MLADEN MRDALj: REVOLUCIJA VAŽNIJA OD NARODA

Odbrana Jugoslavije i genocid u NDH nisu potakli komuniste na borbu, tek napad na...

Odbrana Jugoslavije i genocid u NDH nisu potakli komuniste na borbu, tek napad na SSSR pokreće komuniste koji bez obzira na stradanja civila, nastavljaju napade na okupatora

Dugogodišnja sporenja u društvu, posle rehabilitacije Draže Mihailovića, dodatno su se rasplamsala. Kod jednih se učvrstio utisak da su komunisti bili nosioci svega naprednog: prava žena, opšteg obrazovanja, privrednog napretka, međuetničkog suživota, antifašističke borbe… kao da u Evropi toga nije bilo i bez komunista. Te tačke olakšavaju ideološki spoj sa Zapadom i osudu „srpskog nacionalizma“.

Sa druge strane je nacionalističko idealizovanje četnika, ali po ugledu na one iz partizanskih filmova: etnička i verska isključivost, bahatost, konzervativnost, „srbovanje“ na Ravnoj Gori, monarhizam. Malo njih vidi saglasnost između moderne demokratije i ideologije četničkog pokreta.

Ne može se raspravljati o izdaji, a da se ona ne definiše. Suština izdaje je u tome da se izneveri preuzeta obaveza. Na primer, prema porodici, državi, narodu, moralu, ideologiji, itd. Šta ako postoji neslaganje oko važnosti obaveza. Da li je odbrana države bitnija od opstanka naroda? Da li je opstanak bitniji od slobode, od političke ideologije, nacionalne časti? Neslaganje vodi ka optužbama za izdaju. U zavisnosti od toga kako se poređaju vrednosti, tako se dodeljuje krivica izdaje.

Kada je Milovan Milovanović 1908. prihvatio austrijsku aneksiju Bosne, razjareni Beograđani predvođeni Nušićem su ga smatrali izdajnikom. Odgovorio je: „Ne dam Srbiju na nož Austrijancima!“ Demokratski izabran, zakonom ovlašćen, dobro procenivši međunarodne okolnosti, vođen brigom za narod, Milovanović je išao protiv većine, za njeno dobro. Izdajnik? Pučisti 27. marta 1941.nisu bili demokratski izabrani ni zakonom ovlašćeni. Iako je zemlja bila potpuno opkoljena, vođeni „nacionalnom čašću“, uz podršku naroda, odveli su ga u kataklizmu. Rodoljubi?

Okupator dovodi na vlast ustaše. Njima prilazi članstvo najveće hrvatske stranke, prema uputstvu njenog vođe Mačeka. Većina naroda je aktivno ili pasivno prihvatila novu vlast, što se vidi iz slabog odziva u pokret otpora. Oslonjeni na premoć svojih saveznika, uz minimalne sopstvene žrtve, a koristeći se muslimanima, ostvaruju nezavisnu Hrvatsku. Da su ustaše osramotile hrvatski narod genocidom nad Srbima, Romima i Jevrejima, uglavnom nije sporno. Ali, izdajnicima ih mogu nazvati samo oni koji postojanje Srba u Hrvatskoj smatraju bitnijim od hrvatske nezavisnosti.

Srbi u NDH ponekad saznaju za pokolje tek od onih koji su ispuzali iz jama. Očajni, spontano i sporadično, u maju i junu 1941. se dižu na ustanke. Odbrana Jugoslavije i genocid nisu potakli komuniste na borbu, iako će kasnije to biti parole za narod. Tek napad na SSSR pokreće komuniste. Bez obzira na stradanja civila, nastavljaju napade na okupatora. Dokazano je njihovo sporazumevanje sa Nemcima da bi uklonili četnike i sprečili savezničko iskrcavanje na Jadranu. Komunistička ideologija je zahtevala otimanje vlasti, a ne slobodne izbore. SSSR je bio bitniji od Jugoslavije, a revolucija od naroda. Komuniste izdajnicima može nazvati neko kome je bitniji naroda od teritorije, a parlamentarna demokratija od komunizma.

Četnici su bili odani multietničkoj jugoslovenskoj vladi u Londonu. Zajedno sa komunistima su ratovali protiv okupatora 1941. Tokom celog rata su imali vezu sa saveznicima. Dokazi o njihovim stalnim antifašističkim borbama, žrtvama i značajnom broju muslimana, Hrvata i Slovenaca četnika su nesporni. Njihova borba je bila ipak ograničena obavezom prema biološkom opstanku usred genocida. Takođe i sprečavanjem komunističke revolucije. Zato su prema lokalnim potrebama sarađivali sa okupatorom i tako prinudno odlagali oslobađanje državne teritorije. Objavili su 1944. da žele Jugoslaviju kao multietničku, demokratsku i federativnu monarhiju. Izdajnicima ih može nazvati neko kome je državna suverenost bitnija od opstanka naroda, a komunizam od parlamentarne demokratije.

Da li bi četnici izvršili genocid nad nesrpskim narodima da su pobedili? Mislim da ne bi. Poznati zločini nad muslimanima su bili deo lokalne mikro-dinamike uzajamnih masakara, a ne usvojene strategije. Nakon pada Italije, neodlučne nesrpske mase su se priklonile strani koju su podržali saveznici. Tek to je partizane zaista učinilo multietničkim i pobednicima. Međutim, nesporno su komunisti u masovnim streljanjima i etničkim čišćenjima, posebno nakon 1944, brojčano daleko nadmašili četničke zločine.

Ekonomski napredak u SFRJ ne može opravdati komunističku vlast, jer je bio slabiji od susednih nekomunističkih zemalja. Etničko nepoverenje je institucionalizovano paranoičnim insistiranjem na etničkoj, a ne individualnoj ravnopravnosti. Ne samo u politici i ekonomiji, već i u mitologizaciji prošlosti kroz izjednačavanje četnika i ustaša. Građanski rat devedesetih, koji je bio posledica komunističke vlasti, retroaktivno je bacio pozitivno svetlo na ideologiju koja ga je prouzrokovala, kao i na mitove kojima se održavala.

Izvor Politika, 03. 06. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u