PROF. DR ALEKSANDAR FATIĆ: „SRPSTVO“ I SOLIDARNOST

Srbija je pre svega država srpskog naroda, koji je nosilac njenog istorijskog identiteta, a...

Srbija je pre svega država srpskog naroda, koji je nosilac njenog istorijskog identiteta, a tek potom i svih građana, koji u njoj uživaju prava na osnovu državljanstva

Ustav Srbije u svom prvom članu kaže da je Srbija država „srpskog naroda i svih građana Srbije“. U toj formulaciji se kombinuju nacionalna i građanska osnova državnosti, a razlozi su, bar intuitivno, ubedljivi. S jedne strane, Srbija je multinacionalna zemlja, pa je stoga potrebno da se bitna politička prava povežu sa građanskim statusom. S druge strane, Srbija je i po imenu i po istoriji pre svega država čiji su identitet i sudbina bili povezani sa identitetom i sudbinom srpskog naroda.

Stoga je formulacija u Ustavu posebno primerena: Srbija je pre svega država srpskog naroda, koji je nosilac njenog istorijskog identiteta, a tek potom i svih građana, koji, danas, u njoj uživaju prava na osnovu državljanstva, a ne na osnovu nacionalne pripadnosti. Šta to, međutim, znači u praksi?

Srpski identitet Srbije povezan je pre svega sa istorijskom praksom. Srbi su razvili specifičan duh zajedništva i zajedničkog identiteta koji je, u velikoj meri, bio povezan sa crkvenim životom, ali se odnosio i na običajnost u svakodnevnim poslovima. Ta običajnost, pomešana sa religioznim identitetom, označava ono što se danas, često mada neprecizno, označava terminom „srpstvo“. Sličan termin imaju i naši susedi: tokom nedavnih predsedničkih izbora u susednoj Hrvatskoj dosta naglaska je stavljeno na termin „hrvatstvo“, a pojavljuju se i termini „makedonstvo“, pa čak i „makedonizam“. U svim tim terminima nema ničeg lošeg: reč je o običajnom jedinstvu nacionalne zajednice.

U svakodnevnom institucionalnom životu, ta običajnost treba da dobije svoj izraz upravo kroz konkretnu praksu, a ne kroz apstraktna prava. Ona, primera radi, treba da se odrazi kroz nacionalnu solidarnost Srba: u društvenim, poslovnim i političkim odnosima. Ta solidarnost podrazumeva izvesnu uzajamnu naklonost i poverenje: pojam koji je poznati američki sociolog Erik Aslejner nazvao „moralističkim poverenjem“ ili a priori poverenjem. Reč je o poverenju u drugog kao člana svoje nacionalne zajednice unapred, u većoj meri nego što se oseća poverenje u nekoga ko ne pripada svojoj nacionalnoj zajednici. Ta vrsta poverenja osnova je nacionalne solidarnosti. Ona, istina, u praksi dovodi do unekoliko različitog ličnog tretmana ljudi zavisno od toga da li pripadaju našoj nacionalnoj zajednici ili ne, ali ta razlika je u okviru građanskih prava u demokratskom društvu. Na isti način na koji dajem prioritet članu svoje porodice ili kruga prijatelja u odnosu na nekog ko je nepoznat, tako isto mogu davati prioritet članu svoje nacionalne zajednice u odnosu na nekog ko, formalno, ima ista opšta prava, ali nije član moje zajednice. To je lični princip koji se suštinski razlikuje od institucionalnih principa. On omogućava poštovanje i prihvatanje svih građana, ali drugačiji doživljaj i odgovor na pripadnika svoje zajednice. U krajnjoj liniji, to je jedina prirodna vrsta reagovanja za bilo koje ljudsko biće.

Upravo ova vrsta solidarnosti je neophodna da bismo ostvarili patriotsku svest u društvu. Ona je pomirljiva sa građanskim društvom i građanskim zasnivanjem državnosti, i sasvim je u skladu sa ustavnom odrednicom identiteta srpske države. Ista ta vrsta solidarnosti prisutna je kod svih razvijenih naroda: Amerikanac će dati prednost Amerikancu, Nemac Nemcu, a Italijan Italijanu. Ta prednost je praktična, na nivou ličnih odluka, suverenih ličnih sklonosti, i nije suprotstavljena apstraktnom pravnom principu jednakih prava za sve građane. Taj domen lične slobode je jezgro nacionalne solidarnosti, bez koje nema svesti o otadžbini, ali ni uzajamne sklonosti pripadnika nacionalne zajednice. Ona je, logički posmatrano, sadržana u ustavnoj odrednici o identitetu srpske države.

Jedan od zadataka političkog života u Srbiji trebalo bi da bude izgradnja svesti o ovoj činjenici, kao i senzibiliteta pripadnika srpske nacionalne zajednice jednih za druge. Ta vrsta nacionalne solidarnosti je istovremeno emancipujuća i isceljujuća za svaku naciju: u jednoj državi u kojoj različite nacionalne zajednice, uvažavajući apstraktna (u hegelovskom smislu „apstraktna“, dakle povezana sa institucionalnim normama) građanska prava, istovremeno primarno brinu za pripadnike svoje nacionalne zajednice, sve nacije će cvetati.

Ključno pitanje koje se tu postavlja je, u osnovi, hrišćansko pitanje: da li „volimo“ jedni druge? I zašto se volimo, ili ne volimo? Da li u razlozima što se volimo postoji i činjenica da pripadamo istom narodu?

Autor je filozof i sociolog na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu

Izvor Danas, 01. 06. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u