istovremeno s kolektivnim izdajama.

Život sovjetskih ljudi je bio ispunjen raznovrsnim sastancima. A to je – kritika i samokritika, raskrinkavanje i osuda nedostataka i njihovih vinovnika, donošenje odluka kojima se osuđuju članovi kolektiva itd. Šta se u tom pogledu dešavalo u organima vlasti i upravljanja, u stvaralačkim organizacijama, u školskim ustanovama itd., sada je teško i zamisliti. Kolektivni pogromi kolega skidali su pojedinačnu odgovornost sa svakog člana kolektiva. Vernost zadatoj reči i prijateljstvu, čast, pouzdanost i ostali kvaliteti čestitog čoveka postali su izuzetne, nepovoljne, pa čak i pojave opasne po čoveka. U slučaju kolektivne izdaje, članovi kolektiva pojedinačno nisu izgledali niti se osećali izdajnicima. Odgovornost je padala na one koji su bili na čelu kolektiva. A sa njih se skidala time što su izvršavali naloge odozgo.

U svetlu onoga što se u Rusiji odigralo posle 1985. godine treba, po mom mišljenju, preispitati ocenu staljinskih represija 30-tih godina. Naravno, u njima je bilo preterivanja, nastradali su mnogi nevini, svakojaki nitkovi su nepošteno omastili brk. Ali one su imale osnova u samoj stvarnosti. Izgradnja novog socijalnog uređenja se odvijala u borbi različitih snaga. Ta borba je prouzrokovala raskol ljudi na neprijateljske tabore. Protivnici staljinske politike su samom logikom borbe istiskivani u tabor neprijatelja, kretali putem izdaje.

Ali staljinske represije su, suzbijajući delovanje aktuelnih i potencijalnih izdajnika, stvarale preduslove za buduće izdajnike. I uopšte, čitava delatnost sovjetske vlasti na stvaranju i jačanju novog socijalnog uređenja istovremeno je kovala buduće izdajnike tog uređenja. I to u velikom broju. Nemojte zaboraviti da su vrhovni sovjetski izdajnici (Gorbačov, Jakovljev, Jeljcin i mnogi drugi) prošli osnovnu školu izdajništva u komsomolu i partiji staljinskog perioda.

Početkom rata 1941-1945. godine predavale su se borbeno sposobne vojne jedinice, pa čak i čitave armije. U čemu je stvar? Antisovjeti i antikomunisti su to “objašnjavali” mržnjom prema sovjetskom socijalnom uređenju (prema komunizmu).

Dabome, toga je donekle bilo, ali u neznatnoj meri. Pokušao sam da to objasnim time da vojnici većinom nisu imali mogućnost za individualnu borbu sa neprijateljima. I to je donekle bilo tačno. Ali samo donekle. I sam sam bio svedok slučajeva da su se, iako se moglo boriti sa Nemcima, čitave jedinice dobrovoljno predavale i bez naredbe odozgo polagale oružje. Tako da je Staljinovo uvođenje posebnih zaprečnih odreda u pozadini nepouzdanih jedinica bilo sasvim ispravna zaštitna mera. I sovjetski vojnici su počeli hrabro i samopožrtvovano da se bore, budući da su bili dovedeni u situaciju kada je odustajanje od borbe značilo pretnju smrti.

Pa u čemu je stvar? Mislim da je svoju ulogu odigrao i kvalitet ljudskog materijala. Različiti narodi imaju različitu sklonost ka izdaji. Ta sklonost je kod nas, Rusa, prilično snažna. Rusko udvorištvo, ulagivanje, pokornost pred silom, kameleonstvo itd. prirodno je u odgovarajućim uslovima prelazilo u izdajništvo.

A heroizam? A Matrosov, panfilovci, odbrana Bresta? Jedno drugo ne isključuje. Na jednog Matrosova dolazile su hiljade kukavica, sebičnjaka, parazita. Mi smo pobedili u ratu. Ali je glavni činilac pobede, kako ja to vidim, bilo sovjetsko socijalno uređenje i staljinsko rukovodstvo. Isti taj ljudski materijal je, zahvaljujući njima, postao najvažniji činilac pobede. Staljinsko rukovodstvo je ostalo verno zemlji i idealima komunizma. Ono je objavilo najbespoštedniji rat svakoj pojavi izdajništva. Šta mislite, šta bi se desilo da se staljinsko rukovodstvo pokolebalo i krenulo putem izdaje? Očigledno da bismo još 1941. godine bili potučeni do nogu.

staljinTaj primer živo svedoči o tome da je za naučno objašnjenje grandioznih socijalnih pojava kao što je razmatrano izdajništvo, potrebno uzimati u obzir sveukupnost činilaca u njihovom sadejstvu, a ne te činioce same po sebi i samo s jedne tačke gledišta. Organizatori Hladnog rata su sklonost sovjetskih ljudi ka izdajništvu zapazili na samom njegovom početku (1946. godine). Ali oni su tada došli i do zaključka (tačnog!) da je Ruse nemoguće pobediti u “vrućem” ratu. Tako da su na izdajništvo kao na najvažniji činilac Hladnog rata počeli da računaju onda kada su za to stvoreni odgovarajući uslovi, mislim – početkom 80-tih godina.

HRUŠČOVIZAM
Staljinska epoha se završila hruščovskom destaljinizacijom. Spomenuću samo jedan njen aspekt u vezi s našom temom, na koji skoro niko nije obratio pažnju: milioni staljinista su na čelu sa samim Hruščovom (a bio je staljinski ulizica!) munjevito izdali svoga vođu Staljina i pretvorili se u aktivne antistaljiniste. Ne pamtim nijedan slučaj tih godina da je neko javno izrazio odanost Staljinu i staljinizmu. Destaljinizacija je u celini protekla kao masovno izdajništvo, čija inicijativa je poticala s visina vlasti i u kome je učestvovalo skoro čitavo aktivno sovjetsko stanovništvo. Ona je bila svojevrsna proba za ono kobno sveopšte izdajstvo koje će kroz trideset godina biti izvedeno na inicijativu gorbačovskog i potom jeljcinskog rukovodstva.

Hruščovsko izdajstvo je dotaklo samo pojedine aspekte sovjetskog društva, ne zadirući u njegovo socijalno uređenje. I zato nije bilo kobno. Sem toga, Hruščova su, kada je zabrazdio, zaustavili i uklonili s vlasti. No njegovo je delovanje otkrilo ranjivost idejno-moralnog stanja sovjetskog društva i razornu moć sovjetskog sistema vlasti kada njome raspolažu budale i avanturisti. Epidemija izdajstva staljinizma je izbila po komandi s vrha vlasti i munjevito postala masovna, sveobuhvatna. Mase stanovništva su ispoljile naročitu pokornost vlasti kada je ova u manjoj meri postavljala masama zahteve bitne za očuvanje njihove socijalne organizacije, to jest na putu smanjenja napetosti istorijske bitke za komunizam. I sve to su zapazili zapadni organizatori Hladnog rata i uzeli u obzir.

BREŽNjEVSKE GODINE
Epidemija izdajništva, koju je Hruščov izazvao, bila je u brežnjevsko doba privremeno zaustavljena i prigušena. Ali virusi te bolesti nisu bili sasvim ubijeni. Počeli su da se brzo razmnožavaju i inficiraju sovjetski socijalni organizam mnoštvom drugih kanala. Glavni od tih kanala su liberalna intelektualna fronda, disidenstki pokret, “samizdat”, ”tamizdat”, emigrantski talas.

Ne sme se nikad zaboravljati da je naša zemlja imala moćnog neprijatelja – zapadni svet, da je trajao Hladni rat. Taj neprijatelj je naše unutrašnje izdajnike formirao, podržavao, potkupljivao. Oni su se orijentisali na tog neprijatelja. Da njega nije bilo ili da je bio slabiji i manje aktivan, takve epidemije izdajništva ne bi bilo. Bila bi sprečena.

Zapadne službe angažovane u Hladnom ratu svesno su računale na izdajništvo. U njima su radili kvalifikovani i obavešteni ljudi. Bili su im poznati slučajevi izdaje iz staljinskog doba. Znali su za kapitulaciju miliona sovjetskih vojnika početkom rata 1941-1945. godine. Znali su za destaljinizaciju upravo sa stanovišta masovnog izdajništva. Zapadne službe su sebi postavile zadatak da se u Sovjetskom Savezu direktno stvori “peta kolona”. Imali su razvijenu tehnologiju tog rada.

Jedan od postupaka njihovog rada bilo je, na primer, izdvajanje posebnih ličnosti, naročito u sferi nauke, kulture, ideologije. Te ličnosti su suprotstavljane ostaloj masi kolega. Njih su uzdizali u sredstvima javnog informisanja na Zapadu, a ostale ponižavali, pretvarali u objekt podsmeha. Njih su objavljivali na Zapadu, organizovali im izložbe, pozivali kod sebe, plaćali im velike pare. Po sili logike unutrašnjih međusobnih odnosa, prvi su pretvarani u svesne ili nesvesne izdajnike, dok su ostali inficirani zavišću i duhom izdaje. Mislim da je žudnja da se disidentima i kritičarima režima oduzme svetska slava, kao i zavist prema njima odigrala važnu ulogu u pretvaranju Gorbačova u epohalnog izdajnika. Disidenti su dobijali “pablisiti” na Zapadu i u propagandi usmerenoj na Sovjetski Savez, organizovane kampanje u njihovu odbranu, materijalna sredstva. Bilo je čak i slučajeva političkog i ekonomskog pritiska na sovjetske vlasti. Za emigrante su unapred pripremali radna mesta, davali im priličnu milostinju. Raspirivan je i nacionalizam. Stvarani su posebni nacionalistički centri i organizacije. Rečju, tokom dugih godina se strpljivo radilo na tome da se sovjetsko društvo zarazi virusima antisovjetizma i antikomunizma, da se postigne masovna spremnost sovjetskog stanovništva za izdajstvo epohalnih razmera.

VRHUNAC IZDAJNIŠTVA
Celokupna evolucija izdajništva o kojoj smo govorili, skoncentrisala se u gorbačovsko-jeljcinovskom izdajništvu. Ovde je novo bilo to što je izdaja predstavljala deo diverzantske operacije Zapada kojom je završen Hladni rat. Gorbačov je kao šef partije i države skinuo zabranu s izdaje i pripremljena lavina izdaje se obrušila na zemlju.

Ko je odgovoran za to? Očigledno – vrhovna vlast na čelu sa Gorbačovom.

jeljcingorbacovmalaKoji su kriterijumi takve ocene? Da bi se ponašanje vrhovne sovjetske vlasti ocenilo kao izdaja ili takva ocena odbacila, trebalo bi, kao prvo, poći od dužnosti vlasti prema podređenom stanovništvu. Ta dužnost se sastoji u tome da se sačuva i jača postojeće uređenje, čuva teritorijalna celovitost zemlje, jača i brani suverenitet zemlje u svim aspektima njene socijalne organizacije (vlasti, prava, ekonomije, ideologije, kulture), obezbedi lična sigurnost građana, sačuvaju sistem vaspitanja i obrazovanja, socijalna i građanska prava, ukratko – sve što je postignuto tokom sovjetskih godina i postalo uobičajeni način života stanovništva. Vlast je to znala. Stanovništvo je bilo uvereno da će vlast izvršiti svoju dužnost i verovalo je vlasti. Da li je vlast izvršila svoju dužnost ili nije? Ako nije – zašto? Kao drugo, treba razjasniti da li je sovjetska vlast delovala samostalno ili bila spolja manipulisana, da li je njeno ponašanje planirao neko izvan zemlje ili ne, da li je vlast delovala u interesu te spoljne snage ili ne?

Realnost sovjetske istorije posle 1985. godine je takva da ocena ponašanja sovjetske vlasti kao izdaje u odnosu na podređeno stanovništvo ne izaziva nikakvu sumnju objektivnog posmatrača. Tu imamo klasično očigledan primer izdajničkog ponašanja. Takvu ocenu nisu iznele neke snage od autoriteta zato što takvih snaga jednostavno nije bilo niti ima. Spoljne snage koje su manipulisale sovjetskom vlašću namerno su podsticale izdaju, lažno je prikazujući u propagandi kao dobrobit, a unutar zemlje nije bilo snaga sposobnih da ocene vlast kao izdajničku i da prema njoj postupe onako kako i treba sa izdajnicima.

Izdaja je ostala neprimećena i nekažnjena zato što su inicijatori i rukovodioci izdaje mnogo miliona sovjetskih ljudi uvukli u situaciju izdajništva, “utopivši” svoju ličnu izdaju u masovnu i samim tim skinuvši sa sebe odgovornost za nju.

Stanovništvo je postalo ili saučesnik i oruđe izdaje, ili ostalo pasivno (ravnodušno) prema njoj. Većina uopšte nije shvatila šta se događa. A kada su počeli da nešto shvataju, izdaja je već bila izvršena. Svoju ulogu je odigrala i okolnost da je sovjetski narod tokom sedamdeset godina nosio teško breme istorijske misije. Umorio se od njega. On je kontrarevolucionarni prevrat shvatio kao oslobođenje od tog istorijskog bremena i podržao je prevrat ili ga barem nije sprečavao, ne razmišljajući o tome do kakvih će posledica to oslobođenje dovesti. Nikome tada nije ni padalo na pamet da je sovjetski narod, zbacujući sa sebe breme istorijske misije, samim tim kapitulirao pred neprijateljem bez borbe – izdavao sebe samog.

Samo je po sebi razumljivo da je u ponašanju stanovništva odigralo ulogu i socijalno uređenje naše zemlje. Sistem vlasti je bio organizovan tako da su mase podređenog stanovništva bile potpuno lišene socijalno-političke inicijative. Ona je bila monopol vlasti. A u okviru same vlasti bila je skoncentrisana na vrhu, samo se u beznačajnoj meri raspodeljujući po njenim hijerarhijskim stupnjevima. Stanovništvo je bilo naviknuto da u potpunosti veruje vlasti. A to poverenje se unutar vlasti fokusiralo na njenu vrhušku. Ljudima nije ni padalo na pamet da vrh može krenuti putem izdaje. Tako da, kada je proces izdaje započeo, stanovništvo ga je shvatilo kao vladinu meru, a aspekt izdaje ostao je neprimećen.

Svoj doprinos pripremi izdaje dala je ideologija. Kao što je poznato, jedan od principa sovjetske ideologije bio je internacionalizam. On je, s jedne strane, za znatan deo stanovništva, uglavnom obrazovan, imućan i neruski, prerastao u kosmopolitizam. Staljinovi pokušaji borbe protiv kosmopolitizma doživeli su neuspeh. S druge strane, internacionalizam je doprinosio tome da su etnički Rusi u Sovjetskom Savezu masovno dospeli u bedan položaj. Faktički se pokazalo da je nacionalna politika vlasti antiruska, i vršila se u znatnoj meri na račun Rusa. To je dovelo do razaranja i, u najmanju ruku, do prevelikog smanjenja nacionalne samosvesti Rusa – do ruske denacionalizacije. A to je sa svoje strane dovelo do toga da je ruski narod bio ravnodušan prema izdaji disidenata, emiganata, vrhovnih rukovodilaca, kulturnih radnika (uglavnom nerusa) i drugih kategorija kosmopolitski nastrojenih građana.

jeljcingorbacov01Da li je ta izdaja odigrala presudnu ulogu u slomu sovjetskog socijalnog sistema i zemlje u celini? Ako se reč “presudan” shvati u smislu da bi se, da nije bilo te izdaje, očuvalo socijalno uređenje Sovjetskog Saveza i sam Sovjetski Savez i zemlja izbegla katastrofu, onda bi se najverovatnije na postavljeno pitanje moglo potvrdno odgovoriti. Verovatnoću takvog ishoda Hladnog rata povećavala je okolnost što je u poslednjoj etapi rata zapadna strategija skoro stopostotno građena upravo računajući na tu izdaju. Sovjetska (ruska) kontrarevolucija se odigrala u konkretno-istorijskom obliku baš izdaje – izdaje nametnute od neprijatelja spolja, organizovane od rukovodeće i ideološke elite zemlje, podržane od socijalno aktivnog dela stanovništva i ostale mase pasivnog stanovništva koje je bez borbe kapituliralo.

Gorbačovsko-jeljcinska izdaja je najveća izdaja u istoriji čovečanstva po svim svojim parametrima: po sastavu ljudi uključenih u nju, po stepenu svesnosti i hotimičnosti, po konkretno-istorijskom sadržaju, po socijalnom nivou, po posledicama za mnoge zemlje i narode, po ulozi u evoluciji čitavog čovečanstva. Tako da, ako su nama, Rusima, ukrali pravo na ulogu pionira novog komunističkog puta socijalne evolucije čovečanstva, onda bi nas, reklo bi se, morali priznati za šampione u sferi izdaje. Ali bojim se da će nas i u tom pogledu zbaciti na nivo marioneta u globalnim operacijama gospodara zapadnog sveta (globalnog naddruštva), dok će vođe naše epohalne izdaje bez presedana – Gorbačov i Jeljcin – biti upisane u istoriju kao intelektualni kreteni i moralni ološ, kako i zaslužuju. Užas naše ruske tragedije se udvostručuje time što se ona nije odigrala u herojskom, uzvišenom i žrtvenom, već u nakaznom, kukavičkom, samoživom, ponižavajućem i podlom obliku. S istorijske arene u Nepostojanje ne silazimo u žestokom boju za život i dostojanstvo velikog naroda, kao što je red u antičkoj tragediji, nego ljubeći nemilosrdnom neprijatelju noge kojima nas gazi i ruke kojima podstiče naše udvorištvo i baca nam bednu milostinju. Naša tragedija je bez presedana po svojoj sramotnosti.

Mart 1999.

Prevela SAVA ROSIĆ

* Iz knjige Aleksandra Zinovjeva (1922-2006) „Slom ruskog komunizma“, Beograd 2003. godine

Istorija
Pratite nas na YouTube-u