MIROJE JOVANOVIĆ: PAR TEZA O NAPADIMA NA SPC

Postoji jedan broj arhijereja koji žive raskošno, ali to ne daje za pravo da...

Postoji jedan broj arhijereja koji žive raskošno, ali to ne daje za pravo da se vređa i omalovažava svako svešteno lice

Na Zapadu ćete retko sresti čak i krajnje liberalnog ili levog mislioca koji nikada nije čuo za Psaltir, ili koji ne poznaje istoriju hrišćanstva.

Tamo se to smatra pitanjem obrazovanja, civilizovanosti i nivoa poznavanja odnosa u društvu. Srpska politička praksa gotovo da ne poznaje situaciju u kojoj je određeni političar na bilo kakav način (čak i pogrešan) pokušao da promoviše tradiciju, ali tako da ne bude sveden na „klero“ prizvuk, odnosno često se o Crkvi govori kroz politiziranje i mitomaniju, i neretko suprotno samom učenju SPC. Ovo ima svoje razloge i istorijsku pozadinu, pre svega u događajima tragičnog stradanja srpskog naroda u Prvom i Drugom svetkom ratu.

Satiranje Srba, koje je usledilo odmah nakon uspostavljanja NDH u proleće 1941. godine, kao svoj sastavni deo imalo je podrazumevano uništavanje Srpske pravoslavne crkve, i to kako na teritoriji koju je kontrolisao ustaški režim, tako i gotovo svuda gde je SPC bila aktivna na prostorima poražene Kraljevine. Hapšenja velikodostojnika, likvidacija vladika, sveštenstva i monaštva nije prestalo formiranjem „Nove“ Jugoslavije, već je u prvo vreme represije sasvim ličila na Pavilećeve principe obračuna sa pravoslavljem u Srba. I ma koliko SPC postradala zajedno sa narodom, mnogi episkopi koji su pretekli ustaški nož, našli su se pod raznim oblicima torture boljševiziranog jugoslovenstva (Nikanor Gornjokarlovački, Damaskin u Pakracu, Irinej u Novom Sadu), i to tako da su pojedini platili glavom ili zdravljem, bez obzira na časno držanje pod okupacijom i po oslobođenju. Ovde je vladalo pravilo da je pravoslavlje „unutrašnji neprijatelj“, i u skladu sa tim su postupali organi prinude Titovog režima.

Posledica progona, represije i dehristijanizacije srpskog naroda bila je valjda logičan odraz politike simetrije u odnosu na Rimokatoličku crkvu, koja je, što je opšte poznato, ustaški režim protežirala i pomagala. Tako se došlo u situaciju da srpsko pravoslavlje prođe gore od hrvatskog rimokatolicizma, što za jedan od uzroka ima svakako i činjenicu da su Hrvati bili naslonjeni na Vatikan, a Srbi, nakon oktobra 1917. godine, nisu imali zaštitu „međunarodnog“ pravoslavnog faktora. Najtužnije od svega jeste to što su predvodnici udara na pravoslavlje bili mahom Srbi, nova elita, u zanosu dokazivanja novoj religiji. U takvoj atmosferi dekapitacije pravoslavlje je naizgled bila završena stvar, ali „duh diše gde hoće“, pa su 70-e i 80-e godine prošlog veka obeležene pojavom mladih, obrazovanih i čestitih sveštenika, sa nemalim iskustvom na prestižnim institutima širom Evrope. Obnova liturgijskog života ovde se pojavila kao logika, jer je povratak izvornom, predstavljao garant punih pluća Crkve.

Sadašnjost, oslonjena na opisane probleme koji su postojali u prošlosti, predstavlja logičan sled obnove, naravno ako se izuzmu progoni Vladike Ohridskog Jovana, stradanje Crkve na Kosmetu, kao i u krajevima koji su bili zahvaćeni ratom. I koliko god duhovni život SPC napredovao, tako je napredovao i koncept sistematskog i sistemskog napada na Crkvu, praćen određenim brojem „analitičara“, koji po principu trgovačkih pomoćnika i provincijskih kočijaša, opisuju i analiziraju crkvene prilike. Priče su različite, ali kao da oni svake godine pred Arhijerejski sabor SPC samo prepisuju prošlogodišnje tekstove, pa tako nalazimo opetovane priče o automobilima, sjaju, luksuzu i tome slično.

Tu „pljuvači“ Crkve dolaze na teren tabloidizacije svega što se u vezi s Crkvom dešava, i naravno, pošto su amateri i neznalice (izuzetak nisam imao prilike da uočim) dolaze u koliziju sa elementarnim principima, te, još uvek daleke Evrope, na koju se pozivaju. Stvar je veoma jednostavna. SPC predstavlja versku organizaciju, i to onu koja je u periodu odsustva nacionalne države bila i ostala stub okupljanja i preživljavanja. Posledično, narod koji je izvela iz „Egipta bezdržavlja“, ni u slobodi takvu ulogu ne zaboravlja i neguje „pravoslavlje slatko“. Imajući u vidu da Crkva jeste i postoji u ovome svetu, ali po veri otaca „nije od ovoga sveta“, jasno je da je ona stanje petovekovnog robovanja preživela upravo zahvaljujući veri naroda i narodnih vođa. To je osnovna teza. Ali ovde se ne govori o zaslugama, već o u praksi opisanom stanju, da se u najtežoj situaciji ostane posvećen narodu, pa je i logika situacije u slobodi takva da se nesmetano postoji i služi i u oslobođenoj državi. Pošto u tako slobodnoj državi verska organizacija ima određena prava i propisane obaveze, a jedno od prava predstavlja ustavom garantovano pravo slobode veroispovesti, odnosno zabranjena je svaka diskriminacija po tom osnovu. Na žustru kritiku u vezi s automobilima, navodnim luksuzom itsl. lako se odgovara životnom praksom svakog episkopa, gde je određeni nivo bezbednosti i kvaliteta vozila uslovljen stalnim putovanjima i posetama u okviru eparhije. Takođe, polupismeno deluje navođenje zaveta siromaštva, gde se „obzervatori“ bave monaškim zavetima, jer i laici znaju da postoji određena razlika u pravima i dužnostima vladika i monaštva, pa i u pogledu posedovanja imovine.

Razume se, sigurno da postoji i jedan broj arhijereja koji za današnje prilike žive čak raskošno, ali i ovde važe ustavna načela o garantovanju imovinskih prava, što ne daje za pravo da se vređa i omalovažava svako svešteno lice. Senzacija do umobolnosti i bez mere stvara mitove o bogatstvu, kao da se priprema teren za novi progon i mučeništvo. Postoji u narodu izreka „kakvo selo – takav pop“, koja ukazuje na činjenicu da su sveštenici zapravo naše ogledalo, i da zajednica iz koje potiču ima velikog uticaja na vrline odnosno mane, kao i na kontekst angažovanja u crkvenim poslovima, uz onu potrebnu dozu „svetlosti u svetu“.

Vratimo se na tezu o tome da „zapadnjaci“, i to ma koliki ateisti ili agnostici bili, poznaju hrišćanstvo, makar na nivou istorijskih činjenica, i često zbog svesti o pripadnosti savremenom evropskom konceptu. Kod „zapadnjaka“ je poznavanje vere civilizacijsko pitanje, a kod nas je i to, ali i još više, egzistencijalno pitanje. U prilog ovome dajem skicu situacije na jugu Bačke, kao malog primera lako primenjivog na sva stradala područja gde se pisalo ćirilicom. Naime, poznata je stvar da je narod u teško postradalim selima Šajkaške oblasti (područje današnjih opština Titel, Žabalj, Srbobran i Grada Novog Sada) posle II svetskog rata većinom i rado prihvatao i primao sveštenike u kuću, bez obzira na proteste komiteta, drugova i kožnih mantila. Tu je odnos prema Crkvi, koja je u zimu 1942. stradala sa narodom, zapravo potvrđen u mučeništvu hiljada rođaka bačenih pod led. Krv nevinih je otvarala vrata mantiji, i tako ni najcrvenija direktiva nije bila u mogućnosti da zatre crkveni život. Slika brata pod ledom te proklete godine, sačuvala je svest o tome da kad strada narod strada i njegovo pravoslavlje.

Zbog toga je kod nas svest o tome da se kad kuršumi krenu ka srpskoj glavi , istog časa dinamit kreće ka hramu, samo pokazala da svece i slave ne obeležavaju „Crkva i vernici“ već slavi Crkva, jer su vernici njen neodvojivi deo. Ovaj naizgled bezazlen pleonazam u širem smislu (i neoprostivo nepoznavanje osnovnih postulata hrišćanstva), jeste šema pokušaja stvaranja mini-raskola na liniji SPC – vernik, pa tako i pravac udara na Crkvu biva predstavljen kao udar na bogate i korumpirane „popove“, valjda u nadi da će narod mirno gledati neko sledeće klanje sveštenika. Pošto današnjeg dana nema bez jučerašnjeg, a gotovo juče (u perspektivi veka) su u istom danu ovde u Novom Sadu stradali sveštenici, advokati, lekari, radnici i seljaci, sasvim je izvesno da će kad, i ako neki naredni put, neke zime u Novom Sadu, nekom padne na pamet da baca pod led, opet kao jedno stradati Crkva i narod kao deo Crkve. Stoga je posao „prosvećenih“ nepismenjaka uglavnom lako prepoznati, jer medijski malj u glavu Crkve zaboli većinu naroda. Zato mi se ponekad i čini da samozvani „analitičari religije“ ipak nisu tolike neznalice, i da vrlo dobro znaju ko padne, kad otrovna strela pogodi Crkvu.

Autor je pomoćnik gradonačelnika Novog Sada i potpredsednik Treće Srbije

Izvor Danas, 19. 05. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u