POPODNEVNA RAZMIŠLjANjA TOMASA LORENSA (27) ILI MALA KRSNA VIA LAPOVO

Ne treba gaziti Srbe do kraja jer to može biti opasno. Suviše veliki pritisak...

Ne treba gaziti Srbe do kraja jer to može biti opasno. Suviše veliki pritisak u kratkom roku može dovesti do unutrašnjeg loma

Location: Classified
Bournemmouth
19/06/2015

Leto još nije zvanično počelo, ali je sve na Ostrvu ukazivalo da će biti dugo i toplo. Ni ovaj petak nije bio izuzetak, već samo još jedan u seriji prijatnih dana, sa temperaturom od 20 stepeni celzijusa i nebom bez kišnih oblaka.

Tomas Lorens, šef MI6 za Balkan, radoznalo je posmatrao panoramu Sautemptona sa zadnjeg sedišta službenog jaguara XF. Posao, a ne zadovoljstvo, dovodilo ga u ovaj kraj Velike Britanije. Teško da je mogao da kaže da mu je bilo posebno drago zbog toga, pogotovo imajući u vidu gužvu na auto-putu M3, koji je bio zagušen vozilima kao i pred svaki vikend. Sva veština njegovog dugogodišnjeg vozača i telohranitelja Nila Krejga nije mogla previše da popravi stvar. Lorens primeti Škotov upitni pogled na unutrašnjem ogledalu i kao da pročita misli svog ćutljivog saradnika:

– Ne, Nil. Nećemo uključiti rotaciju – lakonski mu naredi.

– Razumem gospodine – kratko mu odgovori Krejg i u deliću sekunde se ponovo u potpunosti fokusira na saobraćaj oko sebe.

Od 2011. godine je po britanskom zakonu dozvoljeno specijalnim vojnim službama, uključujući i SAS, da u posebnim prilikama koriste rotaciju i zvučne signale ravnopravno sa policijom. Naravno, jasno je naznačeno koje su to situacije od vrhunskog značaja za nacionalnu bezbednost ili urgentni zadaci iz iste oblasti. Pošto ovde nije bilo govora ni o kakvoj hitnosti, a Lorens je iznad svega mrzeo da na sebe privlači bilo kakvu pažnju, nije mu padalo na pamet da skrati planirano trajanje putovanja.

Neka matori malo pričeka, osmehnu se u sebi pri pomisli na osobu sa kojom je trebalo da se sastane. Letimičan pogled na njegov Omega Seamaster Diver 300m mu je govorio da će ipak biti tačan, baš kao i obično. Ako je starom džangrizalu bilo do mora i plaže, mogao je da organizuje sastanak u jednoj od vila MI6-a u Brajtonu, popularnom engleskom turističkom mestu na samo sat vremena vožnje od Londona…

– Ali ne, to nije to – Lorens kao da je čuo glas ser M. M. u glavi. – Planiram da provedem vikend šetajući peščanim plažama Bornmuta. Znate li da su njihove najlepše plaže obeležene plavom zastavom?

Lorens je to znao, ali prevaliti više od 170 km petkom popodne i možda se odmah nakon sastanka vraćati nazad za London i nije bilo previše inspirativno. Da je bar neki drugi dan u pitanju, pa bi Krejg našao načina da se do tamo stigne i za devedesetak minuta. Ovako je imao priliku da „uživa“ u puno više nego dvosatnom putu. Šta je tu je, pomisli i potrudi se da iskoristi vreme kako bi se što bolje pripremio za predstojeći razgovor. Znao je da su njegova viđanja sa ser M. M. uvek vezana za neke važne odluke, odmeravanja šta i kako dalje i razjašnjenja nepoznanica. Još samo kad bi mogao da izbaci čuvenu scenu iz filma Snatch, koja ga je uporno zasmejavala kada god bi pomislio na morsku obalu… Radilo se o trenutku kad rođak Ajvi kaže svom rođaku Dagu Glavi da ne voli da napušta Ameriku osim kada je u pitanju odlazak na peščane plaže i ispijanje koktela. Na to mu rođak Dag odgovara da i Engleska ima peščana plaže i biva poklopljen čuvenom Ajvijevom rečenicom: „Ali ko to želi da ih prokleto vidi?“ Ser M., odgovori Lorens i jedva se suzdrža da ne prasne u smeh… Ne vredi, priznade sebi i konačno odustade od bilo kakvog rada. Ostalo mu je samo da blago zatvori oči u pokušaju da malo odrema…

sautbornplaza01Nil Krejg je nastavio da se drži plana i izabrao je najkraću rutu. To je značilo da su se prebacili na auto-put M27 i nastavili kroz nacionalni park New Forest, da bi konačno prešli na A338 i od Ringvuda nastavili južno ka Bornmutu. Lorens je odremao taj deo puta i tako propustio priliku da uživa u pogledu na predeo koji je pre skoro deset vekova Vilijam I Osvajač proglasio za kraljevsku šumu i uživao u lovu na jelene i divlje svinje. Možda će to ostaviti za sutra ako odluči da prespava u Bornmutu, pa će mu povratak po danu omogućiti da nadoknadi propušteno. Nije osećao neki preterani žal što je prespavao prolazak kroz ovako lep predeo. Kao četvrta generacija Lorensa rođenih u Londonu, imao je odavno izgrađen stav o tome gde mu najlepše. Čak ni to što su po raznim anketama stanovnici Bornmuta najsrećniji građani Velike Britanije nije moglo uticati na njegovo mišljenje. Londoner…

Konačno, stigli su u Sautborn, predgrađe Bornmuta. Najpoznatije po mirnoj, dugačkoj peščanoj plaži i kao izbor onih koji ne vole preteranu gužvu i buku samog centra grada koji je pun pabova, radnji i restorana, Lorensu je već na prvi pogled bilo jasno zašto se ovo mesto toliko dopada ser M. Kuća se nalazila direktno preko puta plaže i Krejg zaustavi jaguara ispred kapije. Kamere podešene da pokrivaju ceo prilaz se fokusiraše nekoliko trenutaka na registarsku tablicu vozila i vrata se otvoriše. Ležerno obučeni agenti koji su prilazili automobilu teško da bi mogli zavarati svojim opuštenim izgledom i manje iskusno oko nego što je to Lorensovo – ser M. i njegova pratnja već su bili tu. Jedan od njih otvori vrata automobila učtivo pozdravljajući šefa MI6 za Balkan, pritom ga zamolivši da pođe sa njim, dok drugi uputi Krejga gde da uparkira auto. Tomas Lorens ostade još par sekundi u dvorištu duboko udišući čist morski vazduh a zatim odlučnim korakom uđe u kuću.

Ser M. ga je čekao u velikoj radnoj sobi na prvom spratu. Neuobičajeno brzim pokretom za osobu njegovih godina, ustade iz fotelje i uz širok osmeh pruži ruku Lorensu u znak pozdrava.

– Znam da niste planirali dolazak na more, pogotovo ne zbog ovakvog sastanka – prvi otpoče razgovor ser M.

– Iskreno nisam. Priznajem da nisam bio najsrećniji zbog nastale promene rasporeda – bez oklevanja mu saopšti Lorens. Neko drugi bi se možda suzdržao takvog komentara u prisustvu jednog od članova tzv. „Saveta mudraca” tajne službe, ali uzajamno poštovanje je bilo izgrađeno godinama zajedničkog rada i učvršćeno na nemanju straha od sopstvenog mišljenja.

– Molim Vas da prenesete moje izvinjenje gospođi Lorens. Moraćete da ostanete do sutra ujutru, kada će nam se na radnom doručku pridružiti naš prijatelj I. C. iz Ministarstva spoljnih poslova.

– Dakle pun program – slegnu ramenima Lorens. – Dobro, sami smo birali ovakav život tako da nema previše smisla žaliti se.

– Jeste li raspoloženi za čaj? Kuhinja radi, imamo finu poslugu, tako da se ne morate brinuti da će to biti neka termos varijanta – našali se ser M.

– Drago mi je da ste tako dobrog raspoloženja. I meni izgleda prija ovaj svež vazduh. Earl Grey Tea, please…

Ser M. pritisnu dugme na spikerfonu i izdiktira narudžbinu. Nakon nekoliko minuta služavka donese dve šolje čaja. On joj dade znak da stavi poslužavnik na radni sto i postarija gospođa brzo napusti prostoriju. U maniru dobrog domaćina, ser M. lično posluži Lorensa čajem i prvi pređe na stvar.

– Lorens, first things first. Napeto je u Forin ofisu. Imam pouzdanu informaciju da vi tome doprinosite…

– Kao i uvek, informacije su vam tačne. Imao sam sastanke i sa C. i sa činovnicima Kabineta. Moj stav je da nije trebalo ići sa rezolucijom o osudi genocida u Srebrenici, bar ne u ovom trenutku. Znam da su je kolege iz Ministarstva pažljivo sastavljale, upućen sam u sve detalje od prvog dana i jasno mi je koja je namera svega, ali mislim da se požurilo.

sautbornplaza03– Sećate se da sam svojevremeno bio protiv vašeg predloga da podržimo i dozvolimo vanredne izbore prošle godine u Srbiji? Međutim, nakon našeg razgovora i vašeg objašnjenja, koje sam izneo premijeru, došlo je promene stava Kabineta. Taj potez se pokazao ispravnim. Zato sam vrlo radoznao da čujem vašu argumentaciju po ovom pitanju.

– Znate kako, sada se nalazimo u skoro završnoj fazi pregovora o sprovođenju Briselskog sporazuma. Meni se čini da je za Imperiju najvažnije da to finalizujemo. Srpska strana je tu prinuđena da isporuči veoma teške, usudio bih se reći, ključne ustupke – od pozivnog broja za Kosovo, što nema preterano veliki realni značaj, ali ima simbolički jer pozivni broj imaju samo države, pa do ustupanja jezera Gazivode i kontrole elektroenergetskog sistema Kosova. Ishodište svega toga je da ostaje još samo jedan dokument za potpisivanje, a to je sporazum o dobrosusedskim odnosima. Zna se da takav sporazum mogu potpisati samo dve nezavisne države, i to je to. Posle toga kreće ulazak Kosova u UN i ostale organizacije i taj deo posla je završen.

– I?

– Smatram da ne treba gaziti Srbe do kraja jer to može biti potencijalno opasno. Suviše veliki pritisak u kratkom vremenskom intervalu može dovesti do unutrašnjeg loma. Ostavimo im mogućnost da rezolucija o genocidu ne prođe i da to bude smokvin list kojim će se vlast u Srbiji pokriti. Pošaljimo im signal da mogu slobodno ali obavezno tajno zatražiti od Rusije i Kine veto, s tim da moraju završiti obaveze preuzete Briselskim sporazumom. Možemo vlastima u Beogradu reći i da ćemo rezoluciju pustiti kroz Generalnu skupštinu, da nećemo previše lobirati za nju i na taj način ćemo dopustiti da ne bude usvojena. Ko nam brani da za pet godina ponovo stavimo rezoluciju na glasanje u UN? Ili već sledeće godine ako nam to bude potrebno i ne možemo da čekamo neku pogodnu godišnjicu? Srpska vlada će to predstaviti kao svoju veliku pobedu, dobiti malo prostora za uzdizanje u nacionalnim krugovima, a mi nećemo imati neku posebnu štetu.

– Razumem vašu argumentaciju, Lorens, ali kod ove rezolucije je praktično ceo srpski narod obeležen jednim užasnim zločinom. Svaki Srbin bilo gde u instranstvu će se sutra suočavati sa tim pitanjem i moraće da se pravda i objašnjava da on nije takav, da su to učinili pojedinci itd. Vama ne moram napominjati koliko će takva jedna rezolucija sputavati bilo koju srpsku vlast koja odluči da učini radikalniji iskorak u zaštiti nacionalnih interesa. To je veliki dobitak u budućnosti, a gubitak za srpsku stranu…

– Sve ja to shvatam, ali ipak sam i dalje obazriv. Bez obzira kako nama Srbi delovali umireno, nikad se ne zna koja je to kap koja može prepuniti čašu. Dovoljno bi bilo da se neko spali na jednom od centralnih beogradskih trgova u znak protesta, to izazove varnicu kod ljudi ophrvanih raznim životnim problemima i eto nam zabave na Balkanu. Verujte mi da ima trenutaka kada se radujem pobedama Novaka Đokovića. Kada on izgubi, Srbi ostanu bez ijedne svetle tačke, a najopasnije je imati posla sa očajnicima… Na kraju krajeva, tako nešto smo videli u Tunisu, mada nikako ne treba zanemariti ni naš skromni doprinos događajima koji su se tamo odvijali…

– Mislio sam da smo mi uvek zainteresovani za dobar šou na Balkanu?

– Jesmo, ali kada mi određujemo satnicu i prostor, biramo goste i organizujemo dovoz pića i hrane. U suprotnom, iz jedne takve „žurke iznenađenja“ mogu se izroditi vrlo štetni događaji za naše interese. Vi znate da sam ja pristalica čvrste politke prema Srbima, ali moramo voditi računa da oni budu u stanju da nam isporučuju traženo. To postižemo tako što im ne tražimo sve odjednom, nego korak po korak. Na taj način uvek im ostavljamo utisak da nisu potpuno poraženi, već da im je nešto ostalo. To njihovim vlastima predstavlja opravdanje za buduće ustupke i novu liniju borbe. Onda zahtevamo nešto od tog ostatka i to što njima preostaje zakonomerno biva sve manje. Dokle ćemo ići, ne bih znao da kažem u ovom trenutku. Uvek postoji nešto što je od izuzetnog značaja za Ujedinjeno Kraljevstvo – Lorensove oči sevnuše opasnim sjajem.

– Dakle, vi savetujete da se ne žuri i da se upotrebi jedan, da ga tako nazovem, zaobilazni pristup?

– Apsolutno. Mala Krsna via Lapovo, kako bi to rekli Srbi…

– Izvinite, Lorens, ali nisam vas razumeo. Kakva je to reč Kr…Krhs…

sautbornplaza04– Hehe… Vi znate da se moj početak rada u službi poklopio sa završetkom promena 2000. godine u Srbiji. Tada sam kao mlad operativac imao prilike da sarađujem sa našim srpskim saradnicima. I sada sam mišljenja da su Srbi među najboljima na svetu kada treba izvesti jednu akciju, jednu operaciju, a da im je uvek problem kada nešto treba raditi fazno, u dužem periodu. Elem, kada god bismo imali neki etapni zadatak, nešto što je zahtevalo vremena i strpljenja, njihov komentar je bio „Aha, znači Mala Krsna via Lapovo!“ Objasnili su mi da su to dve male varošice u Srbiji kroz koje prolazi železnička pruga i da se koriste kao sinonimi za situaciju kada se putuje naokolo umesto direktno.

– Simpatično– kratko reče ser M. i time jasno pokazujući da ova priča nije ostavila neki poseban utisak na njega. – Budite uvereni da ću u potpunosti preneti vaše gledište premijeru i ministru Hamondu, ali mislim da će ovaj put biti znatno teže promeniti njihovo stanovište. Kada smo kod Kosova, kako vidite dalji razvoj situacije na jugu Srbije, Makedoniji i Albaniji?

– Cenim da ima mesta za napredak. Predsednik Gruevski se, pomalo neočekivano, dobro drži, ali nije to samo njegova zasluga. Siguran sam da dobija obaveštajne podatke sa strane. Prvi pik su nam, naravno, Rusi, ali imamo informaciju da i Turci možda igraju duplu igru u Makedoniji. S njima već znamo kako ćemo i globalno i lokalno zbog interesa koje imaju na Kosovu, ali Rusi su uvek problem.

– Nešto sporo ide formiranje Specijalnog suda za ratne zločine u Prištini?

– Ništa strašno. Ako ga Albanci ne formiraju, sami ćemo, i to će biti gora solucija po njih. Znate, na Balkanu vlada mišljenje da Velika Britanija podstiče stvaranje Velike Albanije, a mi to uverenje dodatno pothranjujemo.

– Zašto bismo mi to radili– sa iskrenim čuđenjem se upita ser M? – Nama je u interesu što veća rascepkanost tamošnjih država, njihova što manja samostalnost i apsolutna neophodnost našeg prisustva kao vrhovnog sudije i autoriteta. Velika Albanija mi je draga koliko i Velika Srbija. Možda ipak za nijansu milija u nekoj hipotetičkoj situaciji kada bih morao da se opredelim samo između ta dva izbora, ali zaista ne mnogo…

– Naravno. Međutim, mogućnost formiranja velike albanske države je batina kojom pretimo svima ostalima i to daje efekta. Kao što je za Srbe mamac priča o ulasku u EU, za Albance je to ujedinjavanje svih teritorija gde su etnička većina u jednu celinu. Stalno im kažemo da se strpe, da će to biti jer smo im mi sigurni saveznici, kao što smo im već mnogo puta delima dokazali. Međutim, preko kontrolnih mehanizama, a na kraju i vojnim prisustvom, vrlo lako možemo skloniti nepodobne među njima. Ako sami ne formiraju sud i ne krenu da hapse svoje kad im to naredimo, nema razloga da budu iznenađeni ako ih jedne noći momci iz SAS pokupe i direktno smeste u avion za Hag… S druge strane, preko njihovih ljudi na jugu Srbije stalno možemo da izazivamo nestabilnost, a u Makedoniji uvek držimo jednu albansku partiju u vlasti, a drugu u opoziciji. Na taj način je ceo sistem u ravnoteži kada mi to želimo, a iz nje ispada na naš najmanji potez…

– Dobro izgleda vaše objašnjenje, Lorens. Kažite mi šta se dešava sa ekonomijom u Srbiji? Prehrambena industrija će uskoro biti potpuno u rukama stranih kompanija i fondova. Nije da nas to ne zanima, ali ni približno kao bankarstvo, osiguranje i trgovina. Pripreme za privatizaciju Komercijalne banke idu po planu?

– Da, ser M., Apsolutno se o tome ne piše i ne priča u Srbiji. Cenim da ćemo taj posao završiti 2017. godine, kako smo i zamislili. Interno smo pustili informaciju u bankarskom svetu da je to posao gde pojava bilo kakve konkurencije neće biti ni najmanje tolerisana, tako da je ostalo da se Amerikanci i mi dogovorimo oko toga. Inače, nemojte potcenjivati stvari oko hrane. Ljudi mogu svega da se odreknu, a Srbi su poznati kao izuzetno trpeljivi i izdržljivi, međutim i oni moraju da jedu. Lično, mišljenja sam da će se građani Srbije u 2017. godini sećati 2015. godine skoro kao što se danas sećaju „zlatnih godina“ SFRJ kada im je premijer bio g. Ante Marković. 2011. su uspeli da izbegnu prodaju Telekoma, ali ovaj put je ona uvezana sa aranžmanom sa MMF i skoro neizbežna. To će ostaviti državu bez prihoda od bar 200, a možda i punih 300 miliona evra sledeće godine i svake godine posle nje.

– Vrlo dobro – saglasi se ser M. – Šta je sa Rusima? Imamo informacije da će se nadmetati sa Nemcima za Telekom?

– Rusi mi nisu tu najjasniji, da budem iskren. Da sam na njihovom mestu i da mi je stalo do Telekoma, preplatio bih ga. Ako drugi daju dve milijarde, ja bih dao četiri i završio priču. Tako je svojevremeno srpski premijer g. Koštunica vrlo lukavo i umešno odigrao sa kupovinom Telekoma Srpske u BiH.

– Šta je sada sa njim, Lorens?

– U penziji je, ali pratimo šta radi. Mislim da bi bio veoma koristan savetnik svakom premijeru ili predsedniku Srbije i zato još uvek vodimo računa da se ni na koji način ponovo ne aktivira.

– Prijatelji iz bankarskih krugova mi kažu da veoma lepo zarađuju na srpskim državnim obveznicama– nadoveza se ser M. – Veoma je zanimljivo da Narodna banka Srbije ne uočava opasnost koja će nastati kada na jesen sledeće godine ECB prestane sa upumpavanjem likvidnosti u sistem. Umesto da koriste ovu situaciju jeftinog i lako dostupnog evra i blago slabe dinar spremajući se za crne dane, oni se hvale stabilnošću kursa u trenutku kad svakog meseca 60 do 65 milijardi evra izlazi iz Frankfurta. Kratkovido…

– Jadni Mario Dragi – cinično se nasmeja Lorens… – Trebala bi mu bar dva života kada bi morao zaista svaku da potpiše. Ostanimo još trenutak na temi Srbije i njene ekonomije. Ako svemu ovome dodamo i davanje Aerodroma “Nikola Tesla” u koncesiju, biće vrlo zanimljivo kako i od čega će se puniti budžet Srbije. Zato verujem da Srbiji preti opšte i teško siromaštvo i već radimo na pripremama za taj period. Jedna grupa ljudi u DS sprema aktivaciju levičarskih ideja, čak i komunističkih jer prema njima postoji jak sentiment u Srbiji. Još uvek je rano za to, još ova vlast nije ispunila svoje obaveze prema nama, ali moramo misliti na budućnost. Čovek koji predvodi tu priču ima potencijal, ali moramo naći još nekog, nekog pravog levičara da bude uz njega i to će biti realna alternativa za jedno dve godine.

sautbornplaza05– Dobro Lorens. Budućnost je vaša briga, a ja sam veoma zadovoljan onim što sam čuo do sada.

– Ser M, moram vam još nešto reći – ozbiljnim glasom mu se obrati Lorens.

Legenda MI6 zadrža šoljicu čaja u vazduhu između dva gutlja i upitno podiže levu obrvu u iščekivanju…

– Prosto mi je neprijatno koliko nam dobro ide…

Smeh dvojice dugogodišnjih saradnika i prijatelja skoro da odjeknu u sobi.

– Dođavola, ko kaže da mi Englezi ne znamo da se šalimo – prvi se oglasi ser M. – Od ovoliko razgovora sam ogladneo. Mislim da je idealno vreme da odmorimo od politike uz laganu večeru.

– Potpuno sam saglasan, ser– složi se Lorens i polako krenu sa svojim domaćinom ka balkonu na kojem ih je već čekao postavljen sto.

„Britanija i Francuska su morale da biraju između rata i beščašća. One su izabrale beščašće. Imaće i rat“ (obraćanje Vinstona Čerčila Nevilu Čemberlenu u britanskom parlamentu nakon potpisivanja Minhenskog sporazuma 1938. godine).

Svet
Pratite nas na YouTube-u