DUŠAN PROROKOVIĆ: DA LI JE ANDŽEJ DUDA NOVI ORBAN U EU

I kod nas će se raspored na političkoj sceni praviti prema novim kriterijumima, pre...

I kod nas će se raspored na političkoj sceni praviti prema novim kriterijumima, pre svega po tome ko ja za očuvanje države, a ko protiv?

Pobeda Andžeja Dude, kandidata opozicione partije Pravo i pravda, na poljskim predsedničkim izborima povod je za razgovor sa Dušanom Prorokovićem, jednim od naših najuglednijih analitičara. Šta je dovelo do pobede relativno nepoznatog poljskog evroparlamentarca, o ingerencijama novog šefa države, implikacijama na poljsko-evropske i poljsko-ruske odnose, ali i o poukama koje Srbija može izvući iz poljskih i izbora u drugim evropskim državama…

Na stranim sajtovima se može primetiti izvesno čuđenje nakon pobede opozicionog kandidata Andžeja Dude, budući da je tokom predsedničkog mandata Bronislava Komorovskog Poljska imala „brzi ekonomski rast i stabilnost bez presedana”. Kako se onda moglo desiti da Poljaci, umesto za Komorovskog, glasaju za njegovog oponenta Dudu?
— Novi predsednik Poljske je do početka izborne kampanje bio malo poznat. Njegov rezultat je pre svega pobeda partije Pravo i pravda, koja ga je kandidovala. Odnosno Jaroslava Kačinjskog, verovatno budućeg premijera Poljske. Ako su analitičari potcenjivali Dudu, nisu to smeli da učine sa Kačinjskim. Kada je o Komorovskom reč, on je samo kolaterana šteta. Kao i u ostalim istočnoevropskim zemljama, i u Poljskoj najaktivniji deo društva čine 40-godišnjaci koji se malo sećaju komunizma i sovjetskih tenkova. Za ogromnu većinu njih pominjanje generala Jaruzelskog nema nikakav značaj, to je deo istorije. Jednostavno, pravljenje paralela sa sovjetskim periodom više ne budi emociju kod birača. Ali, tim 40-godišnjacima život prolazi u evrointegracijama i reformama, koje se ne završavaju. Šta je rezultat tog procesa? Šta je rezultat „brzog ekonomskog rasta i stabilnosti bez presedana”? Razlika u odnosu na prvog zapadnog suseda – Nemačku – ostala je nesmanjena u svakom pogledu – ekonomskom, infrastrukturnom, naučno-tehnološkom. Nikakvih izgleda nema da će se ta razlika smanjiti. Postoji prva i druga Evropa. Poljska je ostala deo druge Evrope, i Poljaci mogu da rade više, da uče više, da štede više, da se žrtvuju više za neke evropske interese, sve im je to džaba. Nikada neće postati deo prve Evrope. A to nije pošteno. I to čini ljude nezadovoljnim. Zbog toga su odseljavanja iz Poljske masovna pojava. Broj poljskih emigranata se broji u milionima. Problem je i neravnomeran razvoj u zemlji. Varšava i Krakov su samo jedna strana medalje. Život u Bjalistoku izgleda sasvim drugačije. Generalno, u novim članicama EU je odnos između najrazvijenijih i najnerazvijenijih regiona 1:7. To su dva sveta, koja se sve manje razumeju. Takođe, tu su i prateći efekti evrointegracija – vrednosti koje se u ime EU promovišu. Poljsko društvo je tradicionalno, zidano na katoličkim temeljima, pa će svaki pritisak da se menja porodični zakon ili legalizuju brakovi homoseksualaca proizvesti kontrareakciju javnog mnjenja.

Šta je to Duda obećao na planu unutrašnje politike što je toliko uznemirilo tzv. liberalne krugove? Koliko su njegova obećanja ostvariva?
– U velikoj meri se njegova platforma poklapa sa merama koje je već preduzeo Viktor Orban u Mađarskoj. Samo će to Dudi biti lakše da sprovede jer ima šira ustavna ovlašćenja. Poljski politički sistem je originalan po tome što je predsednik države ujedno i šef narodne banke. Duda je rekao da Poljska neće u evrozonu, posebno navodeći iskustva Slovenije, Estonije i Slovačke, u kojima je odricanje od sopstvene valute dovelo do inflacije. Zatim je obećao konverziju kredita iz švajcarskih franaka u zlote i najavio udar na strane banke. Uvodiće nove poreze bankarskom sektoru, sprečiti izlazak novca iz zemlje i, pretpostavljam, koristiti druge mehanizme da omogući brz ulazak domaćeg kapitala na ovo polje. Zanimljiva je i njegova najava vraćanja starih zakona o penzijama i spuštanja starosne granice za penziju. On će raditi sve suprotno od onoga što se radi u Srbiji poslednjih godinu dana po savetima MMF i EU. Očigledno, dugogodišnja primena istih pravila se u Poljskoj nije pokazala dobrom. Naprotiv. Trebalo bi iz svega neke pouke da izvuče i srpska politička elita. Ili barem ono što je od nje ostalo.

Ukoliko sledimo tradicionalnu podelu na levicu i desnicu, izgledalo bi da levičare Ciprasa (Siriza) i Pabla Iglesijasa (Podemos) ništa ne spaja sa desničarima poput Dude i Orbana. Da li je to baš tako kao što izgleda na prvi pogled?
andzejduda– Prvo je pitanje da li danas postoji podela na levicu i desnicu kakva je postojala do početka 90-tih? Možda je niz autora u pravu kada piše o slomu ideoloških paradigmi. Dolaze nove teme na dnevni red, poput razvoja veštačke inteligencije, genetskih modifikovanih organizama, promene klime, novog definisanja porodice, života u svetu bez privatnosti. To su teme prema kojima ćemo se opredeljivati i svrstavati u tabore, pa će se mešati oni koji su do juče bili levičari i desničari. Jedna od tih novih tema je odnos prema finansijskoj globalizaciji i krupnom kapitalu. Sa jedne strane, nedavno je Oxfam objavio podatak da će do 2016. godine jedan posto stanovništva na svetu posedovati polovinu svetskog bogatstva. Današnjoj levici je jasno da u takvim okolnostima radnička klasa ne može odbraniti nijedno svoje pravo, a desnici da tu ne ostaje prostor za slobodnu tržišnu utakmicu i razvoj demokratskog društva. Tu nema prostora ni za očuvanje države kao subjekta. Tih jedan posto će imati svoje monopole. Sa druge strane, kada je reč o demokratskom poretku, njega neće biti jer smo u fazi poodmaklog razvoja naddržavnih institucionalnih mehanizama, koji su suštinski antidemokratski. Da bi se uspostavili monopoli, neophodna je nova upravljačka struktura koju niko neće kontrolisati, koja će zaobilaziti državu, neće zavisiti od birača. Pogledajte samo EU i te megasložene procedure za donošenje odluka. Ko odluke predlaže? Kako se usvajaju? Čije interese te odluke štite? Kako na njih možemo uticati? Kome ta evrobirokratija odgovara? Sve je to samo simulacija demokratije. Otuda i sličnost u reakcijama levice i desnice. Kada je već o desnici reč, ono što radi Orban, a najavio je i Duda, moglo bi se kvalifikovati kao pokušaj izgradnje novog ideološkog kursa – socijalnog konzervativizma.

U komentarima se tvrdi da izbor Dude neće pokvariti odnos između Poljske i Amerike. Međutim, ako je Duda zaista iskren u svom suverenističkom programu, kako će i da li će onda Poljska reagovati u pogledu Transatlanskog trgovačkog pakta (TTIP) između SAD i EU, koji gotovo da ukida suverenitet država?
– TTIP je problem za celu Evropu. Onako kako je postavljen, taj sporazum će biti za evropsku ekonomiju isto što je NATO za evropsku bezbednost. Zavisnost od SAD će biti fatalna, EU gubi mogućnost samostalnog nastupa. Odnosi Vašingtona i Varšave su slojeviti, tu veliku ulogu ima geopolitika. Staljin je jedanput opisao Poljsku kao državu na točkovima, koja se kreće od nemačke do ruske interesne zone i nazad. Od Adama Čartorijskog do danas traju pokušaji poljske elite da se strateški poveže sa Francuskom, Velikom Britanijom i na kraju – SAD. Poljska će uvek gledati da ne pređe određenu granicu u svojim odnosima sa SAD kako ne bi dugoročno narušila svoju poziciju. Međutim, istovremeno će i SAD morati da tolerišu nove momente u poljskoj politici. Kako mogući odnos prema TTIP, tako i još verovatnije pokretanje dijaloga o energetskoj bezbednosti sa Rusijom. SAD će ovo morati da tolerišu jer, osim Poljske, ne vidim neku drugu zemlju koja može odigrati ulogu njihovog čvrstog geopolitičkog oslonca u Istočnoj Evropi. Bžežinski je opisao Poljsku kao geopolitički klin između Nemačke i Rusije, i to je za angloameričku talasokratiju jako bitno. O tome pišu svi britanski i američki geopolitičari, od Mekindera do Koena.

Da li izbor Andžeja Dude otvara mogućnost za veće uplitanje Poljske u građanski rat u Ukrajini obzirom na njegov oštar stav prema Rusiji?
dudakacinski– Ovo je vreme rata i teško je prognozirati sa velikom pouzdanošću. Posledice oštrog sukobljavanja SAD i Rusije se osećaju u velikoj meri i u Srbiji, a kamoli u Poljskoj. Pored toga, Duda je nov u visokoj politici, njegov politički karakter će se tek oblikovati i pokazati, sada ne znamo kako će reagovati u kritičnim momentima. Ne treba da čudi njegova retorika iz kampanje i zahtevi da se više pomogne Kijevu. Za veliki deo birača to je emotivno pitanje. Uz to, među poljskom elitom se oseća jako antirusko raspoloženje. Dovoljno je Dudi što je u kampanji krenuo protiv Brisela, nije mogao otvarati previše frontova. Međutim, posmatrajući dosadašnju politiku partije Pravo i pravda, ja vidim sasvim drugačiju tendenciju: da se sa Rusijom otvori dijalog i otvoreno razgovara o stvarima iz prošlosti. Za pokojnog predsednika Leha Kačinjskog je, na primer, bilo bitno da se u Rusiji otvori tema zločina u Katinskoj šumi. On je i poginuo 2010. godine putujući na obeležavanje godišnjice tog događaja. Posle otvaranja pitanja iz Drugog svetskog rata se osetilo kako u samoj Varšavi nestaju neke barijere za brže razvijanje odnosa sa Moskvom, što se najpre odrazilo na ekonomsku razmenu dve zemlje. Ako nastavi tim putem, ako pokuša da sa Moskvom direktno i otvoreno razgovara, Duda se čak može brzo naći u sasvim novoj situaciji. Moguće je da će se rasplet u Ukrajini tražiti, kako je to još davno predviđao Semjuel Hantington, podelama po civilizacijskim raselinama, a tada se poljski i ruski interesi neće mimoilaziti. U tom slučaju, jaka antiruska retorika bi imala sasvim drugačiju funkciju.

Šta građani Srbije mogu da zaključe iz dešavanja u Poljskoj?
– Najvažnije je shvatanje da događaji u Poljskoj nisu izolovani slučaj. To je trend u celoj Evropi. Negde se građani okreću levici, negde tradicionalistima, ali je pravilo da se traži alternativa. Današnja EU se razlikuje od EU koja je postojala 2004. godine, a malo šta ima zajedničkog sa onim što je predstavljala početkom 90-tih. Dakle, moramo tražiti alternativu. I činjenica da nismo članica EU čak može biti naša komparativna prednost u narednim godinama. Zatim, pomeraju se ideološke granice. Nema više te tvrde podele na levo i desno. I kod nas će se novi raspored na političkoj sceni praviti prema nekim novim kriterijumima, a pre svega će se to ticati pitanja ko ja za očuvanje države kao subjekta, a ko protiv toga? Na kraju, traženje alternative i bitka za državu podrazumevaju tešku borbu. Sukob sa međunarodnim institucijama i finansijskom oligarhijom je neizbežan. Bez toga, nema ni istinskih reformi, ni socijalne stabilnosti, niti nove razvojne paradigme.

Novi Polis

Svet
Pratite nas na YouTube-u