MIRKO POPOVIĆ
Da li voljom „apsolutne većine“ DSS neumitno ide prema novom izbornom sloganu: „Biće skoro propast sveta”?
Nedeljama smo u DSS svedoci jedne besomučne medijske kampanje, koju vodi predsednica DSS dr Sanda Rašković Ivić protiv predsednika Izvršnog odbora DSS Andreje Mladenovića. Tu kampanju u medijima, koji su se odjednom otvorili za predsednicu DSS, odlikovale su poluglasine i poluistine, a kulminirala je poluodlukama polunadležnih organa. (Doktor za takve radnje Beba Popović možda bi mogao da iz novih iskustava DSS ponešto i nauči.) Rezultat je, kako možemo videti iz nekoliko saopštenja DSS, da se stranačka glasačka mašina okrenula protiv Mladenovića prenaglašenom „apsolutnom većinom”.
Gospođi Rašković Ivić tim povodom ne zameram ništa. Skrenuo sam joj pažnju, i pismeno i usmeno, u šta se upušta i šta će biti rezultat njene kampanje. Naposletku sam shvatio da je dr Rašković Ivić žena, i to ne bilo kakva, zbog čega me njeno dramatično postupanje previše podseća na mit o Medeji.
Ali važnija od tog principa, kojim je zaposednut DSS, jeste daleko pogubnija priča o „apsolutnoj većini”. Posle odlaska Vojislava Koštunice, stranku je napustio dobar deo članstva. To su oni koji „vole Voju”. Nazovimo ih navijačima.
Od preostale polovine stranke, „apsolutnu većinu” čini jedva polovina, plus, na primer dva člana Glavnog odbora, kako je pokazalo prebrojavanje protiv Mladenovića na poslednjoj sednici tog tela. Ova malo veća polovina – ili „apsolutna većina”, kako sama sebe naziva – lako će da se ratosilja ove druge manje polovine – takoreći „apsolutne manjine”.
Nije, međutim, samo problem što se rastura ono što bi moralo da se sabira, već što se u ovoj malo većoj polovini ne radi više samo o navijačima (onima koji vole dr Rašković Ivić). Problem je što se radi o čoporu, koji je nanjušio krv. Kad se ratosiljamo „apsolutne manjine“, eto prilike za izvanredno unapređenje. A, ako Bog da pa bude po plaćenim predviđanjima analitičara da DSS u koalicijama može da pređe cenzus, biće tu i lepih radnih mesta.
Pored toga, sa posebnom ljubavlju i poštovanjem ukazujem na kosovskometohijske kadrove DSS Marka Jakšića i Slavišu Ristića. Oni su ljudi istinski ugroženi, njima je glava u torbi. Ali njihov glas u sporovima u DSS nije bio glas politike, nego ljudsko ječanje, sasvim normalno u njihovom položaju. I sam bih ječao da mi rade ono što rade njima. Problem je što se ječanje u politici pojmovno vezuje za „grupe za pritisak”, a ne za političke stranke.
Zbog toga ne bi valjalo da se cela DSS pretvori u grupu za pritisak, da svi ječimo i stvaramo paniku, poput onog reče mi jedan čovek da je Vučić predložio Lavrovu izmenu Rezolucije 1244 (možda i jeste, ali da sačekamo, rezolucije Saveta bezbednosti UN ne menjaju se u četiri oka).
To nije ni slučajnost ni incident. Svakog dana poneko glupo zloslutno nagađanje nađe se u saopštenjima DSS. Ako se to nastavi, naš izborni slogan postaće pesma „Biće skoro propast sveta”. A tom sloganu ćemo prethodno, kao stranka, dati sopstveni primer.
Autor je član Političkog saveta DSS
