ALEKSANDAR ZINOVJEV
Mediji poseduju ogromnu snagu uticaja na ljude, ali ne sami po sebi, nego samo ako funkcionišu s drugim komponentama
ZAPADNIZACIJA
Reč “zapadnizacija” se upotrebljavala u smislu uticaja zemalja zapadnog sveta (zapadne civilizacije) na nezapadne narode i zemlje u smislu da ovi narodi i zemlje pozajmljuju dostignuća zapadne civilizacije. Posle Drugog svetskog rata je nastao socijalni fenomen koji sam počeo da nazivam zapadnizacija. Dotad nisam sretao takvu upotrebu reči “zapadnizacija”. Zapadnizacija u tom novom smislu (kako je ja shvatam) znači pokoravanje nezapadnih naroda i zemalja od strane zemalja Zapada (zapadnog sveta) putem nametanja zapadne socijalne organizacije (nazivam je zapadnizmom), zapadnog sistema vrednosti, zapadne kulture i zapadnog načina života. Podvlačim: to je novi oblik kolonizacije naroda i zemalja nezapadnih svetova od strane zapadnog sveta, u kojoj je osnovno oružje upravo nametanje zapadnizma u svim njegovim ispoljavanjima. Koriste se i druga sredstva – politička, diplomatska, ekonomska, kulturna, diverzantska i vojna. Ali glavno je upravo sablazan dobara (realnih i imaginarnih) zapadne civilizacije i njihovo nametanje nezapadnim žrtvama svim dostupnim sredstvima. Glavna od tih sredstava su ona koja su počeli da nazivaju sredstvima javnog informisanja (SJI).
SREDSTVA JAVNOG INFORMISANjA
Izraz “sredstva javnog informisanja” (SJI) je prilično neodređen, kao uopšte sva terminologija sfere socijalnih pojava. On se upotrebljava kao izraz iz govornog jezika, a ne kao naučni pojam, mada se koristi u tekstovima s pretenzijom na naučnost. U SJI obično ubrajaju radio, televiziju, novine, časopise i uopšte sve ono što je predviđeno za masovnu mentalitetnu potrošnju. Ali, ako uzmete svu mentalitetnu sferu, čitav obim mentalitetne proizvodnje i potrošnje i sve aspekte uticaja te sfere na ponašanje ljudi, videćete da takva upotreba reči nije adekvatna razmerama i realnoj ulozi fenomena o kome se radi.
Treba razlikovati masovnost potrošača produkcije SJI i masovnost produkcije koju oni troše. Tu nema punovredne podudarnosti. Dešava se da produkcija ne spada u produkciju SJI (u smislu govornog jezika) a distribuira se u milionskim tiražima, i da produkcija SJI ima ništavno malu sferu prodaje. I reč “informacija” je pritom prilično neodređena. Mogu li se pod informacije podvoditi dezinformacije koje u realnim SJI zauzimaju ništa manje mesta od onoga što se uobičajeno smatra informacijama. Sem toga, ono što se smatra za informaciju, ne ograničava se nekakvim nepristrasnim kompletom sudova. Ovi utiču na emocije ljudi, imaju za cilj da ih podstaknu na određeno ponašanje koje je poželjno onima koji proizvode i šire takve informacije.
Rečju, da bi se u dovoljnoj meri određeno i nedvosmisleno rasuđivalo na teme o SJI potrebno je precizirati pojmove “javno”, ”informisanje”**) i izraz ”SJI” u celini. Matematički pojam informacije je čisto količinski, u njemu se ne uzima u obzir emocionalno-voljni i sadržajni (smisaoni) aspekt, a upotreba reči u govornom jeziku ne zadovoljava elementarne kriterijume logike. Tu su potrebni sociološki pojmovi.
SOCIJALNA ULOGA SJI
Smatra se da su SJI nekakva “četvrta vlast”. SJI su zaista vlast, ali ne sama po sebi (ne četvrta), nego samo kao mehanizam (sredstvo) treće vlasti, konkretno – one vlasti koja ljudima upravlja putem formiranja njihove svesti i uticaja na njihovu svest, tojest mehanizam ideološke sfere. U savremenim ljudskim zajednicama ona igraju ulogu sličnu crkvi i religiji u društvima određene vrste.
SJI poseduju ogromnu snagu uticaja na ljude, ali ne sama po sebi, nego samo utoliko ukoliko postoje i funkcionišu zajedno s drugim komponentama socijalne organizacije ljudskih zajednica – zajedno s političkom vlašću, ekonomskim činiocima, sistemom obrazovanja, snagama unutrašnjeg reda, pravnim sistemom i oružanim snagama. Likvidirajte oružane snage SAD i NATO i moć finansijskog mehanizma Zapada, pa će za samo nekoliko godina (ako ne i meseci) SJI koja čitavom svetu nameću zapadnizaciju i amerikanizaciju izgubiti sadašnju vlast nad umovima i osećajima naroda nezapadnog sveta.
Nedavno sam u jednom članku naišao na tvrdnju da su u događajima u Jugoslaviji kojima je Milošević uklonjen sa vlasti sve učinila SJI i da je to navodno moglo da se postigne i bez prethodnog bombardovanja. To je apsurdna tvrdnja. Bez bombardovanja ne bi bilo masovnih demonstracija, ne bi bilo ni takvih izbora. SJI su tu odradila svoje samo utoliko ukoliko iza leđa opozicije stoje moćne snage SAD i NATO, ukoliko su opozicionari odigrali ulogu “pete kolone” snaga Zapada. I, ako nešto slično bude izvedeno zahvaljujući SJI u Belorusiji, snaga SJI će biti samo oruđe potencijalnog prisustva ozbiljnijih snaga nego što je snaga reči.
BOMBA ZAPADNIZACIJE
To da je u Rusiji eksplodirala bomba zapadnizacije rekao sam pre mnogo godina, na samom početku eksplozije. Pri tom reč “bomba” nisam upotrebio u prenosnom već u bukvalnom smislu – kao sociološki pojam. Kao što “hladni rat”, koji je prešao u ”mlaki”, predstavlja rat u bukvalnom smislu, ali rat novog socijalnog tipa, tako se i o bombi u konkretnom slučaju radi kao o oružju rata, ali kao o bombi novog tipa.
Situacija s bombom zapadnizacije slična je onoj s atomskom bombom koju su Amerikanci bacili na Japan krajem Drugog svetskog rata. Ovaj put je skoro pola veka vođen “hladni rat” u kome su glavno oružje bila sredstva ideologije i propagande, a njihov tehnički aparat – sredstva SJI. Ona su se oslanjala na druge snage, uključujući oružane bez kojih bi “hladni rat” bio prosto nezamisliv. “Hladni rat” je prešao u “mlaki” u kome su se sredstvima “hladnog” priključila sledeća: stvaranje “pete kolone” i masovnih pokreta i opozicija, organizacija diverzantskih operacija velikih razmera, podmićivanje, žarišta vojnih akcija u uobičajenom smislu i drugo. U Sovjetskom Savezu i u Rusiji, izdvojenoj posle njegovog raspada, je, zahvaljujući SJI, naneta kolosalna šteta mentalitetnoj sferi, tojest ideološkom, psihološkom i moralnom stanju sovjetskog (ruskog) stanovništva. Još na samom početku gorbačovske vladavine konstatovao sam početak ideološke i moralno-psihološke krize u našoj zemlji. Tim samim su pripremani uslovi za bombu zapadnizacije. Ali još ih nije bilo dovoljno za eksploziju. Štaviše, eksplozija se mogla sprečiti.
Zapadni stratezi “hladnog” i potom “mlakog” rata su počeli da pomišljaju na eksploziju bombe zapadnizacije u Sovjetskom Savezu tek pošto im je pošla za rukom prva diverzantska operacija u “mlakom” ratu – dovođenje na “sovjetski presto” svog čoveka – Gorbačova. Zapadna SJI su odigrala ulogu izuzetno važne komponente bombe zapadnizacije u Sovjetskom Savezu i Rusiji samo zahvaljujući tome što je Zapad u gorbačovsko-jeljcinsko doba rukama samih sovjetskih (ruskih) ljudi ostvario antikomunistički socijalni prevrat. Kao rezultat tog prevrata, srušena je sovjetska (komunistička) socijalna organizacija u Rusiji i na njeno mesto su ruski reformatori, manipulisani od snaga Zapada, nasilno nametnuli postsovjetsku (postkomunističku). Samo na osnovu toga je došlo do eksplozije bombe zapadnizacije. Eksploziv za nju su činili ruski reformatori i sva masa stanovništva koju su oni uvukli u socijalno ludilo, pa i masovnu izdaju.
Posledice započete epidemije zapadnizacije su opštepoznate. Nemam potrebe da govorim o njima. Primetiću samo da najveća šteta nije naneta sistemu vlasti ni privrednoj sferi, nego trećoj osnovnoj sferi zemlje – mentalitetskoj (ideološka, psihološka, moralna). Nastalo je stanje nepostojanja bilo kakvih idejno-psihološko-moralnih ograničenja. I SJI postsovjetske Rusije su se dobrano potrudila da stanovništvo Rusije dovedu u takvo stanje. I sada ga na sve moguće načine održavaju jer sasvim odgovara interesima Zapada.
Primetiću da je pogrešno “hladni rat” smatrati za informacioni rat. Tu sama reč “informacioni” dezorijentiše. Ona ukida ocenu informacija sa stanovišta značenja istinitosti i uloge u ponašanju ljudi, kao što sam već napred rekao. U tom ratu nije bilo glavno toliko informisanje ljudi o nečemu koliko obrada psihe masa u potrebnom duhu, to jest tehnologija dezinformacija, obmane, kvarenja, sablazni, podmićivanja, razaranja sistema vrednosti, uvlačenja u destruktivne pokrete itd. To je bio rat u kome su ovako ili onako učestvovala sva sredstva zaraćenih zemalja, ali u kome su u prvi plan izbili subjektivni činioci.
Takođe je pogrešno misliti da su u Sovjetskom Savezu navodno potcenili ulogu mentalitetnih sredstava (uključujući informaciona) i da ga je navodno Zapad u tom pogledu prevazišao i zato pobedio. Faktički je Sovjetski Savez u prvoj etapi “hladnog rata” vrlo uspešno primenjivao ta sredstva, pretekavši Zapad. Komunizam je tada napredovao. Pretnja komunizma kao budućnosti čitavog čovečanstva činila se realnom većini stanovništva planete. Do preokreta je došlo tek u drugoj polovini “hladnog rata”. Njegov ishod u korist Zapada odredila je opšta prevaga snaga u korist Zapada, sazrevanje krize sovjetskog društva – prve u istoriji specifično komunističke krize, kao i niz subjektivnih činilaca Sovjetskog Saveza, uključujući činilac ideološko-propagandne agresije od strane Zapada.
Da li je revanš moguć?
Ni o kakvom revanšu nema ni govora sve dok se u zemlji ne pojavi ideologija i psihologija revanša i dok oni ne zavladaju pretežnom većinom socijalno aktivnog stanovništva zemlje. A za to u Rusiji ne postoje nikakvi uslovi. Niti se u doglednoj budućnosti predviđaju. Za izradu takve ideologije potrebno je nemilosrdno objektivno, naučno shvatanje sovjetskog perioda naše istorije, uzroka sloma ruskog komunizma, realnog socijalnog uređenja zapadnih zemalja (zapadnizma), evolucione prekretnice u socijalnoj evoluciji čovečanstva u drugoj polovini HH veka, suštine zapadnizacije i globalizacije, postsovjetske socijalne organizacije Rusije i njenih perspektiva i ostalih najvažnijih socijalnih fenomena savremenosti i tendencija njihove evolucije u budućnosti. Ničeg sličnog na zvanično priznatom nivou nema niti se predviđa. Štaviše, oseća se paničan strah od istine. Čovečanstvo sve više zaglibljuje u baruštinu novog intelektualnog mračnjaštva. U Rusiji dominira ideologija i psihologija kapitulacije pred zapadnizacijom i okrenutost idealizovanoj predrevolucionarnoj prošlosti.
Doktrina informacione bezbednosti Ruske Federacije predstavlja karakteritisčan primer u tom pogledu. U njoj ne postoji konkretna ocena faktičkog stanja mentalitetne sfere Rusije i karakteristika konkretnih uzroka takvog stanja. Nema karakteristike nove socijalne organizacije Rusije, apsolutno neophodne za rešavanje upravo spomenutih zadataka. Ni reči o tome odakle konkretno dolazi informaciona opasnost za Rusiju, ko je njen neprijatelj u tom pogledu, u čemu se konkretno sastoji opasnost, koje su metode informacione agresije na Rusiju itd. Sadržaj doktrine se ograničava opštim pričama o potrebi unutrašnjeg pravnog normiranja Rusije u pogledu SJI i njihovog funkcionisanja. Čak i ako dopustimo da će rad SJI biti regulisan na najbolji način, u okviru takve doktrine se nikako ne rešava problem faktičke “informacione” (ideološke, mentalitetne) bezbednosti, pošto nisu ni dotaknuti uzorci koji su Rusiju doveli u stanje mentalitetnog rasula, ni činjenica da glavna opasnost dolazi sa Zapada i od prozapadnih snaga u Rusiji.
Ideologija i psihologija revanša predstavlja samo jedan od neophodnih uslova revanša za izgubljenu bitku sa Zapadom. Ostali uslovi su sledeći. Socijalna organizacija višeg nivoa od zapadne. Rusija je tu prednost izgubila, a najviše za šta je sadašnja socijalna organizacija sposobna je da unekoliko uspori ili privremeno zaustavi evolucionu degradaciju Rusije. Slabljenje i čak raspad globalnog zapadnog naddruštva, što je isključeno. To naddruštvo je nova tvorevina. Mislim da će XXI vek biti vek njegovih pobeda u borbi za svetsku hegemoniju. Što se Rusije tiče, štono kažu, sedi `di si – ni za `di si nisi. Najverovatnije će biti primoravana na integraciju u to globalno naddruštvo, i to ni izbliza u vodećim ulogama. Koliko je Rusija sposobna da pruži otpor toj tendenciji i odbrani svoj suverenitet, zavisi od mnogih okolnosti. Ali u svakoj varijanti to neće biti revanš. Taj pojam je uopšte izgubio svaki smisao. Evolucija čovečanstva je promenila pravac. Treba misliti o nekakvom novom, neobičnom toku za rusku istoriju.
Oktobar 2000. godine
____________
* Iz knjige Aleksandra Zinovjeva (1922-2006) Slom ruskog komunizma, Beograd 2003. godine
** Na ruskom se SJI zovu: sredstva masovnih informacija.
____________
Prevela SAVA ROSIĆ