RUSIJA, PLANOVI ZA BUDUĆNOST

JEVGENIJ SUPER Nešto treba dobro da prodrma društvo, toliko da se ono ponovo okrene...

JEVGENIJ SUPER

Nešto treba dobro da prodrma društvo, toliko da se ono ponovo okrene maštanju i pogledanju na onu drugu stranu horizonta

U našoj stvarnosti ima mnogo toga što nas raduje i uliva nadu. Ali postoji jedna okolnost koja smeta, kako se ono kod nas kaže, da dišemo punim plućima: pozitivne tendencije i inicijative još uvek kod nas nisu sakupljene u jedinstvenu državnu strategiju razvoja zemlje, plan ili koncepciju. To izgleda potpuno neobjašnjivo: znamo šta treba da uradimo da bismo išli napred, ali nema ideje kako da to činimo.

O tome bismo da porazgovaramo. Verovatno se čitalac već pripremio da negoduje kad se seti „Strategije 2020“. Ali i to je dobro zato što njena sudbina odlično prikazuje našu startnu poziciju. Da se malo podsetimo: „Strategija 2020“ je počela da se razvija po nalogu vlade RF još sredinom 2000. godine. Istina, u to vreme nosila je naziv „Koncepcija dugoročnog socijalno-ekonomskog razvoja Rusije“. Međutim, ona je zastarela još dok je pravljena, i to zbog svetske ekonomske krize 2008. godine. Njena druga redakcija je već nosila naziv „Strategija 2020“, i ona je pravljena u postkrizno doba, od 2011. Bilo je pozvano oko hiljadu eksperata, uglavnom sa Visoke ekonomske škole, što je skoro u potpunosti i odredilo njen pravac.

ZASTARELI PLAN IZ 2012.
Do 2012. je već bio objavljen završni izveštaj koji je sadržao ultraliberalni pogled na budućnost Rusije, sa svim tradicionalnim atributima kao što su „jačanje tržišnih institucija, optimizacija uloge države, jačanje lokalne samouprave“ i drugih „razvoja kreativnih navika srednje klase“. Postoji mišljenje da je nova redakcija zastarela još ranije nego prethodna, ali formalno se od nje odustalo za vreme događaja 2014, koji su nas ponovo zagnjurili u novu realnost, čiju pojavu eksperti Visoke ekonomske škole nikako nisu mogli da predvide.

rusijabuducnost01Proizlazi da mi danas živimo bez ikakve dugoročne strategije razvoja. Neće biti, ukoliko postoje odobrene strategije razvoja pojedinačnih grana, ali one nisu ojačane jedinstvenom idejom, a izgleda i da su prilično često konfliktne jedna u odnosu na drugu. Odnosno, mi, nalazeći se, moguće je, na jednoj od najbitnijih raskrsnica u istoriji, nemamo jasnu predstavu o tome na koju stranu da skrenemo, kako će to uticati na nas i šta će se pritom dešavati. A to plaši. Tako da zajedno koračaju jačanje odbrambenih snaga (za koje se pretpostavlja da već imaju fundamentalnu naučno-tehničku bazu) i degradacija obrazovanja koja ide sve do „vaspitavanja pismenog potrošača“.

Pitanje zašto je sve tako kako je, samo po sebi zaslužuje široku diskusiju. Čini mi se da ima i filozofsku podlogu.

NASTAVLjAMO DA ŽIVIMO „NA SREĆU“
Stvar je u tome da takva sveobuhvatna strategija treba da se zasniva na predstavama o mestu Rusije u svetu budućnosti, pa čak i o budućnosti sveta uopšte. Ali za sada se takva diskusija od nas ne traži. Stariji ljudi dobro pamte „fajl“ o izgradnji komunističke budućnosti, pri čemu je, reklo bi se, sakrivana gorka uvreda o strateškom planiranju kao metodu. I teško da ih treba zbog toga kriviti. Oni mlađi stanovnici uopšte ne mogu da shvate šta je to i čemu je trebalo da posluži. Ni njih ne treba okrivljavati jer im se od rođenja ubacuje u glavu direktiva da se živi „odmah i sada“, a, ukoliko se i dogodi nešto neprijatno, uvek postoji mogućnost da se podigne kredit za nove „starke“ i da se život nastavi. Kakvo planiranje za to pa treba?

rusijabuducnost02Međutim, razmišljanje o budućnosti počinje od maštanja o njoj, odnosno treba da ima vrlo romantičnu boju, ali je poslednjih decenija sva romantika izbačena iz javne svesti uz objašnjenje da ona ne odgovara zadacima za taktičko preživljavanje.

Čak i da su ove pretpostavke tačne, mi ne treba da očekujemo povratak strateškog planiranja u život same države sve dok društvo ne shvati da je ono zaista neophodno. Jer mi ćemo još čekati i da vlast objavi novi konkurs za novu „strategiju“, i da neki ljudi napišu odgovarajuću strategiju na odgovarajući način, i da počnu da je sprovode u život. Najverovatnije je da će takav novi „taktički plan“ zastareti istom brzinom kao i oni prethodni.

Očigledno je da nešto treba dobro da prodrma samo društvo, toliko da će se ono zbog toga ponovo okrenuti maštanju i pogledanju na onu drugu stranu horizonta. Verovatno je tako nešto moguće samo preko kulturne revolucije, ali ona se ne javlja tamo gde je sve ravno, već izrasta samo preko istorijskih lomova.

A problem je u tome da, kako to pokazuje istorijska praksa, ni sve civilizacije nisu u stanju da prevaziđu takve istorijske lomove na pravi način.

Zato izreke tipa „dosta je ljuljanja čamca“ ili „neka jače grane bura“ ne predstavljaju strateške lozinke. Bez obzira što nisu ni malo slične, one obe polaze od toga da će „sada“ proći, a „sutra“ će se već dogoditi nešto dobro.

I mi nastavljamo da i dalje živimo „na sreću“, pa kako nam bude.

Odnako/Fond strateške kulture

Svet
Pratite nas na YouTube-u