VLADIMIR PUTIN: ZAŠTO AMERIKA PLAŠI SVET RUSIJOM

Pretpostavimo da SAD žele da zadrže svoje vođstvo u atlantskoj zajednici. Da to obezbede,...

Pretpostavimo da SAD žele da zadrže svoje vođstvo u atlantskoj zajednici. Da to obezbede, potrebna im je spoljna pretnja

Uoči posete Italiji, ruski predsednik Vladimir Putin je za italijanski dnevni list Korijere de la sera dao intervju u kome se dotakao brojnih tema. Naravno, najviše je govorio o odnosima Rusije i Italije i EU u celini, kao i proizvedenom sukobu sa NATO, koji se na štetu rusko-evropskih odnosa hrani ukrajinskom krizom.

„Posle više od 15 godina na vrhu Rusije kao predsednik ili premijer i posle 5.538 dana na vlasti Vladimir Putin ne žali ništa. Dve devojke iz predsedničke kancelarije dočekale su nas na ulazu u Kulu Spaskaja, ispred katedrale Sv. Vasilija Blaženog, i otpratile nas unutar zidina Kremlja u palatu Senata, gde Putin ima svoj kabinet. Mesto pripremljeno za intervju bilo je isto na kome je Putinu martu primio Matea Rencija – Predstaviteljski zal, ovalnog oblika, bledo zelenih zidova sa ukrasima od belog maltera i zlata. Prostorom dominiraju bronzane statue četiri ruska cara – Petra Velikog, Katarine Velike, Aleksandra II i Nikolaja I. Planirani razgovor u 19 časova je pomeren i konačno u 23:30 dolazi predsednikov portparol Dmitrij Puškov. Izvivio se zbog kašnjenja i pripisao ga obavezama. Rekao je da je predsednik spreman. Vladimir Putin je ušao, ljubazno nas pozdravio i pozvao da sednemo“, piše Paolo Valentino, dopisnik Korijere de la sera iz Moskve. „Gotovo dva sata noću bilo je kad smo stigli do kraja intervjua. Vladimir Putin odgovarao je dva sata na naša pitanja.

Gospodine predsedniče, postoji li neka stvar koje vam je žao više nego bilo čega drugog u životu i ono što smatrate greškom koju nikad nećete ponoviti?“, pitao je urednik Korijere de la sera Lučano Fontana.

Ruski predsednik prilagođava svoju stolicu i čini se da su mu oči odjednom zasjale. Nekoliko sekundi ostaje u tišini, a zatim svojim uvek niskim glasom kaže: „Biću apsolutno iskren sa vama. Sad se ne mogu setiti ničeg. Očito je Gospod moj život napravio tako da se nemam na što požaliti.“

Rusija je sa Italijom uvek imala intenzivne i povlaštene ekonomske i političke odnose. Međutim, ukrajinska kriza i sankcije su zasenili te odnose. Mogu li poseta Rusiji premijera Rencija i vaš skori dolazak u Milano nekako preokrenuti taj trend i pod kojim uslovima?
— To što su se odnosi sa zemljama EU pogoršali nije kriva Ruska Federacija. Izbor su nam nametnuli naši partneri. Nismo bili mi ti koji su uveli određena ograničenja u trgovini i privredi. To je prvo učinjeno protiv nas i bili smo prisiljeni da preduzmemo protivmere. Međutim, odnosi između Rusije i Italije su zapravo uvek bili povlašteni. Kako u politici, tako i ekonomiji. U poslednjih nekoliko godina naša međusobna trgovinska razmena porasla je 11 puta, dosegavši iznos od gotovo 49 milijardi dolara. Četiristo italijanskih kompanija posluje u Rusiji. Radimo zajedno u energetskom sektoru. Italija je treći najveći kupac naših energetskih proizvoda. Ali isto tako sarađujemo na području visoke tehnologije, istraživanju svemira i vazduhoplovstvu. Gotovo milion ruskih turista posetilo je Italiju prošle godine, i oni su potrošili oko milijardu evra. Na političkom nivou je između nas uvek postojao odnos poverenja. Kad je premijer bio Silvio Berluskoni, ideja Italije je bila stvaranje zajedničkog saveta NATO-Rusija, savetodavnog tela koje je bez sumnje bilo važan faktor u osiguranju obezbeđenju stabilnosti Evrope. U tom smislu Italija je dala i daje izuzetan doprinos razvoju dijaloga između Rusije i Evrope, kao i sa NATO u celini. To je dovelo do posebnog odnosa između naše dve zemlje. Poseta italijanskog premijera Rusiji bila je važan signal spremnosti Italije za daljnji razvoj tih odnosa. Mi smo spremni i voljni da krenemo napred u onoj meri koliko to budu hteli naši italijanski partneri. Nadam se da će moj put u Milano pomoći ostvarenju tih ciljeva.

Vi ste upoznali mnoge italijanske premijere – Prodija, Berluskonija, D’Alemu, Amata, Montija, Letu i sada Rencija. S kojim od njih je bilo najviše međusobnog razumevanja? I kako prijateljstva utiču na međunarodne odnose?
— Bez obzira na naš položaj, mi smo pre svega ljudi i poverenje među ljudima je vrlo važan faktor u radu i izgradnji odnosa na državnom nivou. Ali, kao što mi je rekao jedan od ljudi koje ste pomenuli, „verovatno sam jedina osoba koja je imala prijateljske odnose i sa Berluskonijem i sa Prodijem“. Za mene to i nije bilo teško. Objasniću vam zašto. Svi moji italijanski partneri su bili vođeni interesima Italije i italijanskog naroda, i smatrali su da je zbog tih interesa bilo potrebno održavati dobre odnose sa Rusijom. Mi smo to razumeli i osetili. To je najvažnija stvar. Uvek sam osećao iskrenu želju za izgradnjom međunarodnih odnosa, bez obzira na domaću političku situaciju.

Desetog juna dolazite u Milano povodom Dana Rusije, koji obeležava Ekspo 2015. Tema je „Ishraniti planetu – Energija za život“. Koji je ruski doprinos tom pitanju i šta znači Ekspo u odnosima između država?
— Tema koju ste pomenuli je je, bez ikakve sumnje, jedan od ključnih problema sa kojima se suočava čovečanstvo danas, i organizatori su dobro učinili što su je odabrali. Time će skrenuti pažnju na iznalaženje načina kako taj problem i rešiti. Stanovništvo planete raste. Prema stručnjacima, 2050. godine biće nas devet milijardi. Već sad, prema podacima UN, oko 850 miliona ljudi širom sveta pati od nedostatka hrane, a među njima gladuje i oko 100 miliona dece. Kako će se to rešiti, zavisi od mnogih drugih pitanja koja na prvi pogled nemaju veze sa ovim problemom. Mislim na političku nestabilnost u mnogim svetskim regijama, terorizam i tako dalje. Sve je međusobno povezano. Talas ilegalnih migranata koji su danas stiže u Italiju i celu Evropu problem je takođe povezan s tim. Što se tiče doprinosa Rusije, mi za razne programe UN u ishrani trošimo više od 200 miliona dolara. Mnoge zemlje širom sveta dobile su potrebnu podršku ruskih resursa. Veliku pažnju posvećujemo razvoju poljoprivrede u našoj zemlji. Uprkos svim teškoćama ruske ekonomije danas, naš poljoprivredni sektor ubrzano raste, u odnosu na prvi kvartal prošle godine, po stopi od 3,4 -3,5 odsto. Rusija je treća na svetu po izvozu žitarica. I na kraju, naš potencijal u tom smislu je kolosalan. Imamo najviše uzoranih polja na svetu i najveće rezerve slatke vode na svetu.

Kruži mišljenje da se Rusija oseća „izdanom od Evrope kao od ljubavnice“. Šta danas nije u redu u tim odnosima? Šta očekuje Evropa od svojih sankcija?
— Ako imate odnos sa ženom i prema njoj nemate nikakvih obveza, onda nemate nikakvih prava da od nje tražiti da ispunjava bilo kakve obveze. Međutim, mi Evropu nikad nismo tretirali kao „ljubavnicu“. Sad govorim vrlo ozbiljno. Evropi smo uvek nudili dugoročan odnos, ali danas imam utisak da Evropa sa nama pokušava da izgradi čisto materijalne odnose i isključivo u njenu korist. Na primer, uprkos brojnim sporazumima – govorim o energiji – zabranjen nam je pristup evropskim tržištima za naše robe u području nuklearne energije. Ili nevoljkost da se prizna legitimnost naših akcija i saradnja u integracijskim zajednicama na postsovjetskom prostoru. Mislim na Carinsku uniju, koja je sad postala Evroazijska ekonomska unija. Kad se integrišu evropske zemlje, to se smatra normalnim, ali ako mi na postsovjetskom prostoru radimo isto, to se onda tumači kao želja Rusije za obnovom svojevrsnog carstva. Ne razumem takav pristup. Pre nekog vremena govorio sam o potrebi stvaranja jedinstvenog ekonomskog prostora od Lisabona do Vladivostoka. U stvari, pre mnogo godina je nešto slično govorio čak i francuski predsjednik De Gol. Tada niko nije imao primedbe i svi su rekli kako to mora da se pokuša. Ali što se zapravo događa? Uzmite za primer Ukrajinu. Sporazum Ukrajina i EU o pridruživanju predviđa da Kijev integriše svoj energetski sistem u Evropu. To je ono što se očekuje u budućnosti. Ako se to dogodi, mi ćemo biti prisiljeni da potrošimo između osam i 10 milijardi evra za izgradnju novih električne linije kako bi zadovoljili domaće potrebe Rusije. Ali zašto to činiti ako verujemo u stvaranje jedinstvenog ekonomskog prostora od Lisabona do Vladivostoka? EU želi da integriše ceo istočni postsovjetski prostor u zajednički ekonomski prostor sa Evropom. Ponavljam treći put: ako govorimo o prostoru od Lisabona do Vladivostoka, zašto onda iseći jedan dio i stvoriti nove granice između Rusije i preostalog zapadnog dela, uključujući Ukrajinu i Moldaviju?

putinkorijeredelasera01Ali vaši postupci u Ukrajini su označili početak krize u odnosima sa Zapadom.
— Koji su koreni krize u Ukrajini? Čini se da razlog nije razmeran sa današnjom tragedijom i velikim brojem žrtava u jugoistočnom delu zemlje. Zbog čega je nastala ovako oštra kritika? Bivši ukrajinski predsednik Janukovič rekao je da je potrebno razmisliti o potpisivanju Sporazuma o pridruživanjuj sa EU, možda kako bi ga promenio i posavetovao se s aRusijom, glavnim trgovinskim i ekonomskim partnerom Ukrajine. To je bio izgovor za početak nereda u Kijevu, koje su aktivno podržavali naši partneri iz Evrope i Amerike. Usledio je državnu udar, apsolutno neustavna akcija. Nova vlast se obvezala da će potpisati sporazum, ali sa odlaganjem njegove primene do 1. januara 2016. Zapitajmo se čemu su služili državni udar, građanski rat i ekonomski slom zemlje ako će ishod biti isti? Mi se uopšte nismo protivili potpisivanju sporazuma između Ukrajine i EU. Ali, naravno, želeli smo da učestvujemo u izradi konačne odluke, jer je Ukrajina je tada, i još uvek je, deo zone slobodne trgovine Zajednice Nezavisnih Država i postoje međusobne obveze koje proizlaze iz tog ugovora. Kako je moguće ignorisati tu činjenicu i to ne poštovati? Ne mogu to da razumem. Pitam to mnoge od mojih kolega, uključujući evropske i američke.

I što oni kažu?
— Kažu da su stvari izmakle kontroli. Davdesetprvog februara 2014. potpisan je sporazum između predsednika Janukoviča i opozicije o budućnosti zemlje, uključujući i izbore. Taj sporazum se morao provesti, tim pre što su za njega garantovala tri evropska ministra inostranih poslova. Da su Amerikanci i Evropljani onima koji su provodili neustavne radnje rekli: ako preuzmete vlast državnim udarom, nećemo vas podržati ni pod kojim okolnostima, idite na izbore i pobedite, situacija bi se razvijala u potpuno drugačijem smeru. Pogotovo jer je bilo soprtocentno sigurno da će pobediti na izborima. Zato verujem da je razlog za ovu krizu u potpunosti veštački, a način na koji su pratili ovaj proces potpuno neprihvatljiv. Ponavljam, to nije bila naša namera, i mi smo jednostavno morali da reagujemo na ono što se događa.

Ne mislite li da je u Ukrajini došlo vreme da Rusija preuzme inicijativu u svoje ruke i u potrazi za rešenjem učini neke ustupke?
— Mi smo to već uradili. Razmislite o dokumentu dogovorenom u Minsku, kojeg zovemo Minsk-2. To je jedini način da se reši stvoreni problem. Mi se s tim nikad ne bismo složili da nismo smatrali da je Sporazum iz Minska pošten i pravedan. Naravno, mi ćemo s naše strane činiti sve što možemo da utičemo na vlast samoproglašenih republika – one u Donjecku i Lugansku. Ali ne zavisi sve od nas. Danas naši partneri u Evropi i SAD moraju da izvrše odgovarajuću pritisak na vlast u Kijevu i od nje traže da provedu sve što je dogovoreno u Minsku. Ključna tačka političkog rešenja je da u prvoj fazi prestanu vojne akcije i da se povuče teško naoružanje. U principu, to je učinjeno. Nažalost, postoje sukobi i žrtve, ali nema velikih vojnih akcija i strane su razdvojene. Sad moramo početi da provodimo mere iz Minska. Konkretno, mora se provesti ustavna reforma koja garantuje autonomiju pojedinim područjima nepriznatih republika. Tad će se morati doneti zakon o opštinskim izborima i zakon o amnestiji. Sve to stoji u sporazumu i mora se sarađivati sa narodnim republikama Donjeck i Lugansk. Problem je u tome što vlast u Kijevu s njima ne želi ni da sedne za isti pregovarački sto. Mi jedini nemamo uticaja na to, ali naši evropski i američki partneri da. Nema potrebe da nas plaše sankcijama. Mora se pokrenuti i ekonomska i socijalna obnova na ovim područjima, gde je u toku humanitarna katastrofa, a svako se pretvara da se ništa ne događa. Rusija je zainteresovana i tražiće puno i bezuslovno provođenje svih odredbi sporazuma iz Minska. Ne postoji drugi način. Sećam se da su čelnici samoproglašenih republika izjavili da se pod određenim uslovima, odnosno da se realizuje ugovor Minsk-2, spremni da razmotre mogućnost da budu deo ukrajinske države. Verujem da bi ovaj stav trebalo da bude prihvaćen kao preduslov za početak ozbiljnih pregovora.

Hoćete reći da delovi istočne Ukrajine nisu pripremili scenario pripajenja kao na Krimu?
— Scenario Krima nema veze sa ruskim stavom, nego sa željom ljudi koji tamo žive. Svi naši postupci, uključujući i upotrebu sile, za cilj nisu imali da otmu Krim Ukrajini, ali ljudima koji tamo žive dali su priliku da izraze svoje mišljenje o tome kako žele da organizuju svoj život. Ako je to bilo dozvoljeno kosovskim Albancima, zašto isto braniti Rusima, Ukrajincima i Tatarima na Krimu? Verujem u dobroj veri da su posmatrači videli da su ljudi gotovo jednoglasno glasali u korist ujedinjenja sa Rusijom. Rešenje pitanja Krima temelji se na volji naroda. U Donjecku i Lugansku su ljudi glasali za nezavisnost i situacija je drugačija. Ali najvažnija stvar je da se poštuje stav ljudi i njihova volja izražena na izborima. Ako neko želi da ta područja ostanu u Ukrajini, onda tim ljudima mora dokazati da će im u ujedinjenoj zemlji život biti bolji, ugodniji i sigurniji, te da će njihovoj deci biti garantovana budućnost. Ali ljude je nemoguće u to uveriti oružjem. To su pitanja koja se mogu rešiti samo na miran način.

Govoreći o miru, zemlje bivšeg Varšavskog pakta koje su sada članice NATO, kao što su baltičke zemlje i Poljska, osećaju pretnju koja im dolazi od Rusije. NATO je zbog toga odlučio da stvori snage za brzu intervenciju. Ima li Zapad razloga za bojazan od „ruskog medveda“? I zašto Rusija koristi tonove koji imaju naznake sukoba?
— Rusija ni sa kim ne razgovara pretećim tonom. Kao što je rekao Oto von Bizmark, „nisu važni govori, nego potencijal“. Šta kažu realni potencijali? Vojna potrošnja u SAD je veća od vojne potrošnje svih zemalja u svetu zajedno. Celokupna potrošnja NATO je 10 puta veća od one u Ruskoj Federaciji. Rusija praktično više nema vojnih baza u inostanstvu. Naša politika nema globalni karakter, ofenzivni ili agresivan. U vašim novinama imate kartu sveta koja pokazuje sve američke vojne baze. Pogledajte je i videćete razliku. Dozvolite mi da vam dam neke primere. Ponekad se ističe kako naši avioni lete iznad Atlantskog okeana. Ali avionske obilaske udaljenih strateških područja činili su samo SSSR i SAD u vreme Hladnog rata. Ali nova Rusija ih je u ranim 90-tim ukinula, dok su naši američki prijatelji nastavili da lete skroz do naših granica. Zašto? Tako smo pre nekoliko godina obnovili ova preletanja i zbog toga se sad ponašamo agresivno? Na obalama Norveške su u stalnoj službi američke podmornice. Vreme koje je potrebno raketi da iz tih podmornica dođe do Moskve je 17 minuta. Sad želite da kažete da se mi ponašamo agresivno? Pomenuli ste širenje NATO na istok. Sa druge strane, mi se nigde ne širimo, a infrastruktura NATO je sad na našim granicama. Šta je dokaz naše agresivnosti? Konačno, SAD su jednostrano izašle iz Sporazuma o protivraketnoj odbrani (ABM), koji je bio kamen temeljac međunarodnog bezbednosnog sistema. Da li je i to dokaz naše agresivnosti? Sve što radimo jednostavno je odgovor na pretnje protiv nas. Mi to činimo u ograničenom obimu, ali moramo da garantujemo bezbednost Rusije. Ili neko očekuje naše jednostrano razoružanje? Jednom sam predložio našim američkim partnerima da zajedno izgradimo tri odbrambena protivraketna sistema. Jedan u Rusiji, jedan u Evropi i treći u SAD. Međutim, taj predlog je bio odbijen. Tad su rekli da je to skupo i da se ne zna efikasnost takvog sistema. Ali, naravno, kako bi se bezbedila strateška ravnoteža, razvijaćemo naše strateške i ofenzivne potencijale, kao i sisteme sposobne za prevladavanje protivraketne odbrane. Moram reći da smo u tom smeru napravili značajan napredak.

Poričete da pretite NATO?
minsk2— Samo neko ko nije pri zdravoj pameti ili ko sanja može da zamisli da će Rusija jednog dana napasti NATO. Podržavati tu ideju nema smisla, i to je potpuno neutemeljeno. Možda je nekom u interesu da raspiruje te strahove. Možemo samo da pretpostavimo. Na primer, Amerikanci ne žele dalje zbližavanje Rusije i Evrope. To kažem samo kao hipotezu. Pretpostavimo da SAD žele da zadrže svoje vođstvo u atlantskoj zajednici. Kako bi to obezbedili, potrebna im je spoljna pretnja i neprijatelj. Iran očito nije bio dovoljno zastrašujuća pretnja. Trebao je neko ko može izazvati taj strah? Odjednom se dogodila kriza u Ukrajini, i Rusija je bila prisiljena da reaguje. Možda je sve učinjeno namerno, ne znam. Ali mi to nismo učinili. Želim vam reći: ne bojte se Rusije. Svet se toliko promenio da razumni ljudi danas ne mogu zamisliti vojni sukob na takvom nivou. Imamo druge stvari koje treba uraditi, uveravam vas.

Oko Irana, međutim, sarađujete sa SAD. Zbog toga vas je Džon Keri posetio u Sočiju. Ima li ikakvih pokazatelja u tom smislu ili grešimo?
— Ne, ne grešite, tu ste u pravu. Sa Amerikom ne sarađujemo samo na iranskom nuklearnom programu nego i u drugim važnim područjima. Uprkos činjenici da su Amerikanci izašli iz ugovora ABM, svejedno nastavljamo dijalog o kontroli naoružanja. Mi nismo samo partneri nego i saveznici u pitanjima neširenja oružja za masovno uništenje i, bez sumnje, u borbi protiv terorizma. Postoje i druga područja saradnje. Evo, i tema kojoj je posvećen Ekspo je još jedan primer našeg zajedničkog rada.

Devetog maja Rusija je slavila 70-godišnjicu pobede u Velikom otadžbinskom ratu, u kome je zemlju i Evropu oslobodila od nacizma. Nijedna druga zemlja kao Rusija u njemu nije platila toliku cenu u krvi. Ali na Crvenom trgu s vama nije bilo zapadnih lidera. Smatrate li taj nedolazak manjkom poštovanja prema ruskom narodu? Šta za ruski identitet danas znači to sećanje?
— Rat je jedna od tragičnih stranica naše istorije. Slavimo te dane svečano i tužno, i mislimo na generacije kojima su, pobedivši nacizam, garantovana sloboda i nezavisnost. Takođe mislim da niko nema pravo da zaboravi tu tragediju. Prvo, zato što moramo da obezbedimo da se nešto slično nikad ne ponovi. To nisu prazne reči i nije strah koji se ne temelji ni na čemu. Na primer, danas ima onih koji negiraju holokaust. Oni pokušavaju da naciste i njihove saradnike pretvore u heroje. Terorizam je danas umnogom sličan nacizmu i u suštini nema razlike. Kolege o kojima ste govorili, zbog trenutne teške ekonomske situacije i međunarodnih odnosa, nisu videle da su stvari mnogo ozbiljnije i povezane ne samo sa prošlošću nego i potrebom da se borimo za našu zajedničku budućnost. To je bila njihova odluka. Ali proslava je prvenstveno naša. Da li razumete? U tim danima se setimo ne samo onih koji su se protiv fašizma borili u Sovjetskom Savezu nego i svih naših saveznika, sudionika pokreta otpora i u samoj Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. Mi odajemo počast svim ljudima koji se nisu štedeli u borbi protiv nacizma. Naravno, mi znamo da je, žrtvujući najviše života, Sovjetski Savez dao odlučujući doprinos toj pobedi. Za nas to nije samo vojna pobeda nego i moralna. Gotovo sve naše porodice izgubile su svoje najmilije. To je nemoguće zaboraviti.

Vi ste vrlo popularni u Rusiji, ali vas u inostranstvu i vašoj zemlji optužuju da vladate autoritarno. Zašto je tako teško biti opozicija u Rusiji?
— Što tu ima da bude teško? Ako opozicija dokaže da može da reši probleme u nekom okrugu, regiji ili celoj državi, mislim da će to ljudi primetiti. Broj političkih stranaka smo povećali nekoliko puta, a prethodnih godina smo liberalizirali pravila za njihovo osnivanje i primetan je napredak na regionalnoj i nacionalnoj političkoj sceni. Jednostavno, morate biti dobri i znati da radite sa biračkim telom, sa građanima.

Ali glavni ruski televizijski kanali gotovo nikad ne razgovaraju sa predstavnicima opozicije?
— Kad bi znali da privuku interesovanje, onda bi ih puno više intervjuisali. O političkoj borbi vam mogu reći da je poznato da se u njoj koriste sva sredstva. Setite se samo nedavne istorije Italije.

Gospodine predsedniče, Grčka danas ima vrlo teške odnose sa Evropom. Ako Grčka izađe iz evrozone, hoće li joj Rusija dati političku podršku i pružiti ekonomsku pomoć?
— Mi razvijamo odnose sa Grčkom, bez obzira na to da li je članica Evropske unije i NATO saveza, ili je u evrozoni. Sa tom zemljom imamo istorijske odnose i dobru saradnju, ali je suvereni izbor grčkog naroda hoće li ostati u određenim savezima ili zajednicama. Mi ne znamo šta će se dogoditi u budućnosti i nagađati sada bi bilo pogrešno i kontraproduktivno i za evropsku ekonomiju i za Grčku.

U ovoj sobi vas gledaju četiri ruska cara. Koji vas istorijski lik najviše nadahnjuje?

putinaleksandariiiOvdje se Vladimir Putin nasmejao jer zna da je to trik-pitanje, jer je često govorio da je njegov omiljeni car Aleksandar III, prema kome „Rusija ima samo dva saveznika: svoju vojsku i svoju mornaricu“.

Ali ovaj put je upozorio: „Kad mi postave ovo pitanje, pokušavam ga izbeći kako ne bi bilo različitih tumačenja. Dakle, radije kažem da ne pokušavam imati idole. Držim da moj rad mora biti u interesu ruskog naroda i mora se temeljiti na svemu što se skupilo u prošlosti, ali imajući u vidu i usove života danas. I u našoj i u evropskoj i svetskoj istoriji postoje mnogi primeri vrednog iskustva. Ali svi ti ljudi su živeli i radili u određenim okolnostima. Glavna stvar je biti iskren prema samom sebi i prema ljudima koji su vam poverili ovaj posao.“

Priredio N. BABIĆ

Corriere della Sera/Alter Mainstream Info

Svet
Pratite nas na YouTube-u