LEON KOJEN: PORUKE NARAŠTAJA S POČETKA 20. VEKA

Slom totalitarnih ideologija u Evropi nije povratio pravu veru u pojedinca, ni u velikim...

Slom totalitarnih ideologija u Evropi nije povratio pravu veru u pojedinca, ni u velikim evropskim društvima ni kod nas

U traženju novog naslov je nove knjige Leona Kojena (Čigoja štampa, 2015), koja čitaoca na jedan specifičan, suptilan a svež način vraća u plodnu prošlost, vreme u kojem su stvarali Dis, Rakić, Dučić, Isidora Sekulić… Individualizam u srpskoj kulturi početkom 20. veka, Liberalni duh „Srpskog književnog glasnika”, Kritički principi Bogdana Popovića, Modernost i modernizam – poglavlja su koja nude odgovor na pitanje koji su istinski razlozi procvata srpske kulture toga doba.

Zašto ste odabrali da pišete baš o periodu od kraja 19. veka pa do početka Prvog svetskog rata?
— Ima više razloga za takav izbor. Književno, to je veliko a još uvek u mnogome zanemareno doba naše književnosti: ko osim stručnjaka zna za Bespuće Veljka Milićevića, jedan od najboljih srpskih romana, za briljantne Uskokovićeve priče, za poeziju Sime Pandurovića (izuzev dve-tri pesme)? Što je još zanimljivije, to je možda jedino razdoblje u modernoj srpskoj istoriji kada su književnost i teorijska misao prožete istim duhom. Zato moja knjiga ne govori samo o književnosti nego i o idejama koje su zajedničke piscima i misliocima toga doba, Slobodanu Jovanoviću i Bogdanu Popoviću ništa manje nego Rakiću, Dučiću ili Uskokoviću. Najzad, to je kulturno razdoblje od kojeg, više nego od mnogih drugih, imamo nešto da naučimo i danas: u srpskom književnom i intelektualnom životu malo kad je bilo toliko talentovanih ljudi jake individualnosti, i vredi se zapitati zašto je tako.

Analizirajući političku klimu i stvaralaštvo naših pisaca toga doba, ukazujete na važnost dva principa – individualizma i liberalizma. Posebno ističete uticaj Džona Stjuarta Mila, koji je među prvima tvrdio da do istine dolazimo samo kroz slobodno sučeljavanje različitih mišljenja…
— Mada se o tome dosad nije pisalo, Mil je svojim liberalizmom i individualizmom najdublje uticao na ključne intelektualce ovoga doba, Slobodana Jovanovića i Bogdana Popovića. Milov princip da svaki pojedinac ima pravo na slobodno ispoljavanje svoje individualnosti u mišljenju i delanju, sve dok time ne nanosi štetu drugima, nalazi se kako u osnovi njihovih ideja o kulturnom i socijalnom napretku, tako i u osnovi programske koncepcije „Srpskog književnog glasnika”, do danas verovatno najboljeg srpskog časopisa. Izlažući tu koncepciju u prva dva broja „Glasnika”, Bogdan Popović ne zastupa neki poseban književni i estetički program, kako to obično čine pokretači novih časopisa. Naprotiv, on u Milovom duhu otvara vrata časopisa svim književnim talentnma, insistirajući jedino na dubljem upoznavanju srpskih pisaca sa velikom tradicijom svetske književnosti. Taj „književni liberalizam”, kako su ga zvali Bogdan Popović i Skerlić, omogućio je „Glasniku“ da i u svojoj „prvoj seriji”, do 1914, i u svojoj „novoj seriji” u međuratnom periodu, okupi najbolje srpske pisce i objavi njihova najznačajnija dela, od Rakićevih i Dučićevih pesama do najboljih Andrićevih priča i prve knjige Seoba Crnjanskog.

SlobodanJovanović sa srpskim knjizevnicima„Istinski individualist” je, kaže Skerlić, koga vi citirate, „sejač istina” i „pokretač napretka”, „on je razvio svoju ličnost, podigao je na visinu slobodne i kritičke misli” i, spreman da dela, „slobodna duha i krepke duše izišao na veliko poprište života”. Zvuči li ovaj opis u našem dobu opšteg konformizma kao utopija?
— Sigurno, ali upravo zato treba se nad njim zamisliti. Doba pred Prvi svetski rat bilo je svuda u Evropi krajnje individualističko. Iza vere u dostojanstvo pojedinca i u njegovu moć da nešto promeni u svetu oko sebe stajale su različite ideje: klasični liberalizam, Tolstojev anarhizam, Ničeova filozofija, Žoresov socijalizam (na koji se ovde oslanja Skerlić). Ta vera u pojedinca i u slobodu kao osnovnu političku vrednost nestali su u Evropi pred užasima i klanicom Prvog svetskog rata. Ali ono što ih je zamenilo sledećih decenija – ideologije u kojima su pokret i kolektiv bili sve, a pojedinac ništa – bilo je svakako daleko gore. Nažalost, slom totalitarnih ideologija u Evropi (desnih na kraju Drugog svetskog rata, levih s padom Berlinskog zida) nije povratio pravu veru u pojedinca, ni u velikim evropskim društvima ni kod nas. Na sreću, čini mi se da to počinje da se menja. Pokreti kao što su Siriza u Grčkoj ili Podemos u Španiji učestvuju na izborima, ali to nisu obične stranke: njih dobrim delom čine pojedinci koji ne pristaju da budu samo deo glasačke mašine.

Ima li u globalizovanom društvu nekog „ostrva” na kojem ima prostora za slobodu da budemo originalni, da na pijedestal nasuprot političkoj moći stavimo dostojanstvo pojedinca?
— I u političkoj i u kulturnoj sferi u Evropi se takva „ostrva” stalno pojavljuju i stalno nestaju, jer ih upijaju u sebe komercijalizovana kultura i rutinska demokratija (rutinska, jer izborni mehanizam više ne utiče na ključne političke i ekonomske odluke koje se u osnovi donose drugde, u Vašingtonu, Briselu ili Berlinu). Ali, ako ne pokušate, nećete ni uspeti: zato su oči one Evrope kojoj je stalo do slobode danas uprte u Grčku, potpuno nezavisno od toga koliko se slažu sa Sirizinom levičarskom ideologijom.

U knjizi govorite i o tome kako je Slobodan Jovanović shvatao ulogu države, pored ostalog i njenu kulturnu misiju?
— Slobodan Jovanović je, pod Milovim uticajem, smatrao da državi treba poveriti da obavlja niz poslova od opšteg interesa kada se pokaže da se oni ne mogu obaviti delovanjem tržišta i privatne inicijative, među njima i one koji se tiču obrazovanja i kulture. Žalostan je paradoks da se, jedan vek kasnije, u Srbiji tako malo čini za ključne institucije u ovoj oblasti. Za društvo u celini bilo bi daleko bolje ozbiljno ulagati u obrazovanje i kulturu, jer je to pravo ulaganje u budućnost, nego oklevati sa bolnom reformom javnog sektora, koja se ionako mora obaviti pre ili kasnije.

Smatrate li da liberalni duh, kojim su početkom 20. veka bile prožete i politika i kultura u Srbiji, ima nešto da nam kaže i danas?
ciprasiglesias— Ja sam u to siguran i verujem da moja knjiga posredno pokazuje i zašto je tako. Ali liberalni duh postoji u jednom društvu samo ako njegova kulturna i intelektualna elita iskreno veruje da se vredi zalagati za slobodan javni život i učestvovati u njemu sa željom da se doprinese opštem napretku. Ključni angažman intelektualaca tu ništa ne može da zameni. Čak i kada su sami intelektualci, političari danas nigde nemaju ni motiva ni vremena da se time bave. To je posao za nas same ako želimo da se sadašnja kulturna pustoš i intelektualni konformizam zamene nečim boljim.

Šta je dovelo do toga da su srpski intelektualci tada govorili dok danas radije ćute?
— Navika poslušnosti stvorena među ogromnom većinom intelektualaca za pola veka komunističke vlasti učinila je svoje. Verovatno se bez toga ne može objasniti činjenica da se danas o mnogim vitalnim pitanjima kod nas ne vodi prava debata. U Srbiji pred Prvi svetski rat, politička situacija kakva danas postoji u Evropi, od Ukrajine do Grčke, bila bi predmet ozbiljnih analiza i javnih rasprava: ono što umesto toga danas imamo u javnosti u najboljem slučaju je opredeljivanje „za” ili „protiv”, bez pravog pokušaja da se stvari dublje razumeju.

Razgovarala MILICA DIMITRIJEVIĆ

Šira verzija intervjua objavljenog pod naslovom „Siriza i Podemos vraćaju veru u pojedinca“ u „Politici 30. maja 2015.

Kultura
Pratite nas na YouTube-u