ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Šta je u Srbiji promenilo i kakve je procese otvorilo nasilje u Makedoniji?
1.
Makedonska kriza – stvar koja će brda tek da pomera – ozbiljno preti da ispadne najznačajnije što se na Balkanu dogodilo posle bombardovanja Srbije 1999. godine, uključujući i takve događaje kakvi su Peti oktobar, rat koji je završen Ohridskim sporazumom, uspon Erdogana, pogrom iz 2004, proglašenje nezavisnosti Kosova i grčka kriza.
Možda je upravo veliki značaj Makedonske krize – čije finale nam je u mrklom mraku – i omogućio da ona u srpskim prozapadnim medijima bude toliko spinovana prema matricama koje, vidimo, diktira nemačka štampa. Nevolja je utoliko veća što se ta kriza u medijima i političkim središtima koji za sebe veruju da nisu pod kontrolom zapadnih centara tragično ne razume. Tako da, umesto ozbiljne debate o sudbonosnim stvarima, uglavnom nailazimo na egzotično dopunjavanje medijske pete kolone i kolone gotovo jednako štetnih korisnih idiota.
2.
Tri su aspekta vanrednog regionalnog značaja makedonske krize. Prvi, ona na Balkan posle decenije i po vraća nasilje kao pokretački princip. Smesa političkih pritisaka i manipulacija, poznatijih kao metod „štapa i šargarepe“, padom očekivanja balkanskih naroda, postala je drugorazredna. Dodatni značaj povratka nasilja u najbrutalnijoj formi terorizma jeste u tome što ono svedoči o povratku SAD u region. Reč je, naravno, o metodama kojima je Vašington na svom terenu, za razliku od Nemaca ili Rusa, koji su bliži širenju uticaja preko ekonomije ili obaveštajnog rada.
Drugo, niti je geopolitički status Makedonije tu zemlju ikad kroz istoriju tretirao kao zasebnu i izolovanu teritoriju, niti se to događa danas, niti ijedan krupniji akter krize Makedoniju vidi kao takvu. Rečju, u Makedoniji se nikad ništa nije desilo da bi u njoj ostalo, ona je pogodna za započinjanje procesa, ali ne i za njihovo završavanje. Ta činjenica ovu krizu legitimiše u velikom potencijalu njenog širenja.
I, treće, potencijal širenja makedonske krize utoliko je značajniji što se ona događa na prostoru čije formatiranje, započeto s početka 90-tih, ne samo da nije završeno nego su aktuelne perspektive tog završetka zaglavljene, taman onoliko koliko su sve te zemlje izgubljene u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. Makedonija je početak jednog novog Balkana, koji može biti stvoren manje sigurnom rukom velikih scenarista, a više iz velikog haosa. Samim tim, kakav god Balkan da zamislimo, teško ćemo reći da je izvestan, još teže da nije moguć. Krenimo redom.
3.
Dopunjavanjem terorističkih napada u Kumanovu i početka „obojene revolucije“ na glavnom skopskom trgu zapadne sile Nikolu Gruevskog stavljaju pred istu onu dilemu pred koju su 2000. stavile Slobodana Miloševića: ili će sići sa vlasti ili će u zemlji imati građanski rat. Uz dve razlike. Prvo, i ako Gruevski odstupi, Makedniji se ne može obećati da će proći bez rata. I, drugo, za razliku od Miloševićevog vremena, kad su držale inicijativu, ovde zapadne sile deluju reaktivno. Jer sve se događa u trenutku kad su na „balkanskoj vertikali“ Rusi sve prisutniji i kad – još je važnije – antizapadna pobuna na tom prostoru dobija značenje trenda. Naime, Dodik, Orban i Gruevski, lideri koji su na vlast došli kao klijenti i velike nade zapadnih ambasada, danas su svet kome one žele da vide leđa, otvarajući im, kome manje kome više, lanac nasilja u društvu.
Naravno, pitanje je hoće li nasilje moći da prekine taj trend prebega na istočnu stranu gvozdene zavese? Ili će pretnja nasiljem krizi dati novi kvalitet? Možda je Srbija zemlja na kojoj je to moguće najlakše objasniti.
4.
Aktuelni lideri Srbije svet su koji je išao u suprotnom pravcu gvozdene zavese od pobunjene trojke. Pa ipak, pretnja terorizmom i drugim nasiljem prozapadnim srpskim liderima učinila je manje privlačnom ideju da okrenu leđa Rusiji nego što je ona to možda mogla da bude pre dve godine. Jer jedno je predati strancima privredne i prirodne resurse; jedno je po principu kuvane žabe uvoditi zemlju u geopolitičku celinu u kojoj ona neće moći da se razvija; jedno je čak i slabiti sopstvene vojne resurse u situaciji kad rat nije na vidiku. Sve su to stvari sa čijim će se krajnjim efektima suočiti budući naraštaj, kad ova politička klasa bude daleko.
Sasvim je drugo, međutim, slabiti vojne potencijale u situaciji kad toj istoj političkoj klasi može da pukne pred nosem u Preševu ili na nekom drugom mestu; drugo je otkačiti Ruse u prilikama kad pomoći ni sa jedne sa druge strane neće biti, a sve gori; drugo je kad krene nasilje i kad čak i ta lakomislena politička klasa počne da razumeva da može zapadnim silama da bude na usluzi i mnogo više nego što je bila do sad, pa opet neće biti sigurna da je time izbegla buduće nasilje i ratove.
Te činjenice jesu novi kvalitet, koji Makedonska kriza stavlja pred balkanske zemlje, i, da on postoji, pokazala je jasno i poseta Sergeja Lavrova, koji je sijao od zadovoljstva u Beogradu, i novi tonovi koji se ovde mogu čuti poslednjih nedelja.
5.
Dok se strah, nada i apatija smenjuju nad Balkanom, na njemu nema političara – ni prozapadanog ni proruskog – koji se nije ozbiljno zapitao o porukama Makedonske krize. Šta njome započinje? Kakva iskušenja nas čekaju? Kako se to može završiti? Hoće li Balkan ličiti na sebe današnjeg kad se proces okonča?
Sva ta pitanja proizlaze iz jednostavnog zaključka: da su zapadne sile htele da se reše Gruevskog i ništa više od toga, bilo je mnogo jednostavnijih načina za to od podizanja Albanaca i opozicije. Sve je moglo mnogo tiše – uostalom toliko je ovde kora od banane na koje čovek u tišini može da se oklizne – da nije bilo potrebno stvarati situaciju koja među balkanskim pravoslavcima stvara krupne razloge za međusobnu solidarnost; zašto su, na kraju, imali potrebu da stvaraju prostor Lavrovu da već danima javno pokazuje na čijoj strani je u Skoplju Rusija.
Rečju, nema nikog ko danas misli kako će ono što je u Kumanovu i Skoplju počelo, tamo biti i završeno. Jednako, kao što nema nikog ko veruje kako bi današnji balkanski print screan mogao biti sačuvan za budućnost. Jer, sa jedne strane, on danas nije samoodrživ iako je baš njegova samoodrživost bila krajnji cilj procesa koji je trajao poslednjih petnaestak godina, gde bi, na primer, Srbija bila „isključena iz razvoja“, kako je to svojevremeno formulisao Vili Vimer, i gde bi Vojska Srbije, na primer, po ubojnim efektivama bila ispod zbira vojski Hrvatske i Albanije.
6.
Isti procesi koji su doveli do Makedonske krize na sceni su u Srbiji. Sa jedne strane, neprestano se radi na podeli srpskog korpusa, dok se, na drugoj, povećava mogućnost međuetničkog sukoba. Naravno, glavnu ulogu u tome imaju srpski mediji, definitivno toliko maligan deo srpskog društva da bez njegove veoma radikalne promene nikakva promena nabolje neće biti moguća, ni danas ni u budućnosti. Taj proces vlast je nakratko uspela da zaustavi, široko zahvatajući na prostoru od nacionalne do „druge Srbije“. Ali na taj način, pored uništene opozicije, sav pritisak političke dinamike, koja ne iščezava nestankom političkih protivnika, SNS je preuzela na sebe. Naredne nedelje pokazaće hoće li Vučić i Toma Nikolić kroz sukob početi da stvaraju novu političku scenu, ili će se naći zajedno na udaru ako odbiju tu želju zapadnih sila, koja danas nije manja od srpskog priznanja Kosova i uvođenja sankcija Rusiji.
Ako se sukobe, ceo politički proces odvijaće se oko njih dvojice; ratne sekire između Vučića i liberalne elite sa pratećim strankama i ostalom menažerijom biće zakopane, uz adekvatan početak jednog velikog prijateljstva. Ako se ne sukobe, intenziviraće se sadašnji medijski i drugi pritisci, podićiće se teroristi, i ništa neće stajati na putu širenja Makedonske krize. Onaj deo nacionalne Srbije, koji je trebalo da bude strana koja će predstaviti javnosti svu pogubnost unutrašnjeg sukoba, nije, nažalost, uspela čak ni toliko da se ne obraduje odlasku Andreja Fajgelja, poslednjeg preostalog šefa neke kulturne ustanove u Srbiji koji je bio spreman da se bije zbog ćirilice. Nacionalna Srbija tako ostaje izvan političkog procesa, u koji, kad dođe vreme, neće biti pozvana, nego mobilisana, na obe strane, naravno.
7.
Srbiju čekaju ubrzanje i teška vremena, sasvim dovoljan razlog za strepnju. Srbiju čeka i razrešenje, eto razloga za nadu. Sve druge teme i insisturanje na njima biće dovoljne samo da se naudi protivniku; nijedna od njih neće biti dovoljna da se pomogne sebi.
