SAD U ENERGETSKOM RATU PROTIV TURSKE (2)

PETAR ISKENDEROV Revolucije ne dolaze u vreme najvećih kriza ni stabilnog rasta, već kad...

PETAR ISKENDEROV

Revolucije ne dolaze u vreme najvećih kriza ni stabilnog rasta, već kad se „period dizanja“ smenjuje naglim padom

U težnji da na frontovima energetskih ratova postignu zacrtane ciljeve, SAD pojačavaju pritisak na Tursku. Cilj tog pritiska je da se turske vlasti nateraju da prekinu saradnju sa Rusijom i da neopozivo prate naloge evroatlantista. Međutim, hroniku neslaganja Vašingtona i Ankare ne čine samo pitanja energetike. SAD i NATO ustvari pokazuju svoju sumnju prema predsedniku Turske Redžepu Tajipu Erdoganu u njegovo samostalno vođenje unutrašnje i spoljne politike zemlje. Sa sve većim negodovanjem Zapad prati pokušaje turske vlasti da održe što samostalniju ulogu u regionu „Velikog Bliskog Istoka“, u okviru koncepcije neootomanizma. A ta koncepcija niti je uvek niti je često prihvatljiva za arhitekte „novog svetskog poretka“.

Zato ni malo ne čudi što su parlamentarni izbori u Turskoj postali signal za zapadne medije, eksperte i političare za jačanje njihove kritike Erdogana i njegovih istomišljenika. Kritika se razvija u skladu sa scenarijima „revolucija u boji“. I, mada je Zapad za sada uzdržan od direktnih zahteva da se u Turskoj smeni vlast, propagandna kampanja vodi upravo tome.

PRITISCI NA ERDOGANA
Metodološku bazu za odnose SAD i Evropske unije prema izborima u Turskoj dao je jedan od najjačih rupora evroatlantizma – novine The New York Times. U redakcijskom članku koji nosi naziv Tamni oblaci nad Turskom predsednik i vlada Turske su izuzetno oštro napadnuti. Konkretno, Erdogan se okrivljuje za praćenje političkih oponenata i novinara, za „zatezanje šrafova“ u društvu, praćenje kursa „političkih represija“ i formiranje „atmosfere mraka“ u toj zemlji. Te američke novine direktno pozivaju administraciju Baraka Obame i vođe drugih zapadnih zemalja da učine sve kako bi se situacija promenila [1].

erdoganobmaSlična retorika je u odnosu na Tursku već delimično postojala u leto 2013, kada je vlada primenila silu protiv demonstranta u Istanbulu. I tada su igru vodili američki mediji i institucije kakva je konkretno novinska kuća The American Interest. Ona je krivila turske vlasti i Erdogana lično da teži, ni manje ni više, nego da u zemlji zavede „režim sultanata“ [2].

Pritom je kampanja protiv Erdogana bila vrlo usklađena sa njegovim koracima koji su vodili jačanju uloge Turske u Šangajskoj organizaciji za saradnju i zbližavanju sa Rusijom. Rezultat te propagandne kampanje je potvrđen krajem 2013. godine, kada su lideri EU odlučili da privremeno obustave pregovore o stupanju Turske u EU.

Međutim, efekat zapadne kampanje protiv Erdogana i njegove Partije pravde i razvoja bio je upravo suprotan efektu na koji su računali Vašington i Brisel. Prvo je partija Redžepa Taipa Erdogana trijumfalno pobedila na opštinskim izborima, a zatim je u leto 2014. bez pardona Erdogan pobedio i na predsedničkim izborima. To mu je omogućilo da za premijera postavi svog istomišljenika i glavnog ideologa neootomanizma, bivšeg ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua. A jedne od najčitanijih turskih novina Yeni Safak vrlo tačno su formulisale najbitnije faktore politike SAD prema Turskoj: „Ma koliko to SAD osporavale, danas se u svetu vodi borba za kontrolu energenata i za hegemoniju – slično onome što se već dešavalo u 18. veku“. „Turska, kao i bilo koji drugi igrač, neće da je polože na žrtvu geografskom determinizmu“, podvlači se u tim novinama. [3]

A mi sada pratimo novi korak u navedenoj geopolitičkoj igri, na koju je Turska stvarno osuđena, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog svog geografskog položaja, bitnog za ogroman evroazijski region. Tim pre što su turske vlasti napravile nov korak u svojoj politici, koji je za interese SAD mnogo opasniji i istovremeno izazovniji nego što je to bilo rasterivanje demonstranata na trgu Taksim ili čak saradnja sa Iranom. To je Sporazum o realizovanju projekta Turski tok, koji je potpisan sa Rusijom.

MOŽETE LI TO UČINITE AMERIČKOM RUKOVODSTVU
Kao posledicu situacije do koje je došlo posle istraživanja rezultata izbora, prema informacijama kojima raspolažemo, odmah posle završetka izbora može da se očekuje prelazak unutrašnjih i stranih oponenata na realizaciju scenarija destabilizacije situacije pod parolom nepriznavanja rezultata izbora, i to prema, konkretno, jugoslovenskom modelu iz 2000. godine i ukrajinskom iz 2004, ali uz korišćenje savremenih informacionih tehnologija.

erdoganputin03Međutim, da bi Zapad mogao da počne sa takvom strategijom, on turskom društvu ili bar njegovom socijalno najaktivnijem sloju mora da ponudi neki program, što je potpuno nemoguće učiniti u uslovima sadašnje krize u odnosima Brisela i Ankare, nestabilnosti u kompletnom bliskoistočnom regionu i sve većim suprotnostima u sferi energetike između SAD i Turske. Protiv „revolucije u boji“ u Turskoj su i objektivne zakonitosti društveno-političkih procesa. Prema jednoj od njih, koja je formulisana još šezdesetih godina prošlog veka od strane jednog od najvećih američkih sociologa Džejmsa Dejvisa, unutrašnje revolucije ne dolaze u vreme najvećih kriza a ni u vreme stabilnog rasta, već u situaciji kada se „period dizanja“ koji ljudima daje nadu smenjuje naglim padom [5]. U današnjoj Turskoj takav prelom ne postoji. Sa jedne strane, to značajno smanjuje mogućnost za „upravljanje socijalnim protestom“ uz pomoć tehnologije revolucija u boji“ [6]. Osim toga, kako to priznaju eksperti iz (takođe američke) agencije Bloomberg, „Zapad je navikao da prekida podržavanje reformatora vrlo brzo posle smene režima. Kao rezultat – zemlje nastavljaju da puze ka baruštini korupcije. To se u Ukrajini desilo posle 2005, a poslednjih godina – i u Gruziji“ [7]. Turcima je sve to dobro poznato.

A što se tiče Erdogana – on je za sada miran, ali istovremeno ne ostavlja bez odgovora sve jače kritike koja na njegov račun stižu preko okeana. Članak u New York Times-u je nazvao „mešanjem u unutrašnje stvari Turske“, „kršenjem granica slobode reči“ i skokom preko „granica dozvoljenog“. Govoreći na simpozijumu Primeri zemalja sa predsedničkim sistemom upravljanja i osnovna dinamika predsedničkog sistema sa turskog gledišta, Erdogan je američkim novinarima postavio retoričko pitanje: da li oni mogu „to isto da učine američkom rukovodstvu“ [8]? Podjednako je upadljivo i to da protivrečnosti između Amerike i Turske nastavljaju da se povećavaju.

________
Uputnice:

[1] The New York Times, 22.05.2015.

[2] http://www.the-american-interest.com/articles/2013/7/3/the-authoritarian-surge/

[3] http://yenisafak.com.tr/yazarlar/BercanTutar/yeni-guvenlik-mimarisi-jeo-politik-cogulculuk/39955

[4] http://www.kanalahaber.com/haber/gundem/secim-yasaklari-oncesi-son-anket-235165/

[5] Davies J. Toward a Theory of Revolution // American Sociological Review. Vol.27. 1962. P.5.

[6] Šulьc Э. Upravlenie socialьnыm protestom kak tehnologiя i soderžanie «Arabskoй vesnы» // Meždunarodnый processы. 2015. Яnvarь-mart. S.89.

[7] http://inosmi.ru/world/20150520/228133149.html#ixzz3bQKaTtle

[8]https://eadaily.com/news/2015/05/26/prezident-turcii-obvinil-the-new-york-times-v-prestuplenii-ramok-dozvolennogo

Kraj

Prevod D. PANTIĆ

Fond strateške kulture

Svet
Pratite nas na YouTube-u