POVODOM TEKSTA D. POPOVIĆ ILI FINANSIJSKI TEROR NAD GRČKOM I NjEGOVI NAVIJAČI (1)

N. TODIĆ * Neoliberali, poput prof. Popović, u kontrolisanim medijima nameću sliku da, „ako...

N. TODIĆ *

Neoliberali, poput prof. Popović, u kontrolisanim medijima nameću sliku da, „ako si dužan – pare moraš da vratiš”. Da li je to tačno?

Povod za ovaj napis je članak Siriza i Srbiza, objavljen u „Politici“ 28. maja 2015. autorke Danice Popović, redovnog komentatora „Politike“ i profesorke Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Platformu koju joj obezbeđuje „Politika“, autorka koristi, sa jedne strane, za zlurado podsmevanje naporima vladajuće stranke u Grčkoj da ispravi ono što su njeni prethodnici učinili verno sledeći neoliberlne ekonomske recepte famozne „trojke“ – Evropske komisije, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Sa druge strane, ona se ruga nekima u Srbiji koji bar deklarativno pokazuju interesovanje da slede primer Sirize. To čini banalno i površno, uz netačno i karikirano prikazivanje i Sirizine pozicije i njene alternative, i sve to uz minimalno i vrlo selektivno predstavljanje podataka. Ne libi se pritom da arogantno i autoritarno sa olimpijskih visina omalovaži brojne ugledne svetske ekonomiste koji su podržali Sirizu, sve to pišući na jedan duhovit način sa očiglednom željom da se čitaocima dopadne. Dakle, reč je o lakom zabavnom štivu oštrog stava, ali tabloidnog nivoa, pa ne čudi što među komentarima na „Politikinom“ portalu ima toliko izliva oduševljenja za njenu „mudrost“ kao i poziva da je sa čitaocima češće podeli.

Sve to samo po sebi ne bi zavređivalo komentar da u svojoj argumentaciji autorka nadmeno ne iznosi i sledeći stav, ispod naglašen boldom, koji ogoljava suštinu neoliberalne ekonomske ideologije, koja je vredna osvrta:

Gde je to Siriza pogrešila, a naše demokrate ne vide? Najpre u tome što Evropom vladaju institucije, to jest, pravila. Ako si dužan – pare moraš da vratiš, makar te podržavao ceo narod i još trista nobelovaca. Ako hoćeš da uđeš (Srbija) ili da ostaneš u EU (Grčka) – onda prihvataš sistem koji tamo vlada.

Taj arogantno izneseni stav stvarni je razlog za ovaj širi osvrt. Njegova je svrha da čitaoce informiše o nekim aspektima krize o kojima malo ko javno piše i govori i da podstakne na kritičko razmišljanje o stvarnom stanju stvari u svetu i kod nas, kao i o mogućim putevima izlaza.

EVROPSKA UNIJA I GRČKA KRIZA
Neoliberalni ideolozi, poput profesorke Popović, uz svesvrdnu pomoć domaćih kontrolisanih medija – u kojima više nema mesta za disonantne glasove poput onog Nebojše Katića – uspeli su da nametnu neobaveštenoj, neobrazovanoj i površnoj javnosti sliku da, „ako si dužan – pare moraš da vratiš”. Kad je to postala opšte podrazumevajuća norma, onda je bilo lako nametnuti i stav da tome nema alternative. Ili, kako to profesorka nadmeno kaže – „Evropom vladaju institucije, to jest, pravila… Ako hoćeš da uđeš (Srbija) ili da ostaneš u EU (Grčka) – onda prihvataš sistem koji tamo vlada.”

sirizaciprasPrvo treba objasniti zašto to nije sasvim tačno, bar u teorijsko-pravnom smislu, a potom sledi objašnjenje o kakvom je sistemu uopšte reč.

U pravnom sistemu Zapada, ugovori o kreditima podrazumavaju da svaki dužnik ima pravo da dug ne vrati. Davanjem kredita poverilac to pravo prodaje onom ko se zadužuje. Cena toga je uračunata u kamatu: što je veći rizik od nevraćanja, veća je i kamata. U slučaju prestanka otplate duga, pravni sistem daje poveriocu mogućnost da pokuša da povrati bar deo pozajmljenih para – ili kroz stečajni postupak u slučaju da je dužnik pravno ili fizičko lice, ili pregovorima, kad je dužnik suverena država. Na primer, ako je kredit fizičkom ili pravnom licu hipotekarni, to se ostvaruje zaposedanjem i prodajom kolaterale (stan, kuća, firma itd.). Ali, ako nije, a dužnik je suverena država, to se onda može ostvariti samo pregovorima sa dužnikom. Jedini teorijski argument poverioca u tim pregovorima je da, ako dužnik ništa ne vrati, on nikad više neće moći da pozajmi pare na finansijskim tržištima. To, naravno, u praksi nije tako, jer pre ili kasnije banke će mu ipak ponuditi pare na pozajmicu, doduše uz manje ili više nepovoljnije uslove (visoka kamata, zahtev za kolateralom i sl.). Većina laika ne shvata je da je zbog toga takav dužnik u jačoj pregovaračkoj poziciji – on ima izbor da optimizuje koji deo kredita je dovoljno da vrati naspram procene kada i pod kakvim uslovima će ponovo moći da pozajmljuje na tržištu.

Tako bi u teoriji trebalo da bude na „slobodnim tržištima“ Zapada. Ali u praksi, kad je reč o državnim dugovima nepokrivenim kolateralom, globalni poverioci ne žele da idu na direktne pregovore sa dužnikom jer znaju da tako ne bi mnogo dobili. Umesto toga, oni traže izlaz van pravnog sistema, računajući na političku pomoć – u ovom slučaju od profesorke toliko hvaljenih EU institucija. Tako se u Grčkom slučaju izašlo iz pravnog sistema u politički, gde se uključilo treće lice. Reč je o famoznoj Trojci (EK, ECB, MMF) kao mafijaškom iznuđivaču koji treba da obezbedi da, „ako si dužan – pare moraš da vratiš”. Kao što vidimo, teorijski slobodna tržišta to zapravo nisu, jer politički faktor iznuđuje ono što je pravno nije moguće.

Obratite pažnju – Grci ne pregovaraju direktno sa onima kojima duguju novac (bankama i drugim poveriocima), već sa političkom silom koja je uterivač dugova – Evropska komisija (EK) i njena institucija pod imenom Evropska centralna banka (ECB), zajedno sa glavnim globalnim uterivačem Međunarodnim monetarnim fondom (MMF). Mehanizam je dakle jasan: Trojka se ubacila između Grka i banaka kojima oni duguju i političkim pritiskom uteruje naplatu tako da ne samo što Grke zadužuje novim namenskim „kreditima“, prosleđujući te pare direktno bankama za otplatu starog duga, već to uslovlja nizom zahteva kao što su rasprodaja budzašto grčke državne imovine, zatim fiskalno restruktuiranje i drakonski udar na penzije i plate zaposlenih u državnom sektoru. Kao da je reč o korporaciji u stečaju, a ne o suverenoj državi. Nijedna od moćnijih članica EU nikad ne bi dopustila takav atak na sopstveni suverenitet. To je kao da ste u nemogućnosti da pare vratite na rate nekom ko vam ih je pozajmio i taj, umesto da sa vama napravi neki dogovor da dobije bar deo duga, se onda obrati mafiji, koja uskoči da mu isplaćuje te rate, a vama kaže: „Sad ovo nama duguješ, i znaš šta te čeka ako ne vratiš”.

Profesorka sve to zna, ali nam ipak maže oči. Naravno, to radi iz intelektualne ubeđenosti u „naučnu“ ispravnost neoliberalne ideologije, baš kao nekad sledbenici „naučnog socijalizma“. Da li je njena ubeđenost rezultat nedostatka sposobnosti za kritičko rasuđivanje ili oprotunizma i služenja vladajućoj ideologiji – kao što se nekad služilo „naučnom“ socijalizmu – to samo Bog zna.

eugrckaPrethodna Grčka vlada, radeći za interese međunarodnog kapitala, a ne svojih građana, podlegla je političkom pritisku i pristala na ubacivanje Trojke kao spasioca. Time je de facto konvertovala stari dug evropskim bankama koji nije imao nikakav zalog ili kolateralu u novi dug Trojki, pri čemu je založila grčki suverenitet kao kolateralu za njegovu otplatu. Taj čin ne mora da obavezuje Sirizinu vladu, ne mora da ga prihvati. Ne bi bila ni prva ni poslednja koja je tako nešto učinila. U Americi je nebrojeno mnogo primera da posle izbora i smene većine u Kongresu on odbije da ratifikuje međunarodne ugovore koji novoj većini nisu po volji, a koje je vlada zaključila pre izbora. Profesorka na ova odstupanja od „pravila“ nije mislila.

Sa druge strane, utisak je da je Siriza napustila svoj stav iz 2012. godine, kada je zahtevala otpis dugova po cenu izlaska iz evrosistema. Čini se da je prihvatila taj dijalog sa u međuvremenu ubačenom Trojkom samo zato da bi imala političko pokriće pred sopstvenom javnošću. A da li će na kraju kapitulirati, kako to profesorka zlurado podrazumeva, ili odbiti da vraća dugove jer alternativa ipak postoji, ostaje da se vidi. Reč je o fundamentalnoj dilemi – kome država prevashodno treba da služi: svojim građanima ili stranim bankama i institucijama? Izbor neoliberala je jasan, a šta će izabrati Siriza?

Alternativa ovom teroru finansijske oligarhije zaista postoji, i nada čovečanstva je da će Siriza to i demonstrirati, time pomažući Podemosu u Španiji kao i drugima u sličnoj situaciji da sutra urade isto. Dao Bog, možda čak i nekome u Srbiji. Zato se udubimo u dosad jedini primer kako je jedna zemlja uspela da se spase neoliberalne omče oko vrata.

ARGENTINSKA KRIZA I ALTERNATIVNI PUT OPORAVKA
Argentina se 2002. godine nalazila u situaciji koja je u svojim bitnim karakteristikama bila slična Grčkoj danas. Zemlja je bila u dubokoj recesiji od sredine 1998. sve do polovine 2002. godine. Problem je, kao i u Grčkoj, bio što se držala neoliberalnog modela, koji zahteva da se država odrekne kontrole nad monetarnom politikom i ograniči samo na upravljanje fiskalnom. To se u praksi pokazalo dugoročno nemogućim u svim manje razvijenim zemljama, pa i u Argentini. Naime, Argentinska centralna banka je veštački i po svaku cenu održavala paritet (1:1) svoje valute sa dolarom, čiju monetarnu politiku vodi Amerika, dok domaća fiskalna politika nije mogla da s tim drži korak. Grčka je u istoj situaciji jer joj monetarnu politiku vodi nadnacionalna institucija – ECB. Pokušaji da se ekonomija stabilizuje i paritet valute sa dolarom održi putem drastičnog fiskalnog stezanja kaiša po diktatu MMF, uz desetine milijardi dolara kredita, samo su ubrzali spiralu ekonomskog propadanja Argentina, isto kao i danas Grčke. Kontrakcija ekonomije u ovom periodu, slično Grčkoj, bila je 28 odsto.

kirschnerscioliU rezultujućoj političkoj krizi krajem 2001. godine argentinske vlade su se smenjivale jednom mesečno, pa onda čak jednom nedeljno. Jedna od njih je u poslednjoj nedelji 2001. godine prestala da vraća dug od 132 milijarde dolara (stručni termin na engleskom – sovereign default). Sledeća je, par nedelja kasnije, prestala da brani paritet valute. Pošto vlade ove korake nisu preduzele planski, već su na njih bile prinuđene nedostakom novca, u stihijskom raspletu je nastupio period ekonomskog i finansijskog haosa, pri čemu je tokom sledećih pola godine valuta izgubila više od 70 odsto vrednosti – dolar se menjao za skoro četiri pezosa.

A onda se ekonomska situacija stabilizovala i u trećem kvartalu 2002. ekonomija je prvi put posle četiri godine počela da raste. Do 2011. godine je porasla za 94 odsto. Sve to događalo se dok je ostatak sveta tavorio u krizi, koja je počela 2008. godine. Posle samo dve i po godine rasta bruto društveni proizvod (BDP) dostigao je nivo od pre početka krize.

Argentina se, uz žestoko protivljenje MMF, u pregovorima sa poveriocima 2005. godine dogovorila da im vrati oko 30 odsto originalnog duga putem reprogramiranja otplate. Januara 2005. godine u celini je isplatila zaostali dug MMF, koji je odbio da ga reprogramira i tako ga skinula sa grbače sa idejom da od njega više nikad ne pozajmljuje. I gle čuda: nedugo potom, Argentina opet dobija pristup globalnom finansijskom tržištu i na njemu plasira državne obveznice. Kako i zašto? Pa zato što je zemlja, pošteđena vraćanja kredita i besomučnog stezanja kaiša, tokom pet godina (2003-2008) ostvarila prosečnu stopu ekonomskog rasta od skoro 10 odsto godišnje (što je 5-10 puta više nego u razvijenom svetu u istom periodu), a 2011. godine i preko osam odsto godišnje. [1]

Argentina je sve to postigla reinvestiranjem u sopstvenu ekonomiju onog novca koji bi inače odlazio stranim poveriocima bez iole značajnijeg priliva stranog kapitala. To znači da je primenjen model potpuno suprotan onome čemu uči neoliberalna ekonomska dogma, što je bilo sprovođeno od 1998. do 2002. godine. Dakle, Argentina je odustala od toga da je najvažniji prioritet ekonomske i finansijske politike zemalja u razvoju da zadovolje očekivanja međunarodnih investitora i tržišta državnih obveznica kao jedinog načina da se privuku direktne strane investicije. Uprkos tom primeru efektivne alternative, neoliberalna dogma je papagajskim ponavljanjem danas medijski nametnuta javnosti svuda u svetu, i u Grčkoj, a i kod nas.

Tokom perioda oporavka inflacija u Argentini je bila povećana, ali je vlada odlučila – opet potpuno suprotno neoliberalnoj ekonomskoj dogmi – da ne žrtvuje ekonomski rast borbom protiv inflacije. Sledila je primer Južne Koreje, koja je tokom 70-tih i početkom 80-tih, kad je prevalila put od siromašne do razvijene zemlje, imala sličan nivo inflacije kao Argentina u tom periodu.

argentinakrizamalaUputno je osvrnuti se na sledeće konkretne podatke [1] koji ilustruju ono što je Argentina postigla za svoje građane od kada se rasteretila vraćanja kredita i besomučnog stezanja kaiša:

– Godine 2002. više od 50 odsto stanovništva Argentine bilo je ispod praga siromaštva, a više od 25 odsto bilo je ekstremno siromašno. Do 2010. se broj siromašnih smanjio za više od tri puta, na 14 odsto, a broj ekstremno siromašnih za četiri puta, na 6,5 odsto;

– Socijalne razlike između ekstremnih pet odsto populacije su se prepolovile uglavnom tako što se prihod onih na dnu povećavao, a da prihod onih na vrhu nije bitno opao;

– Nezaposlenost je pala sa preko 25 na 8 odsto a procenat stanovništva u radnom odnosu se povećao na 56 odsto, što je više nego ikad u istoriji zemlje;

– Socijalna potrošnja se utrostručila merena u konstantnim dolarima (tj. bez efekta inflacije). Godine 2009. uveden je novi socijalni program najširih razmera, usredsređen na smanjivanje siromaštva i boljitak dece.

________
Uputnica:

[1] The Argentine Success Story and its Implications, October 2011, Center for Economic and Policy Research, Washington, DC. (www.cepr.net)
_________

* Pseudonim autora koji je poslednjih 20 godina proveo radeći na visokim pozicijama u korporativnom vrhu velikih banaka na Volstritu

Nastaviće se

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u