N. BABIĆ
Stratfor preti da su SAD zainteresovane za dovođenje na vlast prozapadne vlade u Grčkoj posle izjava Atine o podršci iz Moskve
Već duže vreme, posebno u poslednjih godinu dana, evropski lideri ne žele da priznaju očiglednu činjenicu da ne zastupaju interese naroda koji su ih izabrali nego imperijalističke ciljeve Vašingtona. To se može videti u nametanju odredbi pregovora Sporazuma o slobodnoj trgovini (TTIP), a posebno u sučeljavanju s Rusijom, sa kojom je Evropa istorijski i kulturološki povezana, a koje se odrekla zbog sluganskog mentaliteta njenih vođa, koji pokorno klimaju glavama na sve predloge s one strane Atlantika.
Ako je do sada i bilo neke sumnje da prevrati (Ukrajina), pritisci (Grčka) i naznake „Obojene revolucije” i oružane pobune (Makedonija) nemaju nikakve veze sa ljudskim pravima i demokratskim slobodama, sada to više nije slučaj. Američka obaveštajno-analitička agencija Stratfor otvoreno priznaje da je „finansijska podrška EU i SAD Grčkoj i Ukrajini ustvari deo američke geopolitičke strategije kojom se želi smanjiti uticaj Rusije u tim zemljama, jer tako nešto podriva jedinstvo Zapada”. „Grčka kriza i vojni sukob u Ukrajini su na ozbiljan test stavili članice Evropske unije i evrozone, čija finansijska pomoć tim zemljama ima cilj da smanji rastući uticaj Rusije”, smatraju stručnjaci Stratfora.
Problem je samo što je američka pomoć deklarativna i simbolična, a u slučaju Grčke i Makedonije se svodi na davanje saveta „kako bi bilo bolje da se uključe u projekat gasovoda TAP, a nikako da sarađuju sa Rusijom”. Amos Hohštajn (na slici ispod sa Džozefom Bajdenom), američki podsekretar za energetiku, putujući po Jugoistočnoj Evropi uglavnom deli savete, kao što je bio slučaj u Hrvatskoj kao i kad je posetio Atinu, gde je izrazio podršku grčkoj vladi, ali bez ijedne konkretne ponude u vidu finansijske pomoći. Nedavno je Grčkoj i Makedoniji „preporučeno” da ostanu pri gradnji gasovoda koji će preko Grčke dopremati prirodni gas iz Azerbejdžana do Evrope, a Hohštajn je izjavio „da će Grčka, ako odbije da preko njene teritorije prelazi gasovod ruske državne kompanije Gazprom, postati privlačnija zapadnim investitorima i da će pomoći smanjenju zavisnosti Evropske unije od ruskih isporuka gasa”. Hohštajn je, isto kao i Stratfor, naglasio da interesi Moskve nisu u skladu s finansijskim potrebama Grčke jer planirani ruski gasovod nije ekonomski projekt, već političko pitanje, prenosi portal SEEBiz.
PUTEŠESTVIJE AMOSA HOHŠTAJNA
Koliko god tražili, na internetu nećete naći ništa od mogućih američkih ulaganja u Evropsku energetsku nezavisnost, posebno posle propasti severnoameričke industrije koja se bavila eksploatacijom nafte i gasa iz škriljaca i koja je samo u Americi nedavno zatvorila više stotine bušotina zbog niske cene nafte na svetskom tržištu. Možda je rešenje u obnovljivim izvorima energije? Kako piše The Globe and Mail, SAD za Evropom zaostaju u diversifikaciji snabdevanja električnom energijom i imaju nedovoljno vetroelektrana, što je možda dobar putokaz kako izbeći kvalitetan, jeftin i lako dostupan ruski prirodni gas. Konačno, „grof Vlad Putin od Kremlja” se njime ionako koristi samo kako bi nam se, kad dođe trenutak, svima zajedno napio naše vazalske krvi. Možda bi za Hrvate, Makedonce i Grke bilo dobro da ceo Velebit, Šar planinu, Pindsko gorje i Olimp „zasade” desetinama hiljada vetroelektrana. Tada ćemo samo sedeti i čekati da se gospodar vetrova Eol probudi i zaduva, pa ćemo večno živeti srećni i zadovoljni, i to bez straha da će nam strašni gospodar Kremlja jednom pokucati na vrata.
Konkretno, Amos Hohštajn već više od godinu dana putuje po Jugoistočnoj Evropi i suverenim vladama i državama nameće odluke Stejt departmenta, a, sa druge strane, ni na jednom sastanku nije izgovorio čarobnu rečenicu: Obzirom na stratešku važnost koju imate za SAD, mi preuzimamo troškove ili bar deo troškova u diversifikaciji snabdevanja energijom, kao i onih koji će nastati zbog odbijanja ruskih projekata”. Ne, Hohštajn, uglađeni, mladi markantni gospodin sa besprekornom frizurom, jedino što zna izustiti jeste da „ruski projekti nisu dobri”, da „zbog jedinstva Zapada, moramo biti spremni i na gubitke”, dok on lično „ne razume projekte, kao što je bio Južni tok, u koje treba ulupati milijarde i opet biti zavisan od ruskog gasa”. Naime, to je izjavio prošle godine, kad je posetio Hrvatsku i, kako piše Jutarnji list, naglasio da je „dovoljno je da ona izgradi LNG terminal, a onda gas može doći od bilo kuda, recimo iz Alžira, i da iz Hrvatske ide prema Mađarskoj, a otamo čak i do Ukrajine”.
Bugari najbolje znaju šta znače obećanja Vašingtona i Amosa Hohštajna, jer su zbog samoubilačke politike Bojka Borisova ostali i bez Južnog toka i novih blokova nuklearne elektrane Belene. Istu priču koju je jeftino prodao Borisovu američki podsekretar sad ponavlja Aleksisu Ciprasu i Nikoli Gruevskom.
GRČKA JE PROBLEMATIČNA ZA SAD
Vraćajući se na analizu Stratfora, navode se primeri Grčke i Ukrajine i američki analitičari priznaju da je „američka finansijska pomoć obično povezana sa političkim ciljevima”. Finansijska pomoć Kijevu i Atini? Koja pomoć i u kom iznosu? Ukrajina je pred bankrotom, jednako kao i Grčka. Sve što je Vašington uradio bilo je to da je američki ministar finansija Džek Lev pozvao Atinu i predstavnike evrozone, od kojih je tražio „da budu fleksibilniji i preduzmu mere kako bi se obezbedilo da Grčka ostane u Evrozoni“. „Jedna od ključnih prednosti Grčke je njen geopolitički položaj, s obzirom da kroz nju prolazi Južni koridor, koji bi se trebao graditi uz podršku Evropske unije, inače gasni projekat, koji bi trebalo da konkuriše Turskom toku, kog finansira Rusija”. Američki stručnjaci u svojoj analizi otvoreno priznaju da su zainteresovani za dovođenje na vlast prozapadne vlade u Grčkoj, posebno posle izjava Atine da bi mogla da primi finansijsku podršku iz Moskve. Poznajući Stratfor, ovo je otvorena pretnja Ciprasu da bi mu se mogao dogoditi „Grčki majdan”, isto kao Gruevskom u Skoplju.
Priča o ukrajinskoj krizi, Južnom i Turskom toku, Grčkoj i Makedoniji će pre ili kasnije završiti, ali će Evropljanima ostati gorak ukus u ustima, i to zbog spoznaje da su bili i ostali američka kolonija. Bugari uopšte ne moraju da budu ljuti na Borisova, kao ni Ukrajinci na Petra Porošenka (za Ciprasa i Gruevskog će se tek videti) jer su učinili isto što i ostali evropski lideri od kad postoji američki imperijalizam.
Na prelazu iz prošlog u ovaj vek Amerika je bila jedina supersila u svetu, i konačno je krenula u bitku za potpuno osvajanje Evrope. Evropa je napadnuta sa više strana. Prvo se krenulo pretnjama sa Bliskog Istoka i počelo govoriti o „sukobu civilizacija” – islama i hrišćanstva – u čemu su najveću ulogu odigrali američki bliskoistočni saveznici. Potom su evropski kontinent preplavili lažni filantropi i milijarderi, koji su počeli da osnivaju fondacije kojima se danas ne zna broj, ali sa vrlo jasnim ciljem. Posle svega, ideološki, finansijski i oružjem pomognute, izbijaju „obojene revolucije”, i to na rubu bivšeg sovjetskog carstva (Srbija 2000. godine, Gruzija 2003, Ukrajina 2004, Kirgistan 2005). Potom se prelazi na realizaciju „Arapskog proleća” 2010-2011. (Tunis, Libija, Egipat, Sirija…) i izazivanje brutalnih građanskih ratova, terorizma, fundamentalizma, masakra i mučenja. Konačan proizvod te paklene mešavine je vrlo tajanstvena Islamska država, odnosno kvazidržava kojoj je dodeljen zadatak da zaustavi šiitsku pretnju, koju čine Iran, Irak, Sirija i Liban. Agresija na Libiju je imala zadatak da destabilizuje jug Evrope, a aktivnosti američke administracije u Gruziji, Ukrajini i Moldaviji stvorile su pretnju na istoku kontinenta. Dosta toga se zna i iz tajnih dokumenata koji su nekako procurili u javnost, najviše zahvaljujući pojedincima kao što su Snouden, Asanž, Mening i drugi. SAD sada, bez ikakve smetnje, mogu da igraju ulogu velikog saveznika i zaštitnika Evrope, i to je ono što Hohštajn i slični nude evropskim liderima.
EVROPSKE TAČKE OTPORA
Evropa se nije usudila da izgovori nijednu reč kad je Vašington svrgavao režime Sadama Huseina ili Gadafija, koji ničim nisu pretili evropskim interesima. Isto tako se niko u Briselu nije usudio da postavi pitanje zašto Pentagon najviše deluje u Iraku i Siriji, a ništa ne želi da učini da islamističku pretnju suzbije u Libiji, odakle ISIL i islamističke milicije, nastale u ratu protiv Gadafija, ozbiljno ugrožavaju južne granice Evropske unije.
U ovom mozaiku je teško ne primetiti da rođenje islamskog terorizma prati nepogrešiv smrad nafte. Za afričke migracije sa nepredvidivim učincima su krivi Izrael i Saudijska Arabija, koji su, zajedno sa SAD, uništili Irak, Siriju i Liban. Tu su i krvave provokacije u Ukrajini, koje bi mogle da dovedu do većeg oružanog sukoba. Na kraju, iako ne manje važno, finansijskom globalizacijom se provodi agresija protiv ekonomske i socijalne ravnoteže na celoj planeti, posebno u nezaštićenoj Evropi. Evroazija i Latinska Amerika stvaraju svoje mehanizme kojima će verovatno uspeti da se odupru ovom nasrtaju, dok Brisel po tom pitanju ne čini ništa.
Evropa je u središtu tog mozaika i sve vojne i finansijske aktivnosti za cilj imaju destabilizacuju Starog kontinenta, da ga gurnu u haos, izoluju od iskrenih i potencijalnih saveznika i izlože pretnji islamističkih militanata na južnim granicama. Povremeno se čuje neki „glas savesti”, koji otkriva neprijateljsko delovanje SAD u Evropi. Takvi glasovi odmah bivaju etiketirni kao elementi koji su zadržali „opasne tragove socijalizma”. Njih, po pravilu, službeno ne kažnjava američka vlada, ali su tu zato centri, fondacije, odbori, think-tank-ovi, finansijski lobiji i razna tela kojima pomažu tajne službe. Da se i ne pominju uticajni mediji, koji igraju ulogu neslužbenih glasnogovornika američke politike.
Vraćajući se na početak, Amerikanci nikad neće braniti Evropu. Njima treba „otvorena” Evropa, a ne samosvesna „tvrđava”. Evropska unija mora biti bespomoćna, humana, politički korektna, odnosno najbolje da podetinji do te mere da uopšte i ne primeti šta se događa iza kulisa i da ne vidi do koje se mere manipuliše sudbinom više od pola milijarde ljudi, koji će na kraju da služe američkim interesima.
Žalosno je da je u bilo koju evropsku prestolnicu dovoljno poslati ulickanog trećerazrednog američkog diplomata, kao što je Amos Hohštajn, i sve izgleda rešeno. Kad se na se na političkoj karti Evrope pojavi Cipras, onda prvo na scenu stupa Stratfor, koji mu poručuje da pogleda preko severne granice u Skoplje i biće mu bolje da se primiri. Ni sledeći korak Vašingtona neće biti zvaničan, ali su već najavili da bi „u Atini voleli prozapadnu vladu, koja pomoć neće tražiti od Moskve”.
Izgleda da je sada potpuno nevažno ko će biti prvi koji će se suprotstaviti američkom imperijalizmu u Evropi. To mogu biti Siriza i Cipras, a mogu biti i Nacionalni front i Marin le Pen ili Fides i Viktor Orban. Posle skoro dvesta godina od Monroove doktrine valjda je došlo vreme da Evropa najzad zauzme sopstveni stav i sama odredi svoje prioritete. Kakvi će oni biti i s kim u savezu, potpuno je nevažno, ali moraju biti u interesu evropskih naroda. Ništa više.
Skraćenja teksta i redaktura Novi Standard
