STEFAN KARGANOVIĆ: PLAN JE DA DODIK SA VREĆOM NA GLAVI BUDE IZVEDEN IZ PREDSEDNIŠTVA

U Republici Srpskoj je uloga Zorana Zaeva namenjena Igoru Radojičiću Dokaz da omatorelim dečacima...

U Republici Srpskoj je uloga Zorana Zaeva namenjena Igoru Radojičiću

Dokaz da omatorelim dečacima iz Kanvasa ponedostaju ideje je javna licitacija u Makedoniji za nova idejna rešenja, koja je počela sa $1.500 a sada se popela čak na $3.500 za dobitne predloge. Ponavljanje je siguran znak kreativnog zamora. Tokom priprema za „obojenu revoluciju” u Skoplju, pre skoro dve godine, aktivisti Kanvasa su za regrutovanje studenata nezadovoljnih vladinom politikom u oblasti obrazovanja lansirali koncept „studentskih plenuma”.

Ideja je bila da se pod izgovorom koji je prividno u vezi sa problemima koji tište mlade formiraju jaka uporišta negativne energije koja će organizatori kasnije preusmeriti u sasvim drugom pravcu.

Plenum je usmerena pričaonica pod rukovodstvom iskusnog, obučenog koordinatora čiji zadatak je da diskretno preobražava svest ciljne grupe. Isti koncept bio je primenjen u proleće 2014. godine u Federaciji BiH, pod sugestivno sličnim nazivom „radničkih plenuma”. Međutim, pored najboljih napora stručnjaka, tuzlanske i sarajevske „pričaonice” nisu prerasle u kapislu za ulične nerede i planiranu „revolucionarnu akciju”.

Na engleskom, istovremeno serviranje dva jaka udarca iz raznih pravaca, što je tehnika preuzeta iz boksa, zove se „double whammy”. U Makedoniji i u Republici Srpskoj uporedo se događa takav proces. Dok dečaci iz Kanvasa, uz pomoć mreže unajmljenih lokalnih saradnika, organizuju pritisak odozdo, pravi profesionalci miniraju temelje vlasti iznutra i pomoću palete pritisaka koji se primenjuju sa strane urušavaju je odozgo.

I u Makedoniji i u Republici Srpskoj šablonska primena ove tehnike dolazi do izražaja u koordinisanim pozivima legalno konstituisanoj vlasti da sama sebe ukine i da kontrolu nad državom preda marionetama koje je odredio strani faktor, čija imena,na pažljivo koreografisanim demonstracijama, izvikuje unajmljena rulja.U prošlogodišnjoj studiji „Rušenje Republike Srpske” (može se još uvek skinuti sa internet prezentacije „Pečata”) te savremene sankilote smo definisali kao „ulična pešadija prevrata.”

Ista tehnika je bila primenjena u Libiji („Gadafi mora da ide”), u Siriji („Asad mora da ide”) i u Ukrajini („Janukovič mora da ide”). Sve te zemlje su danas devastirane i razvaljene, a ljudske žrtve prevrata teško je prebrojati. U Makedoniji, operativna parola je „Gruevski mora da ide”, a u Republici Srpskoj na mestu otpisanog ispisano je ime Milorada Dodika.

U pitanju je, pre svega, pažljivo kalibrirana psihološka operacija u funkciji „smene režima” i nametanja marionetske vlasti. Ona se odvija delimično uz korišćenje prethodno indoktriniranih i zavedenih masa, koje su ubeđene da protestuju protiv korupcije i manjka demokratije, ali to čine pod rukovodstvom skrivenih specijalaca da bi svojom rušilačkom akcijom bili upotrebljeni za postizanje potpuno različitih ciljeva.

Ko u ovo sumnja, neka se priseti Petog oktobra i njegovih kobnih posledica. Cilj operacije je da se stvori momentum za urušavanje targetiranog sistema. Taj momentum, u danom trenutku, može ali i ne mora da odražava realan odnos političkih snaga. Kao što je Nebojša Malić više puta istakao, imperijalni specijalisti nisu stvarni gospodari stvarnosti kao što arogantno i možda samozavaravajuće tvrde, ali sigurno jesu „menadžeri percepcija.” Njih ne zanimaju suptilnosti ontologije niti imaju pojma šta ta reč znači. Za njihove svrhe, percepcije i simulakrumi su sve što im je potrebno.

U Skoplju, u kombinaciji sa indukovanim nasiljem na etnički osetljivim tačkama i zdušnim mešanjem i otvorenim pritiscima službenih predstavnika stranog faktora, uložen je ogroman napor da se na nivou percepcije stvori atmosfera koja bi pokrenula momentum za kapitulaciju naciljanog režima.

Na Kanvasovim uličnim demonstracijama u Skoplju 17. maja sve je bilo po najvišim koreografskim standardima „obojene revolucije”, čak do detalja makedonskog ekvivalenta parole „Gotov je!” koja je tamo glasila „Zbogum Nikola!”, odnoseći se na demokratski izabranog premijera Nikolu Gruevskog, sa uočljivim podtekstom „Zbogum Turski tok”. Da li moždana oluja (brainstorm) iz koje se pojavilo „Zbogum Nikola” vredi $3.500, pa čak i $1.500, to je pitanje na koje zvaničnici USAID-a i Soroševe fondacije svojim nadređenima treba da odgovore.

Ali, bitno je da je Nikola, barem delimično, shvatio igru i da je odbio poziv da izvrši političko samoubistvo. Na predlog marionetske opozicije da se skloni da bi se formirala nikim izabrana „tehnička vlada” bez njega, premijer Gruevski je ukazao da savršeno razume zamku koja mu se postavlja:

„Razmišljao sam kako da odgovorim na takve spekulacije. Jer, ako odgovorim ozbiljno – neki će da pomisle da ima neke istine u pričama o formiranju prelazne vlade sa ministrima i premijerom koje odredi Socijaldemokratski savez (glavna opoziciona stranka, makedonski SDS – naša prim.). A ako odgovorim podsmešljivo, možda bih bio pogrešno shvaćen. Zato sam i rekao da SDSM treba da nauči da će ministre i premijera određivati kada dobije većinu na izborima”.

Touché, rekli bi Francuzi. Izbori i rasprava o temama od javnog interesa poslednja je stvar koja zanima korumpirane marionete nestrpljive da se dočepaju simulakruma vlasti, a najmanje njihove inostrane poslodavce iz senke.

Energična protivakcija premijera Gruevskog, kao što je bio masovni skup podrške vladi dva dana posle Kanvasovog uličnog udara, kao i niz drugih mera po ugledu na uspešnu akciju provedenu u Rusiji za suzbijanje prevrata ne kad uzme maha nego u klici, uslovno ohrabruje i otvara realnu mogućnost ne samo paralisanja pučističkog pokušaja već i potpunog poraza prevratničke operacije u Makedoniji.

U Republici Srpskoj stvari su znatno složenije, u prvom redu usled primetne obezglavljenosti onih čiji je zadatak da državu brane. Za razliku od Gruevskog, koji je možda negde pročitao duboko biblijsko pitanje „I ako truba da nejasan glas, ko će se spremiti za boj?” (1 Kor 14,8), ili bar intuitivno shvata smisao tog pitanja, od rukovodstva Republike Srpske još nema jasnog i nedvosmislenog glasa.

U kriznim situacijama, pogotovo kada su spojene sa po državu egzistencijalnom opasnošću, neophodno je, pre svega, realno sagledati strateški okvir pa zatim formulisati jasne i koherentne taktičke odgovore. Taktiziranje bez strateške svesti vodi u – propast.

Otomanska politika „pomoz’ Bog čaršijo na sve čet’ri strane” danas ne samo da je prevaziđena, već je pri postojećoj konfiguraciji snaga u svetu – fatalna. Površan zaključak, koji je u Banja Luci bio izveden u oktobru prošle godine, da je ishodom izbora napad odbijen a opasnost prošla, sada se obija o glavu diletanata koji su ga izveli.

Pored grozničavih priprema za reaktiviranje ulične varijante, koja je prošle godine propala zbog katastrofalno lošeg izbora terenskih izvođača a ne zato što nisu postojali objektivni uslovi za uspeh, i u Banja Luci se sada sprema „doublewhammy” u vidu puča u odavno miniranim kuloarima vlasti, ili „stubovima režima,” kako bi se slikovito izrazio Džin Šarp.

Osoba za koju se odavno smatra da ima izrazito krtičarke sklonosti i da je ugrađena i sistem da bi bila zadejstvovana u najprikladnijem trenutku, bivši predsednik Narodne Skupštine RS i donedavno visoki funkcioner vladajuće stranke SNSD Igor Radojičić, u Banja Luci sve više ispoljava konture Kanvasovog zlatnog dečaka u Skoplju, Zorana Zaeva.

Da bi se razumela prevratnička igra, potrebno je shvatiti šematsku prirodu njene tehnologije i, sa pogledom uperenim na veliko platno, razmišljati analoški. Tu se najbolje prepoznaje ista autorska ruka u svim situacijama. U Makedoniji je kao jedan od okidača za svrgavanje Gruevskog bila inscenirana afera sa prisluškivanjem, u Republici Srpskoj to isto, ali sa premijerkom Željkom Cvijanović kao glavnim akterom. Na oba mesta, glavni poklič prevratnika je „korupcija,” kao da bi se pod upravom plaćenika Soroša i USAID-a državna administracija volšebno preobrazila u primer konfučijanske čestitosti.

U Banja Luci, kao u Skoplju, po sistemu „račun bez krčmara,” pronose se glasine o formiranju nove vlade, lansirane pod supervizijom stranih specijalista za psihološki rat sa ciljem stvaranja utiska besperspektivnosti podrške režimu kome je „vreme da ide.” Ovih dana, u Banja Luci se intensifikuje priča o novoj skupštinskoj većini koja bi prinudila predsednika Dodika da pozove čelnike opozicije da formiraju novu vladu, po meri stranog faktora koji forsira stanje rastućeg unutrašnjeg haosa. Kada bi bio kreativan, predsednik Dodik bi verovatno na svoju inicijativu i bez neke nove skupštinske većine upravo tako izišao u susret blefu. Marionetskoj opoziciji bi dao šansu da se javnosti pokaže u pravoj petokolonaškoj boji i podjednakoj nesposobnosti kao i aktuelna vlada da rešava ogromne društvenoekonomske probleme Republike Srpske. Teoretski, on bi to mogao da učini zato što mu je funkcija ustavno obezbeđena još tri i po godine. Faktički, šanse za inventivan odgovor na političku provokaciju prevratnika vrlo su slabe zato što se tromost i kreativnost uzajamno isključuju.

U međuvremenu, veštački podsticana politička kriza u skupštini dobija sve više zamaha, ohrabrena nejasnom trubom sistema i njegovih pobornika. „Prvi korak je sazivanje posebne sednice, i već na njoj će se iskristalisati da li postoji nova većina. Verujemo da će Dodik biti u situaciji da demokratski da mandat kao što je Čavić dao njemu,” izjavio je Vukota Govedarica iz SDS, dodavši preteći da ne isključuje mogućnost „ulice” ako Dodik bude u takvoj situaciji, a ne ispoštuje „demokratsku proceduru”.

Na ovo se nadovezuje druga osumnjičena „krtica” poslanik stranke Napredna Srpska Adam Šukalo, izjavom da paralelno sa sakupljanjem potpisa za posebnu sednicu traje sakupljanje potpisa i za smenu vlade Republike Srpske. „Istaknut je program kao odgovor na rad vlade RS, i mi smo spremili programsku platformu za novog mandatara, ali idemo korak po korak,prvo posebna sednica”, pojasnio je samouvereno Šukalo.

Na izuzetno važnoj ravni percepcije sistematski se izgrađuje utisak (koji i nije bez realne podloge) da sistem koji je pre kratkog vremena bio potvrđen na demokratskim izborima prelazi u defanzivu. U onoj meri u kojoj pripadnici državnog aparata i šire javnosti percipiraju tu percepciju kao odraz faktičkog stanja, odbrojavanje će početi. Da parafraziramo Staljina: percepcije rešavaju sve.

Da rekapituliramo osnovne postulate stanja u Republici Srpskoj. Bez obzira na prethodne političke inkarnacije i veze, ne ulazeći u to na putu za koji Damask je predsednik Dodik doživeo prosvetljenje, pa čak ni u unutrašnju iskrenost tog prosvetljenja, sa stanovišta snaga koje ga ruše on je sada kvalitativno nova pojava. On više nije nosilac ovakve ili onakve lokalne politike, koja bi se određenim kompromisima i taktičkim prilagođavanjima mogla učiniti prihvatljivijom i umilostiviti izvršioce već donete političke (neka domišljati čitaoci popune ovaj prostor odgovarajućim pridevom) presude.

Pored identiteta koji je stekao kada se rodio, Milorad Dodik sada nosi jedan dodatni identitet kojeg se nikakvim čaršijskim smicalicama ne može otarasiti. Postao je nolens volens simbol prkosa i otpora imperiji, i to, što je još gore, na jednom sasvim beznačajnom parčetu zemlje gde je sa imperijalnog stanovišta čak teoretska mogućnost otpora po pravilu – nezamisliva. Pre njega, analognu ulogu istog simbola igrali su (ili im je bila dodeljena) Milošević, Gadafi, Asad i Janukovič, da pomenemo samo nekoliko. Nebitno je da li je u ovaj položaj ušao svesno ili je u njega nespretno zalutao. Dodik je tu, i nema mu nazad.

Plan za njega brutalno je jednostavan. Da se pred Palatom Republike u Banja Luci pojavi nekoliko Hamvi džipova iz kojih će iskočiti specijalci u maskirnim uniformama, upasti unutra, uhapsiti Milorada Dodika, staviti mu lisice na ruke i kesu na glavu, i zatim ga odvesti u nepoznatom pravcu. Ako mu ovaj scenario ne odgovara, postoji samo jedno rešenje i kolega Gruevski tu može poslužiti kao korisna „mustra za opstanak”. To je oslonac na snagu informisanog naroda, što tešnji savez sa silama u geopolitičkom usponu i – truba koja će se jasno oglasiti sa pozivom u boj, ne za obezbeđivanje privatnih pozicija nego za opstanak Republike Srpske.

Oh da, i šta je bilo sa najavljenom i nestrpljivo očekivanom promocijom srpskog izdanja knjige Srđe Popovića, „Mustra za revoluciju” u Beogradu? Ako iz Skoplja može na jedno veče da skokne do Beograda, doći ću obavezno da od pisca dobijem autografisani primerak. Sa toplom posvetom, naravno.

Izvor Pečat/Fakti/FSK, 08. 06. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u