RADOMIR BATA NAUMOV (1946-2015)

NEBOJŠA KATIĆ Nisam poznavao nikoga kome je reč „gospodin“ pristajala bolje nego Bati. Bata...

NEBOJŠA KATIĆ

Nisam poznavao nikoga kome je reč „gospodin“ pristajala bolje nego Bati. Bata je zaista bio gospodin, i to gospodin od one najbolje vrste

U Beogradu je 22. maja 2015. preminuo moj kum i prijatelj Radomir Bata Naumov. Javnosti je bio poznat kao nekadašnji ministar energetike, a potom i kao ministar vera. Drugovali smo trideset i pet godina.

U kultnoj knjizi 7 navika uspešnih ljudi čuveni guru Stiven Kavi u jednom odeljku te knjige daje ovakav savet – zamislite da vas više nema i da nad vašim odrom o vama govore članovi porodice, prijatelji, saradnici, svako iz svog ugla. Šta je to što bi voleli ili priželjkivali da čujete o sebi? Dakle, upravo to što bi voleli da čujete o sebi na kraju života trebalo bi da posluži i kao putokaz za života. Bata nije čitao Kavija niti mu je to bilo potrebno. On se sa tom mudrošću rodio i živeo je po tom obrascu.

Siguran sam da je svaka lepa reč izgovorena na komemoraciji u Skupštini grada [1], kao i govor njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Irineja na opelu, izgovorena ne zbog reda, već da je izgovorena iz srca i od srca.

Nisam poznavao nikoga kome je reč „gospodin“ pristajala bolje nego Bati. Bata je zaista bio gospodin, i to gospodin od one najbolje vrste – gospodin sa ljudskom toplinom, beskrajno tolerantan, blag, nezlobiv. Ne sećam se da sam ikada čuo da je o nekome govorio loše i sa strašću ili da je ikada iz njega izbijala neka od ružnih manifestacija sujete, pizmatičnosti ili zavidljivosti, toliko tipičnih za mnoge među nama.

radenaumov01Bio je najbolji predstavnik ne one paradne tobožnje građanske Srbije, već one autentične, koja je na putu potpunog nestajanja.

Bata je bio skroman čovek, delikatan, a kada bi se retko nečim i pohvalio, to je uvek bilo nekako stidljivo, gotovo sa nelagodom. Bio je odličan đak, odličan student, odličan elektroinženjer. Sjajno obrazovan, imao je dara i za pisanje. Znalo se da je lepo pevao i da je decenijama pevao u crkvenom horu. Verujem da malo ko zna da je odlično svirao klavir, ali da je svirao i trombon, kako to već jednom finom vojvođanskom gospodinu iz dobre kuće i priliči.

Bata je bio odan i pouzdan prijatelj koji vas je prihvatao onakvim kakvim jeste, bez želje da vas podučava, kori ili menja. Drugovati sa mladim i ciničnim Katićem, na primer, nije bilo naročito lako.

Razgovarali smo često i mnogo o politici i njegovom političkom angažmanu. Priznajem, uvek sam ga odgovarao od toga. Mislio sam da njemu nije mesto u tom zverinjaku. Međutim, razumeo sam ga – njegov politički angažman nije bio posledica njegove ambicije, već osećanja građanske dužnosti. Stoički je izdržavao i povremeno besramno tabloidno provlačenje kroz blato i sve jadne pokušaje da se pokaže kako su svi „oni“ isti. Ne, nisu, i Bata nije bio isti.

Nezlobivi ljudi koji su znali da boluje govorili su mi da je makar dobro što je sigurno materijalno obezbeđen i što je poznat, uz zaključak da su mu time bolesnički dani, mora biti, olakšani. Nisu to nikako bili maliciozni komentari jer je prema Bati bilo nemoguće biti zloban.

Ljudi su verovali da bivši ministri sigurno imaju kontakte, poseban tretman i da ne pate od manjka novca. Bilo je za očekivati i da je Bata bio imućan, kako bivšem ministru nužno sleduje, da je boravio u bolničkim apartmanima na privatnim klinikama, i/ili da su o njemu brinule plaćene negovateljice.

Bata nije bio ministar od te vrste, a nije bio ni estradna zvezda, niti je pevao po svadbama ili pod šatrama da bi zaslužio posebnu negu. Bata to nikada ne bi ni tražio.

Bata je od ženidbe živeo u istom skromnom paviljonskom stanu u Profesorskoj koloniji, koji je pripadao porodici njegove supruge. Odano i herojski ga je negovala porodica, mučila se i patila sa njim, ne tražeći ničiju pomoć. Samo je nekoliko poslednjih strašnih dana boravio u bolnici.

Preminuo je na oronulom gerijatrijskom odeljenju bolnice na Zvezdari, u petokrevetnoj sobi, u krevetu koji je njemu, visokom, bio mali. Kažu mi da je osoblje bilo veoma ljubazno i korektno, i hvala im na tome. Video sam ga na dva dana pred smrt i slike koje nosim su užasno bolne.

radenaumovkomemoracijaVera je bila izuzetno važna u njegovom životu, i to ona duboka, suptilna vera i duhovnost koja nije imala potrebu da se pokazuje, koja se ne nosi oko vrata ili „na reveru“. Ta vera mu je i pomagala da stalno bdi nad sobom i da se preispituje. Čak je i meni, bludnom sinu odbeglom od crkve, pomogao da se vratim kući, na čemu sam mu večno zahvalan.

Bata se možda rodio u pogrešno vreme i nema sumnje na pogrešnom mestu. Mi, njegovi prijatelji, smo time mnogo dobili, ali se bojim da Bata nije.

Batina smrt je najveći gubitak za njegovu divnu porodicu, ali je strašan gubitak i za nas, njegove prijatelje. Neka se Gospod smiluje njegovoj duši. Slava mu i hvala.

_______
[1] Na komemoraciji u Skupštini grada 25. maja 2015. izgovorio sam neke od delova iz ovog teksta.

Blog Nebojše Katića

Politika
Pratite nas na YouTube-u