STRATEGIJA IRANA I PROMENE NA BLISKOM ISTOKU

MILOŠ ZDRAVKOVIĆ Iran ima priliku da se pojavi kao regionalna sila, a ne samo...

MILOŠ ZDRAVKOVIĆ

Iran ima priliku da se pojavi kao regionalna sila, a ne samo država koja manevriše da zaštiti samostalnost i režim

Vekovima se pred Iran (i pre njega Persiju) postavljalo ključno pitanje garantovanja nacionalne bezbednosti, opstanka i samostalnost u okruženju jačih regionalnih sila poput Otomanske Turske i Rimske imperije. Iako uvek slabiji od većih imperija, Iran je preživeo zbof tri razloga: geografije, resursa i diplomatije. Iran je velika planinska zemlja, tako da su vojni pohodi na nju teški i opasni. Iran je takođe bio u stanju da „proizvede“ dovoljno snage da spreči eventualne napade i reši unutrašnje razmirice. Istovremeno, Teheran se oduvek oslanjao na sjajnu diplomatiju.

Dolazak evropskih imperijalnih sila u region komplikuje položaj Irana početkom 19. veka, posebno britanski prodor na Arapsko poluostrvo i u Avganistan, a to se podudara sa početkom kraja turske imperije. Položaj celog regiona, i Irana s njim, dodatno se usložnjava transformacijom globalne ekonomije na sistem na bazi nafte. Tada, kao i sada, region je bio glavni svetski izvor nafte. Posle Drugog svetskog rata Amerikanci i Sovjeti su postali nova realnost, sa mogućnošću i željom da utiču na region, sa svešću da realnost Teherana i dalje postoji. Iran je morao da se suoči sa regionalnim i globalnim pretnjama i da se uskladi s njima. Postao je svestan nafte i toga da globalna sile ne mogu da izgube interesovanje za region.

Bez obzira da li vlada šah ili ajatolah, strategija Irana je ostala ista: odvratiti eventualnu pretnju geografijom, štiti državu jakim odbrambenim snagama i angažovati složenu diplomatsku službu.

IRAN KAO REGIONALNA SILA
Vizija Irana, zemlje sa suštinski definisanim stavom, kao regionalne sile je opstao. Šah se takmičio sa Saudijskom Arabijom preko Omana i sanjao nuklearno oružje. Ahmadinedžadovi (predsednik iz ere ajatolaha) dueli sa Saudijskom Arabijom u Bahreinu postali su legendarni, kao i snovi o nuklearnom oružju. Kada pogledamo Iransku retoriku – jer retorika ima za cilj da zastraši, zavede ili zbuni strane sile i javnost – vidimo značajan kontinuitet u strategiji Irana od Drugog svetskog rata. Iranski snovi o ostvarivanju regionalne dominacije, od prodora, od svojih ograničenja i opasnosti od obližnjih sila, ostali su nepromenjeni.

iran02aOd Drugog svetskog rata Iran je morao da se bavi regionalnim opasnostima, kao što su irački diktator Sadam Husein, sa kojim je vodio brutalni rat skoro deceniju. Teheran je platio stravičnu cenu od oko milion žrtava. Takođe, Teheran je morao da se bavi Sjedinjenim Državama, čija je snaga konačno definisala šablone u regionu. Dokle god je Amerika imala i ima interes u regionu, Iran nije imao izbora nego da definiše svoju politiku u odnosu na SAD. Za šaha to je značilo da primi kompanije iz SAD i suptilno pokuša da kontroliše američke akcije. Za islamsku republiku to je značilo suprotstavljanje SAD, koje su delovale u smeru jačanja Saudijske Arabije. Oba delovanja odigravala su se u okviru tradicije iranskog suptilnog strateškog držanja.

Islamska republika pokazala se uspešnijom od šaha. Sprovela je sofistikovanu kampanju dezinformacija pre rata u Iraku 2003. godine da ubedi SAD da će invazija na Irak biti vojno laka i da će Iračani dočekati Amerikance raširenih ruku. To je hranilo postojeću želju SAD da izvrše invaziju na Irak, te je postalo jedan od presudnih od mnogih faktora koji su invaziju činili izvodljivom. U drugoj fazi Iranci su pomogli mnogim frakcijama u Iraku da odole Amerikancima, pretvarajući okupaciju i planove za rekonstrukciju Iraka prema američkim nacrtima u noćnu moru. U trećoj i završnoj fazi Iran koristi svoj uticaj u Iraku da deli i parališe zemlja pošto su se Amerikanci povukli, tako da Irak postaje iranski ključni Šiitski satelit (izvor Stratfor).

Kao rezultat ovog manevrisanja, Iran je ostvario dva cilja. Prvo, Amerikanci su deložirali iranskog arhineprijatelja Sadama Huseina, pretvarajući Irak u strateškog bogalja i eventualno najvećeg saveznika. Drugo, Iran je pomogao da se prisile SAD da se povuku iz Iraka, stvarajući vakuum i podrivajući kredibilitet SAD u regionu. Tako su smanjili apetit za svaku dalju američku vojnu avanturu na Bliskom istoku. Sve to nije bio plod samo iranske akcije. Mnogi drugi faktori doprineli tom nizu događaja. Iran je vešto eksploatisao događaje.

Teheran posmatra SAD kao izuzetno moćnu i nepredvidivu silu, do tačke iracionalnosti, sa čijim potezima može da se manipuliše. Iran je video poteze SAD i invazije na zemlje oko njega – Irak pre svega ali i Avganistan na istoku – kao fantastičnu priliku da se nametne kao ključni regionalni igrač te da preseče poslednje veze manjinskih sunita, koji su vladali u Bagdadu (Sadam Husein je bio sunit), sa arapskim zalivskim monarhijama.

Ova strategija imala je ofanzivnu dimenziju. Povlačenje SAD iz Iraka pozicioniralo je Iran kao silu koja je popunila ovu prazninu. Geopolitika regiona stvorila je prostor za Iran kakav nije imao vekovima (poslednji put su bili dominantni u doba Safavidskog carstva, od 16. do 18. veka). Prvo, kolaps Otomanskog carstva posle Prvog svetskog rata omogućio je da poziciju Irana kao regionalne sile niko nije mogao da ospori. Drugo, krah Sovjetskog Saveza označio je puštanje pritiska sa severa. Treće, povlačenjem dobrog dela američkih snaga iz Persijskog zaliva i Avganistana i evidentno novom podelom karata Americi kao globalnoj sili ograničen je vojni aspekt delovanja, a još više politički.

IRANSKA PRILIKA
Iran sada ima priliku da se pojavi kao regionalna sila, a ne samo kao država koja manevriše da zaštiti iransku autonomiju i režim. Iranci su shvatili da su raspoloženja globalnih sila nepredvidiva, pre svih SAD. Zbog toga traže strategiju da ne izazovu američku agresiju, ali i da se postave kao jak regionalni igrač.

iran03aSvako ko proučava SAD shvata zabrinutost Vašingtona pred nuklearnim oružjem. Tokom Hladnog rata Amerikanci su živeli u strahu od sovjetskog prvog udara. Kad su Sovjeti i Kinezi postigli nuklearni konsenzus, američki odgovor bio je na granici panike. Bušova administracija iskoristila je mogućnost iračkog nuklearnog programa da okupi domaću podršku za invaziju na Bagdad.

Gledajući u Severnu Koreju, Iranci su prepoznali obrazac koji mogu da iskoriste u svoju korist. Opstanak režima u Severnoj Koreji direktno zavisi od volje dva velika suseda – Rusije i Kine – i od nuklearnog programa. Sa severnokorejske tačke gledišta, sticanje upotrebljivog nuklearnog oružja nije poenta; Severna Koreja nije velika sila poput Kine i Rusije, a svaka greška Pjongjanga može dovesti do veće američke agresije. Umesto toga, proces razvijanja nuklearnog oružja povećava značaj Severne Koreje.

Severnokorejanci znaju da upotreba oružja može da bude opasna, čak i kobna, ali im je program naoružanja dao moć. Tu lekciju Iranci su dobro naučili. Sa stanovišta Irana, nuklearni program izaziva Ameriku, ali istovremeno sprečava njenu nepromišljenu vojnu akciju. U ovom trenutku SAD predvode grupu zemalja sa različitim stepenima entuzijazma za izricanje kazne vladi u Teheranu, koje mogu da izazovu neku ekonomsku bol Irana, ali takođe odlučno odbijaju svaku pomisao na vojnu intervenciju.

Izrael, međutim, mora drugačiji da gleda na program naoružavanja Irana. Iako nije pretnja za SAD, nuklearni program može ugroziti Izrael. SAD mogu da priušte sebi grešku, Izrael verovatno ne. Ovaj nedostatak sigurnosti čini Izrael nepredvidivim. Sa iranske tačke gledišta, izraelski napad je dobrodošao. Ideolozi u Teheranu smatraju da bi eventualni napad Izraela na Iran doveo do solidarnosti svih muslimana sveta sa Iranom do neviđenih granica.

SIRIJSKI ZNAČAJ ZA IRAN
Kao što smo pisali, ako sirijski režim preživi, to će delimično biti zbog iranske podrške. Izolovana od ostatka sveta, pre svega susednih zemalja, Sirija će postati zavisna od Irana. Ako bi se to desilo, iranska sfera uticaja bi se protezala od zapadnog Avganistana do Bejruta. To bi suštinski pomerilo ravnotežu moći na Bliskom istoku, ispunjavajući vekovni san Irana da postane dominantna regionalna sila u Persijskom zalivu i šire. Ovo je zajednički san šaha i ajatolaha, i to je razlog zašto su SAD trenutno opsednute Sirijom.

iran04Šta bi takva sfera uticaja dala Irancima? Tri stvari. Prvo, to bi prisililo globalnu moć, SAD pre svega, da odustane od ideje uništenja Irana (u granicama kakvim je danas). Drugo, to bi legitimisalo režim u Iranu u regionu, u kome je bez ikakvog legitimiteta. Treće, uz pomoć šiita, duž severne granice Saudijske Arabije i u Iraku Iran bi mogao izdejstvovati promene u finansijskoj raspodeli prihoda od nafte. Suočene sa očuvanjem režima, Saudijska Arabija i druge države Zaliva morale bi da budu u najmanju ruku fleksibilnije prema iranskim zahtevima. Preusmeravanje tog novca ojačalo bi Iran u velikoj meri.

Iran primenjuje svoju strategiju prema režimima različitih ideologija. Šah, koga su mnogi smatrali psihološki nestabilnim i megalomanski nastrojenim, napravio je ovu strategiju, držao je i negovao. Sadašnji režim, koga jednako smatraju psihološki nestabilnom, takođe se drži ove strategije.

Ova dugoročna strategija sprovodi se još od 16. veka sa oživljavanjem Persijskog nacionalizma u obliku carstva Safavida. Cilj Teherana je da produži američku paralizu kontrole Persijskog zaliva, prouzrokovanu povlačenjem iz Iraka (obaranjem Sadama Huseina sa vlasti). Istovremeno, vlada u Teheranu želi da stvori koherentnu sferu uticaja koja će naterati SAD da se prilagode kako bi zadovoljile potražnju svojih saveznika za stabilnim snabdevanjem naftom u regionu.

Iran sprovodi dvostruku strategiju prema tom cilju. Prva je da se izbegnu nagli nepromišljeni pokreti kako bi se izbegla od strane sunita željena američka intervencija. Druga je da se skrene pažnja sa geostrateškog prodora u regionu, u Iraku i Siriji, kroz nuklearni program, izazivajući SAD da ponove svoju politiku prema Severnoj Koreji. Eventualni napad Izraela za vlast u Teheranu bio bi poklon sličan svrgavanju Sadama iz Iraka. Iranci shvataju da je posedovanje nuklearnog oružja samo po sebi opasno, ali njegovo postojanje je i prednost. Ali ključ nije nuklearni program. To je samo sredstvo da se skrene pažnja sa onog što se stvarno dešava – promena u odnosu snaga na Bliskom istoku.

Svet
Pratite nas na YouTube-u