OGLEDALO SRPSKE KULTURE

ALEKSANDAR PROTIĆ Umesto gospode, u zasedi oko institucija Andreja Fajgelja su dočekali „drugovi“ sa...

ALEKSANDAR PROTIĆ

Umesto gospode, u zasedi oko institucija Andreja Fajgelja su dočekali „drugovi“ sa svojim ogledalom

Ovih dana, nekako na margini glavnog toka srpske javnosti, desila se ostavka direktora Kulturnog Centra Novog Sada gospodina Andreja Fajgelja. Činjenicu da je doktor nauka namerno neću staviti ispred njegovog imena jer smatram da je za priču koja sledi ponajmanje važno. „Gospodin“ jesam napisao iako se dobro poznajemo ne iz oficijalnosti, već zbog toga što on to odista i jeste u izvornom značenju te reči, a to bi, kažu, etimološki trebalo da bude onaj koji „hoda s Gospodom“, odnosno onaj koji ide zajedno sa Istinom.

I da sad ovo ne bi zaličilo na neki starovremski panegirik, pređimo na stvar. U vezi sa nekim stvarima sa njim se ni dan danas ne slažem, barem ne u celini. Ali to i nije povod ovog teksta, tj. nije povod da se sada postavljamo „tamo ili ‘vamo“, „gde smo slični, a gde različiti“, već je ideja da bar neko započne (ako već nije, a da ja ne znam), javnu diskusiju o kulturnim i vrednosnim modelima, gde će nam Andrejev slučaj poslužiti samo kao ogledni primer. Poslužiće nam kao ogledalo u kojem ćemo, nažalost, moći da vidimo jednu dosta izvitoperenu stranu društva koja šta više tu izvitoperenost i ne krije.

U tom zakrivljenom ogledalu gde vam je glava odjednom na dnu, a stopala zauzimaju mesto lica, čini se da je jedino zadnjica na istom mestu?! Zadnjica posmatrača krivog ogledala je uvek na istom mestu. Stajao ili sedeo, uvek je zaštićena i sigurna, a po mogućnosti udobno smeštena.

ogledaloU tom ogledalu stvari stoje otprilike ovako:

Rad postaje nepoželjna kategorija. Posao je, naravno, poželjna stvar, ali se mora oštro oivičiti od rada, jer to su dva različita pojma i zašto bi jedan sa drugim imali ikakve veze.

Pošteno stečena plata vidi se kao korupcija i nezakonito stečeno dobro.

Institiranje na dekolonizaciji jezika i kulture vidi se kao kolonizacija tuđeg.

Kultura sećanja na žrtve nacizma posmatraču krivog ogledala ukazuje se kako kakav „kukasti krst“.

Uređivanje i upravljanje se u tom ogledalu vide kao cenzura, valjda jer je posmatrač tako jedino navikao da vidi stvari.

Pravo postaje krivo.

Belo postaje crno.

Jedino crno zauvek ostaje crno! Čak i u takvom ogledalu.

To je ogledalo u kome nema belog, gde nema svetla, gde nema istine, a samim tim tu nema ni onih koji hodaju sa Istinom. Dakle, u tom ogledalu se ne ogledaju gospoda. To je ogledalo koje služi za ogledanje dojučerašnjih „drugova i drugarica“, koji su se jednog jutra samo probudili kao kakva demokratska ili napredna gospoda, i koji su bez imalo gospodsvenosti gospodarili i još uvek gospodare našim životoma i opštom egzistenciojom.

fajgeljgusleStari Rimljani su inače verovali da ogledalo zahvata deo čovekove duše, zbog toga što čovek u njemu može da vidi svoje lice. Kada bi se ogledalo razbilo, verovali su oni, jedan deo duše ostao bi zarobljen u ogledalu. Žalim što to „ogledalo za drugove“ nije ogledalo nekog drugog. Već naše – srpsko! I pitam se kada ćemo da to ogledalo konačno polupamo, pa da imamo tih čuvenih – sedam godina nesreće?! Pa da zarobimo duše ovih „drugova“ bar na tih sedam godina. Nepopravljivo optimistički verujem da bi to bilo dovoljno da Pravičnost, Istinu, Odgovornost i Dostojanstvo vratimo tamo gde im je i mesto. A mesto im je svuda. Od svakodnevnih života svih nas, pa do institucija ove Države.

E baš u te institucije Andrej Fajgelj je pokušao da vrati sve gore navedene stvari i još mnogo toga Vrednog. Ali, umesto gospode, u zasedi oko Institucije su ga dočekali „drugovi“ sa svojim ogledalom.

Ako je ovo sa ovim ogledalom sreća, dajte molim vas već jednom bar tih sedam godina „nesreće“.

Autor je dramski umetnik i izdavač iz Beograda

Politika
Pratite nas na YouTube-u