ŽELIDRAG NIKČEVIĆ
Zapis povodom teksta Nenada Popovića, predsednika SNP, Rusija ili i srce i novčanik
U našoj politici vrlo često se naglašava nepremostiva razlika između takozvanog emotivnog pristupa, koji je navodno opterećen maglovitom istorijom, i takozvanog racionalnog pristupa, koji se navodno rukovodi životnim i ekonomskim interesima. Srce i novčanik.
Emotivni pristup, naravno, automatski se pripisuje nacionalistima, pa se onda zaključuje da su takvi Srbi nepopravljivo anahroni, da uopšte ne vode računa o realnosti, nego isključivo o guslama i Kosovu – sada, evo, i o Rusiji – a racionalni, moderni i praktični su oni drugi, jer oni ne troše dragoceno vreme na mrtvu tradiciju, nego su okrenuti budućnosti i gledaju od čega će narod živeti.
Ta podela je glupa, opasna i besmislena. Naime, naši prethodnici, naši ponajbolji preci, koji su se zalagali za državno jedinstvo srpskog naroda i čvrsto savezništvo sa Rusijom, nisu to činili iz čista mira, iz nekakve neobrazložene, iracionalne ljubavi, niti na svoju štetu, nego je taj sudbinski izbor i taj strateški nacionalni pravac formiran upravo kao rezultat svakodnevnog životnog iskustva i prakse, koja je pokazivala da je tako bolje i korisnije.
Srpski narod je tokom svoje komplikovane istorije oprobao, naučio i zapamtio da je upravo takvo zajedništvo racionalno, da je život u tom zajedništvu u svakom pogledu kvalitetniji, da zajedno efikasnije poslujemo, da se brže i lakše sporazumevamo, školujemo i lečimo, da smo tako bezbedniji od spoljašnje opasnosti… može se nabrajati unedogled.
Prema tome, naša vekovna vezanost za Rusiju uopšte nije iracionalna, nije romantična, nego naprotiv – čvrsto zasnovana na praktičnom iskustvu i pameti našeg naroda, na njegovim realnim životnim potrebama i svakodnevnim ekonomskim interesima.
Ta emocija, zbog koje nam sada prigovaraju, nije pala s neba, nego je strpljivo izgrađivana kroz dugu i tešku srpsku istoriju. A našu istoriju ne čine samo dobijene ili izgubljene bitke, divne narodne pesme i duševna memorija, nego svakodnevni napori miliona naših sunarodnika, njihov rad, njihove ideje o boljem životu, njihov domaćinski osećaj i ekonomska računica – i sve je to nepogrešivo upućivalo na zajedništvo sa Rusijom!
Zašto se tako jednostavna istina u današnjoj srpskoj politici uporno previđa, ne pitajte mene. U svakom slučaju, argumentovani, trezveni i dobronamerni apel Nenada Popovića još jednom nas podseća da nije sve izgubljeno. Ako neko još sluša…
