GUBITNIK ILI POBEDNIK: BILANS RUSIJE NA PRVU GODIŠNjICU SANKCIJA

N. BABIĆ Zašto je u poslednje vreme sve više onih koji govore o “pobedi...

N. BABIĆ

Zašto je u poslednje vreme sve više onih koji govore o “pobedi Putina”

Zanimljivo je da je u poslednje vreme sve više onih koji govore o “pobedi Putina”. U svakom slučaju, nesporno je da Rusija gomila uspehe jedan za drugim. Potpuno nezavisno od toga kako ćemo zbog nedolaska zapadnih lidera tumačiti proslavu Dana pobede 9. maja u Moskvi – kao uspeh ili neuspeh – važnije je razmotriti ukupnu neuspeh ekonomskih i finansijskih sankcija protiv Rusije.

DIPLOMATSKA POBEDA?
Sa diplomatske tačke gledišta, nedavna poseta američkog državnog sekretara Džona Kerija Sočiju 12. maja znači da je Barak Obama potpuno svestan neuspeha politike izolacije Rusije. Ne samo da to nije ni usporilo ni destabilizovalo rusku politiku nego je dovelo do toga da Moskva ojača veze sa Kinom i Indijom. Čak je i iz Evrope prisustvo državnih funkcionera na 70-godišnjici pobede u Drugom svetskom ratu bilo značajno. Na proslavi u Moskvi bili su prisutni član predsedništva BiH, predsednici Makedonije i Češke, premijer Slovačke kao i predsednik Srbije, čija je vojska marširala na Crvenom trgu. Prisutan je bio i predsednik srpskog entiteta u BiH Milorad Dodik, što znači da Rusija ima prilično veliki uticaj na Balkanu.

Mediji su izvestili da će u junu zemlje EU ponovo glasati o sankcijama protiv Rusije. Njima se za sada protive Grčka i Kipar, zemlje koje bi mogle da podrže Mađarska i Slovačka, što bi značilo kraj evropskih sankcija, koje u EU moraju biti odobrene jednoglasno. Ne treba izostaviti da su početkom maja ruska i kineska vlada sebi „dozvolile luksuz” zajedničkih pomorskih vežbi u Egejskom i Crnom moru. Sve to govori da SAD i NATO ne mogu da pokazuju mišiće u regionu. Poseta Džona Kerija 12. maja Sočiju bila je posvećena Ukrajini, gde je američki državni sekretar prvi put priznao valjanost sporazuma iz Minska i obećao da će Ukrajinu prisiliti na njegovo provođenje. U Sočiju se govorilo i o Iranu jer je Obami preko potrebna Rusija kako bi se postigao dogovor. The New York Times podseća da je posebno značajno što se tokom razgovora nije postavilo pitanje Krima. Ironija je da se Kerijev sastanak sa Vladimirom Putinom i Sergejom Lavrovom održao u Sočiju, gradu zimskih olimpijskih igara 2014. godine, koji je obeležio početak hlađenja odnosa između zapadnih zemalja i Rusije, kao i početak ukrajinske krize. Jednako je značajno što je američki predsednik pristao da traži uslugu od Putina, što na zanimljiv način objašnjava „izolaciju”, u kojoj se navodno nalazi Rusija.

kerilavrovVažno je i napomenuti da je katastrofalno stanje ukrajinske ekonomije postalo gotovo nerešiv problem za SAD i EU. Podrška vladi Petra Porošenka, koja je trebalo da rezultuje ekonomskom i finansijskom podrškom, uglavnom je splasnula. Nekoliko čelnika zapadnih vlada, pošto su izračunali da plaćaju previsoku cenu, doneli su odluku da ne žele nastaviti sa praksom izdržavanja Kijeva.

EKONOMSKA POBEDA
Za diplomatske pobede Putin može da zahvali samo snazi ruske ekonomije, koja je izdržala udar „sankcija” i razne destabilizacone manevre. Odluka kojom je 14. maja Centralna banka Rusije saopštila da nastavlja kupovinu valuta na deviznom tržištu samo potvrđuje da Rusija u potpunosti kontroliše finansijsku i monetarnu situaciju u zemlji. Sad postaje jasnije da uopšte nije bio problem obuzdavanje depresijacije rublje, nego upravo suprotno – nužno je bilo zaustaviti jačanje rublje i stabilizovati kurs na oko 50 rubalja za američki dolar, tačno koliko kurs iznosi već nekoliko nedelja.

Posle spekulativne epizode – takozvane „Crne Hanuke” 16. decembra prošle godine, rublja je počela naglo da jača u februaru ove godine i nedavno je dostigla razmenu 50 rubalja za dolar, što se čini da je nivo koji Centralna banka Rusije namerava da sačuva. Ova odluka je potpuno razumljiva ako se pogleda evolucija realnog kursa rublje (nominalna stopa umanjena za inflaciju). Ova stopa je verovatno bila precenjena za 10-15 odsto u decembru 2013. Dakle, pre dramatičnog zaokreta krize u Ukrajini je Centralna banka je propustila da utiče na kurs, koji se potom stabilizovao između prethodnog nivoa sa neto inflacijom i nivoa koji se može smatrati optimalnim sa ekonomskog stajališta (uvek računajući neto inflaciju). Odabirom referentne stope kursa od 50 rubalja za dolar Centralna banka Rusije zadržava povoljan položaj čak i u slučaju dalje inflacije.

Ova politika garantuje da ruski proizvodi budu konkurentni i na domaćem i na izvoznim tržištima. Industrijska proizvodnja je zavisna od ruskog izvoza, posebno u vazduhoplovstvu i naoružanju, ali rast uglavnom zavisi od domaćeg tržišta, gde je glavni pokazatelj konkurentnosti „ruskih” proizvođača nivoa kursa. Sad je lakše razumeti osetljivost koju ekonomija i proizvodnja trpe zbog kursa rublje. Ova osetljivost se vidi iz učinaka na obim proizvodnje (posebno one za izvoz) i po stopi fuzije ruskih kompanija sa sedištem u Rusiji (pogotovo na unutrašnjem tržištu). Sad je poznato da je pad BDP u prvom kvartalu 2015. bio manji nego što je očekivala ruska vlada. Rusija bi trebalo da se vrati na stopiu rasta u trećem kvartalu 2015. Osim toga, činjenica da Centralna banka kupuje devize na tržištu znači da će protivvrednost ubrizgati u privredu u rubljama. Njenu odluku valja tumačiti kao znak monetarne politike koja bi, iako još uvek ima problema zbog restriktivne politike kamatnih stopa, zapravo trebalo da ima pozitivan uticaj na tržište. To takođe znači da će u nedostatku preko potrebnih strukturnih reformi ruskog bankarskog sistema Centralna banka koristiti dobit od kompanija za podsticanje ulaganja. To je još jedan razlog koji je verovatno doveo do usvajanja kursa depresijacije prema potrebama industrije.

ENERGETSKA POLITIKA
Ali pobeda Rusije se takođe može pojaviti i u nekom drugom sektoru, posebno kad je reč o gasovodima i energetskoj politici u Evropi. Različiti indikatori pokazuju velike manevre, koji se provode u energetskoj industriji u Evropi. Takvi manevri podrazumevaju, naravno, smanjenje zavisnosti od Rusije. Krajem 2014. obustavljena su dva velika projekta koje je Rusija podržala.

Prvi je gasovod Južni tok, koji je trebalo da zaobiđe Ukrajinu i opskrbi Južnu Evropu i Balkan. Može se reći da je EU bila protiv projekta, i da je kredibilitet tog protivljenja sporan jer gasovod Nabuko nikad neće biti izgrađen. EU je povećala pritisak na Rumuniju i Bugarsku, i Rusija je odlučila da otkaže Južni tok, što o bi se moglo smatrati ruskim neuspehom. Ali se stvarnost ipak pokazala drugačijom. U svom izvornom obliku Južni tok je izuzetno skup i bio bi isplativ samo uz tranzit ogromnih količina gasa. Međutim, s obzirom na planirani gasovod sa Kinom i sporazume između Gazproma i kineske vlade, jasno je da Rusija ne bi imala dovoljno gasa za Evropu i Kinu, bar ne u količinama potrebnim za Južni tok. Ustvari, brzina kojom je Moskva odustala od projekta samo govori da su prepreke koje su Rusiji postavljane za Južni tok Putinu bili odličan izgovor da otkaže neugodan projekat. Na kraju je ispalo da je EU ta koja je gubitnik. Iako je stvarala prepreke i pokretala brojne postupke protiv Južnog toka, sad se pokazalo da smrt tog gasovoda ostavlja veliku prazninu u snabdevanju energijom Južne Evrope.

gasnikoridorimalaDrugo veliko razočaranje EU je odustajanje od maglovite nade koja se polagala u masovni razvoj eksploatacije nafte i gasa iz škriljaca. Znamo da je taj proces predstavljen kao alternativa snabdevanju gasom i naftom iz Rusije. Ali nekoliko faktora su potopili taj san. Prvo, depoziti su mnogo manji i mnogo dublji nego što je planirano da će biti. To podrazumeva višu cenu ekstrakcije, mnogo veću nego u SAD. Dalje, pad cena nafte i gasa je eksploataciju naftnih škriljaca učinio neisplativom, čak i u SAD. Čini se da je prosečnom cenom od 80 dolara po barelu nafte operacija isplativa u SAD, a za Evropu, koja je polagala nade u škriljce, bi proces ekstrakcije bio isplativ ako bi cena barela iznosila 95-105 dolara. No cena nafte, iako se malo oporavila, do kraja godine neće prelaziti 70-75 dolara, bar tako tvrdi specijalizovani portal Oil Price.

Evropa se budi iz sna o „energetskoj nezavisnosti” i vraća se nazad na početnu tačku. Mi smo u situaciji u kojoj doživljavamo iznenađenje za iznenađenjem jer Rusi izvlače novi projekat u Turskoj, koji će se, uz postojeći Blue stream, spojiti sa gasovodom Transanadolija, preći Bosfor, i može, ako bude potrebno, da ide dalje prema Makedoniji i Srbiji i isporučuje gas Mađarskoj, Slovačkoj, Austriji i Italiji. Ovaj projekat je mnogo jeftiniji od pokojnog Južnog toka, potrebne su mu manje količine, a mogao bi biti operativan za dve godine, najkasnije do decembra 2016, kako tvrde u Gazpromu.

RUSKA GEOPOLITIKA
Odnosi između Rusije i Turske na kraju su bolji nego što se mislilo. Rusija je spremna da poveća isporuke gasa Turskoj i izgradi joj nuklearne elektrane. Što se tiče Erdogana, on kao da je zadovoljan što provođenje ovih projekata EU gleda kao uvredu, budući da Brisal godinama ponižava Ankaru oko pristupanja EU. Osim toga, Erdogan će time pokazati dobre namere i prema novoj grčkoj vladi.

Sa svoje strane, Grčka je u sukobu sa evropskim institucijama, posebno sa Evropskom centralnom bankom i Evrogrupom, sa kojima ne može da postigne dogovor, dok pregovori teku u izuzetno lošoj atmosferi. Blumberg piše da bi Grčka zbog duga mogla da bankrotira, i to uz rizik napuštanja evrozone. Međutim, novi gasovod bi grčkoj vladi od prihoda za tranzit pristojno punio budžet, dok bi Grci imali snabdevanje jeftinim energentima, što je posebno važno ako Atina živi u perspektivi izlaska iz evra i zbog preke potrebe za obnovom grčkog industrijskog potencijala. Osim toga, projekat gasovoda omogućuje grčkoj vladi da sa Moskvom razgovara o mogućem ulasku Grčke u skupinu BRIKS, makar i kao pridružena šesta članica BRIKS banke, iz čijeg bi fonda moga da dobije novac za izlazak iz krize.

rusijarat01Na kraju, ispada da, iako misleći da je Rusija ta koja je pretrpila neuspeh obustavom projekta Južni tok, EU u stvarnosti trpi ekonomske i političke posledice.

VAŽNOST RUSIJE U EUROPI
Projekat gasovoda koga je Rusija predstavila verovatno će se ostvariti. Ali, dok je ranije Rusija imala priliku da okupi evropske zemlje, sad će biti simbol podele, pre svega zbog stava EU i SAD. Brisel može da negoduje zbog ruske politike koja nastoji da okupi što više prijateljskih zemalja u Evropi, ali to je sasvim normalan potez Kremlja. Konačno, na kartu podela je prva zaigrala EU, a danas sa gorkim okusom u ustima gleda kako Rusija lakše deli evropske zemlje, dok Zapad nije uspeo da unese razdor među bivše zemlje Sovjetskog Saveza (izuzmemo li Kijevsku Ukrajinu, naravno).

Alter Mainstream Info

Svet
Pratite nas na YouTube-u