PRETI LI AMERICI NOVA KONZERVATIVNA REVOLUCIJA?

DžEJKOB HAJLBRAN Sve je veći hor glasova na desnici koji tvrdi da previranja u...

DžEJKOB HAJLBRAN

Sve je veći hor glasova na desnici koji tvrdi da previranja u Baltimoru i Fergusonu vode novoj rundi kulturnog rata

Godina 1968. se vratila. Sve je veći broj glasova na desnici koji smatra da su neredi u Baltimoru i Fergusonu pokrenuli novu rundu kulturnog rata. Na primer, na vebsajtu Breitbart Robert V. Paterson, bivši funkcioner administracije Džordža V. Buša, piše: „Velika stara partija mora da se odluči: libertarijanizam, i posledično svrstavanje uz demonstrante i izgrednike ili konzervativizam, i stajanje na stranu policije, vladavine zakona i snaga reda. Lekcije iz 60-tih uče nas da je druga opcija put do pobede.“ Vilijam Kristol, urednik neokonzervativnog nedeljnika Weekly Standard tokom nedavnih nemira u Fergusonu primećuje: „Zaista, sve podseća na Niksonov momenat iz 1968, ko će govoriti u ime tihe većine?“

Bilo je to pitanje koje sadrži odgovor. Ričard Nikson se 1968. priklonio belačkoj radničkoj klasi, koja se nije slagala sa studentskim i crnačim radikalizmom, ne bi li tako pobedio Hiberta Hamfreja. Tada j rođena južnjačka strategija. Dve godine ranije Ronald Regan je pobedio na izborima za guvernera Kalifornije tako što je osudio Pokret za slobodu govora na Berkliju i obećao da će „ukinuti socijalne izdatke za propalice“. Regan se opredelio za stvaranje nečeg što je kasnije izraslo u moćan savez između novonastalog neokonzervativnog pokreta i tradicionalnih konzervativaca. Neokoni su počeli da dele tradicionalističke stavove o tome da – kako je Berk rekao – „ljudi neumerenog uma nikad ne mogu biti slobodni. Njihove strasti kuju njihove okove.“

Novonastali neokoni su se odjednom sa pozicije intenzivnog partizanskog miljea iz 1930-tih sada našli u poziciji poštovanih javnih intelektualaca. Oni su na previše strastvene pripadnike Nove levice, koji su se odjednom pojavili 60-tih, gledali kao na jasnu i postojanu opasnost, koju je književni kritičar Lioner Triling smatrao „neprijateljskom kulturom“.

POVRATAK KLASIČNOM MORALU
Irving Kristol, Geltrud Himelfab i znatan broj drugih neokonzervativaca bili su duboko nadahnuti Trilingovom unutrašnjom kritikom liberalizma. Na njih – Kristola i Himelfaba posebno – takođe je uticaj imao politički filozof Leo Štraus, izbeglica iz nacističke Nemačke. Štraus je verovao da je krivac za većinu toga što je pošlo pogrešno sa zapadnom civilizacijom mogao da bude pronađen u Makijaveliju, koji je skrajnuo čovekovu potrebu za transcendentnim dobrom. Rezultat toga bio je porast relativizma, u kojem je mišljenje jednog čoveka o poželjnim oblicima ljudskog ponašanja jednako vredno mišljenju drugog. Štraus je, nasuprot tome, poslao drugačiju poruku, onu koja je odjeknula u novoj generaciji konzervativaca – povratak klasičnom moralu posle viševekovnog negiranja.

carlstonubistvo02Kristol je napadao ono što je nazivao „novom klasom“ menadžera, advokata, birokrata i socijalnih radnika, koji su akcentovali nove probleme kao što su prava žena, seksualne slobode i prava manjina. Himelfab je u brojnim knjigama veličao ideju viktorijanskog morala, zagovarao individualizam i dobročinstvo, i tvrdio da državni socijalni izdaci imaju duboke negativne efekte na društveni moral; najviše zbog toga što stvaraju kulturu zavisnosti od državne pomoći.

Iako se takav trend smanjuje poslednjih godina, neokonzervativci – ili „liberali koje je zapljusnula stvarnost“, kako ih je Kristol jednom nazvao – u početku su bili mnogo manje orijentisani na spoljne nego na unutrašnje probleme. Oni su kostur svog pokreta izgradili na temama povezanim sa unutrašnjom politikom. Kristol i Denijel Bel osnovali su Public Interest 1965. godine (iako se Bel povukao sa mesta urednika 1973). The National Interest se nije pojavio sve do 1985, kad je hladni rat ulazio u završnu fazu. Politički stručnjak Džejms K. Vilson, redovni dopisnik magazina Commentary i Public Interest, začetnik je teorije „polupanih prozora“, koja drži da je sprečavanje sitnih prekrašaja ključni korak ka sprečavanju da se oni veći uopšte dogode.

Demonstracije u gradovima u unutrašnjosti, dezintegracija Njujorka, jačanje crnačkih militanata i uvođenje „afirmativne akcije“ (takođe nazvana i „pozitivna diskriminacija“, odnosno politika planskog favorizovanja članova određenih manjinskih zajednica koji se smatraju žrtvama diskriminacije; prim. prev.) samo su učvrstili neokone u njihovim uverenjima.

DRUŠTVO NEZADOVOLjNIH PRENEMAGAČA
Godine 1965. Denijel Petrik Monuhan izdao je izveštaj u kome upozorava na kolaps „crnačke familije“. Dve godine kasnije održao je govor pred pokretom Amerikanci za demokratsku akciju (najstariji američki demokratski liberalni pokret koji se zalaže za liberalni politički poredak, individualne slobode i ekonomsku i socijalnu jednakost; prim. prev.) u kome je rekao da „liberali moraju nekako da prevaziđu tu znatiželjnu snishodljivost koja momenalno kreće da brani i pravda sve što crnci individualno ili kolektivno urade, ma koliko sramno to bilo“. Drugi neokoni su krivili novonastale suprotsnosti za sve američke bolesti. Koncentrisanje na individualne želje i potrebe – feminizam, multikulturalizam i slično – značilo je da ideja zajedničkog građanskog dobra nestaje. U njihovom pogledu ta ideja je ustupila mesto društvu nezadovoljnih prenemagača.

carlstonubistvo03Strahovanja neokona od zločina i seksualne revolucije imala su refleksije i u literarnoj formi. U romanima poput Planete gospodina Samlera i Dinov decembar Sol Belou živopisno evocira rasne tenzije iz 70-tih, što je dovelo do optužbi da je i sam rasista. Dinov decembar se fokusira na ubistvo belog maturanta po imenu Rik Lester, koje su izvršili crna bitanga i prostitutka.

Lik u romanu Alfred Kord, dekan na univerzitetu u Čikagu, izražava simpatije za nižu klasu, ali i primećuje da je osnovni problem nerešiv: „Mi ne znamo kako da priđemo ovoj populaciji. Mi čak nismo čak ni shvatili da će biti problem ako stupimo u kontakt sa njima. Zbog toga, pre toga ne ostaje ništa osim smrti. Možda smo već doneli naše odluke? Onima koji mogu biti unapređeni u srednju klasu omogućimo da to i urade. Ostatak? Pa, do sada smo radili sve što smo mogli za njih. Više ne treba to da radimo. Oni ubiju ponekog od nas. Ipak, većinom se ubijaju međusobno.“

Sledeći pucanj u kulturnom ratu došao je sa knjigom Zatvaranje američkog uma Alana Bluma iz 1987, za koju je predgovor napisao Sol Belou. Blum napada feminizam, crnačku moć i „afirmativnu akciju“, između ostalog da bi utvrdio kako su, manje ili više, 60-te godine krivac za sve što je krenulo pogrešno na velikim univerzitetima. Sada provokativna nova knjiga Stanje američkog uma, koju su izdali Marka Boulin i Adam Belou, nudi unapređen pogled na američku kulturu ili na ono što se često njome smatra. R. R. Reno, izdavač Prve stvari, tvrdi da već u srednjoj školi profesori podučavaju decu da izbegavaju moralne osude: „Mi smo istrenirani da se protivimo najmanjoj naznaci moralne osude, koristeći defanzivne gestove poput: ‘Govoreći iz moje belačke, privilegovane prvoklasne perspektive…’ i tako dalje. Zabranjeno je zabranjivanje, a naše moralne osude trebalo bi da dobiju svoj pravi oblik koji bi bio ekspresija klasne pristrasnosti, istorijskih okolnosti ili (najbolje od svega) ličnih sklonosti.“

PARALIŠUĆA POLITIČKA KOREKTNOST
Greg Lukinov, predsednik Fondacije za individualna prava u obrazovanju, preispituje tranziciju, za koju veruje da je uzela maha na levici od 1960-tih i pitanja slobode govora do konvencije o tome kako polemička tvrdoglavost predstavlja pretnju po emocionalno zdravlje studenata. On navodi da smo „prešli put od klime u kojoj je sposobnost da se izdrži robusna, tvrda i ponekad gruba debata i diskusija nagrađivana kao preduslov istinskog učenja i sazrevanja do situacije u kojoj se ona često smatra povredom pravilnika kakvu je bolje sprečiti pre nego što uopšte do nje dođe.“

Neokoni i konzervativci sad smatraju da novi talas političke korektnosti takođe određuje postavljanje liberala prema haosu u Baltimoru i Fergusonu. Džonatan Tobin, viši urednik u online izdanju Commentary, nedavno je napisao: „Ideja da je nazivanje demonstranata razbojnicima dokaz rasizma pokazuje koliko se srozala diskusija o rasnim pitanjima zbog parališuće političke korektnosti“.

carlstonubistvo04Druge stare neokonzervativne teme se takođe ponovo pojavljuju. Na primer, kolumnista u New York Post – Majkl Gudvin objavio je da gradonačelnik Njujorka Bil de Blazio treba da prihvati teoriju „polupanih prozora“ ili da se suoči sa potencijalnim društvenim haosom: „Baltimor bi trebalo da bude poziv za njegovo buđenje. Tamo se pokazalo da hapšenje policajaca na kraju dovodi do porasta nasilja i zločina umesto da ga smanjuje, a sve se na kraju završi sa Nacionalnom gardom, koja patrolira ulicama kao u ratnoj zoni“. Iznad svega, konzervativci ukazuju na problem morala, sugerišući da je urušena kultura razlog za sumorno stanje u gradovima poput Baltimora.

Komentarišući takve pozicije, Frenk Rič je nedavno primetio u New York Magazine da bi republikanska partija mogla politički da profitira od problema sa redom i zakonom i da tako „zabode klin između Hilari Klinton i onog dela belih i nezavisnih demokrata koji su napustili Obamu, ali su možda spremni da podrže nju“. Međutim, vodeći republikanski političari su razjedinjeni kad se radi o tome. Predsedavajući predstavničkog doma Džon Bohner, na primer, podržava uvećanje federalnih izdataka za kamere na telima policajaca i govori da bi, ukoliko se optužbe protiv šestorice baltimorskih policajaca u slučaju Fredija Greja pokažu kao tačne, to bi bilo „nečuveno i neprihvatljivo“. Teško je oteti se generalnom utisku da republikanci često stvaraju mnogo buke ni oko čega, ali i da se plaše direktnog uključivanja u rešavanje akutnih političkih problema. Do sada Republikanska partija nije pokazala sklonost ni da ponovo otkrije Niksona i 1968. niti da objasni kako bi mogla uspešno da se repozicionira kao nova partija. Partija koja ne razume samu sebe nije partija koja može da ostvari uspešnu komunikaciju sa biračima.

Autor je urednik u The National Interest

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u