SENKA VUKA DRAŠKOVIĆA NAD VLADOM

SLOBODAN RELjIĆ Kako se vlast odvaja od nacionalnog interesa, tako padaju mostovi između nje...

SLOBODAN RELjIĆ

Kako se vlast odvaja od nacionalnog interesa, tako padaju mostovi između nje i naroda

Jednom, ne tako davno, vladao vladar koji nije držao do svog prostog naroda, ali je znao da o njemu brinu velike SAD, strani investitori, hiperaktivna CIA. Vlast mu je zalila uši, ponizna svita sapela oprez, viski s američkim ambasadorom mu je bila slava i on je išao sve dalje i dalje. Nije mu se stajalo. Kad je već „menjanje svesti“ naroda tako dobro išlo, kako bi i moglo da mu padne na um da u toj „bajci“ nešto nije u redu.

Kad je jedan mladi advokat 1952. tužio Fulgensija Batistu i tražio da ovaj bude osuđen na sto godina zatvora zbog kršenja Ustava i ignorisanja narodne volje, ne zna se kome je bilo smešnije – da lʼ Batisti, da lʼ američkim prijateljima, da lʼ sudijama Batistinog suda. Ali nije bilo smešno narodu.

Narod je mračio pogled, a Batista leteo dalje. Na kraju, više u njegovom umu nije bilo elemenata da uopšte razlikuje američki nacionalni interes od interesa svog naroda. I kad su onaj advokat, Fidel se zvao, njegov mlađi brat Raul, mladi doktor Če i društvo iz daleke provincije krenuli da izbace Batistu iz predsedničke palate, pobuna je rasla kao kvasac. Narod se rojio kao pčele, mrmljanje se pretvaralo u buku, buka u bes i – poklič.

Šta god da je naš premijer učio od Maksa Vebera, Angele Merkel, Tonija Blera, Majkla Kirbija, i kako god položio ispit u majskom roku u Vašingtonu kod Džona Bajdena – to neće ostaviti nikakav utisak na narod koji – to je valjda jasno i njegovim „apostolima na putu za EU i NATO“ – taj put doživljava kao stazu ponižavanja i ucena.

Kao nekad Batista, naš premijer uredno ruši sve mostove između sebe i naroda. Obećava kule i gradove, a smešta nas u mišje rupe. Njegova petina – toliki deo naroda je njega podržao na izborima – a koji parlamentarna matematika pretvara u stopostotnu kontrolu nad zakonodavnim telom, postaje sve usamljenija, bezglasnija i sve više ćuti pred pravednim besom one četiri petine. Šta da kažu? Da doveka nude „teške odluke“. Da su za sve krivi „žuti“. Da će – „sledeće godine biti bolje“. Pre tri godine je sve to rečeno, i od tad se stanje samo pogoršava.

SRCE HEROJA ZAUVEK ŽIVI!
I dobro zna šta govori naš premijer kad kaže da od njega u srpskom narodu veću podršku imaju i Vladimir Putin i Aleksis Cipras. Tačno! A zašto? Zato što ova dvojica lidera, za razliku od generala Batiste, ne menjaju svest svom narodu, nego uče iz njegovog hiljadugodišnjeg iskustva. Ne dobijaju moć od Brisela i Vašingtona, nego razumevaju očaj i slede narodni krik. Onaj ko drži do volje demosa, oseća da nije sâm na opasnom putu.

patrijarhpavlemuralA muke naroda danas, u ovom na isti način unesrećenom svetu, nepogrešivo liče jedna na drugu. Kad naši penzioneri izađu na ulicu i kažu da ovako više ne može – penzije sve manje, a cene sve veće – onda oni ponavljaju grčku pobunu protiv mera štednji „crne trojke“ – MMF, Svetske i Evropske banke. Cipras je simbol te pobune. On nema gotovo rešenje, ali ima ljudski stav. Hrabar i čestit.

Kad Vladimir Putin odbija da mu NATO „prijateljski“ uređuje život, onda on ni ne krije da su Rusi svoju opasnost u budućnosti pročitali iz NATO-bombardovanja Srbije. Kako su oni na nama naučili tu lekciju, tako je naša kooperativna vlast odbacivala naš nauk. Jedno vreme se trabunjalo i da za ubistva naših ljudi nisu krive ubice, nego naša država koja je organizovala našu odbranu.

Nađe se „pametnih“ koji u parlamentu i kafani razvijaju tu mudru filozofiju samoponištenja. Ali ne predaje se ni ono ljudsko. Pa jednog jutra „lica Živote Đurića, Zorana Radosavljevića i Milenka Pavlovića osvanu pred Užičanima. Grupa mladih umetnika iz grada na Đetinji oslikala je, na mestu pošte srušene u NATO agresiji, veličanstven mural posvećen pilotima stradalim u odbrani Srbije 1999. godine. Pored prikaza junaka, mural sadrži i natpis: „Srce heroja zauvek živi, ne mogu da ga ubiju – 1999“.

I naravno da oni koji usred Užica o svom ruhu i svom kruhu naslikaju mural pilotima stradalim u odbrani Srbije svog premijera i njegovog ministra inostranih poslova ne doživljavaju kao saborce. Jer ova dvojica su tih dana, kad se obeležavao taj NATO-pogrom nad njihovim narodom, potpisivali IPAP: sporazum kojim ono što su ovi hrabri piloti branili oni predaju – bezuslovno.

SVE JE PITANjE IZBORA
„Tako je Užice još jednom ispoljilo svoj slobodarski duh, zahvaljujući mladim, školovanim umetnicima okupljenim u grupi ʼBuntʼ“, javile su novine. Nevelika vest i slika. Ali dovoljno da osvetli da samosvesni ljudi teško mogu da imaju nešto zajedničko sa banalnom medijskom kampanjom i otuđenim vladarima, kojima akademije povodom NATO bombardovanja služe da se nevešto kamuflira predaja nekog dela suvereniteta i pripremi kampanja za lokalne, pokrajinske a možda i opšte izbore. U toj pameti „slobodarski duh“ je čista suvišnost koja ugrožava „odnose u regionu“. Ali grad, dok gleda mural, koji je, kako javlja reporter Večernjih novosti, „osvanuo pred Užičanima“, pamti da su „buntovnici“, takođe o svom ruhu i svom kruhu, slikali patrijarha Pavla i cara Lazara na prilazu gradskoj plaži.

gavriloprincip9Živimo u državi koja računa da se „prijateljima iz NATO i EU“ ne bi dopalo da podsećaju na to vreme kad su oni ovde pravili „kolateralnu štetu“. To bi produžilo naše čekanje na prvo Poglavlje. Kao što je naša vlast znala da srpski hrast star 600 godina ne vredi šleper asfalta, ili da bi spomenik Gavrilu Principu bio rupa „na putu za evroatlantske integracije“, ili da bi obeležavanje 200-te godišnjice rođenja Njegoša pokvarilo dobrosusedske odnose sa milovskom Crnom Gorom. Jer oni nemaju vremena, čak ni kad čekaju voz koji neće doći.

I, eto, zato se „hrabrim pilotima, stradalim u odbrani Srbije, država nikada nije odužila na pravi način“. Ali neko jeste. Neko koga ne brinu dijagnoze ambasadora Kirbija i ko zna da će „njihovo herojstvo ostati urezano u pamćenju naroda. To potvrđuju i emotivne reakcije Užičana, od ponosnog osmeha do suza, ispred veličanstvenog murala“.

Ako mislite da je tako samo u Užicu, onda mora da ste član srpskog parlamenta ili glavnih odbora vladajućih partija. „Slobodarski duh“, pojam koji smo za ljubav onih koji su nas ubijali proterali iz srpskih škola, javnosti i vojske, nije iluzija. I važni liberalni mislilac Frederik fon Hajek će reći da su u ime Slobode i Pravde započeti najveći društveni prevrati u istoriji. To je moć.

Ako našem liderstvu Batista izgleda dalek, Vuka Draškovića mogu da svaki čas vide u Teškoj reči. Priča, i priča, i priča, skoro sve isto kao pre, samo što ta bujice više ne ostavlja utisak. Ljudi na pijaci psuju i pričaju viceve o bedi vučje sudbine. Nekad najverniji sledbenici se stide da kažu da su ga slušali. Gospodarima više ne treba, jer ne proizvodi nikakav utisak na narod. Jedino može da bude zadovoljan što mu na auto ne bacaju pokvarena jaja i truo paradajz. A, kad bi se neko toga setio, mnoge bi obradovao.

Kad se naš premijer u maju vrati iz Vašingtona sa jasnim uputstvima Džoa Bajdena „šta da se radi“, gotovo izvesno, biće sve dalje od Ciprasa i Putina a sve bliže Vuku. Sve je pitanje izbora.

Geopolitika

Politika
Pratite nas na YouTube-u