JESU LI U KREMLjU SIŠLI S UMA?

NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ Pasivnost kremaljskih vlasti u odnosu na Novorusiju je neverovatna. Prestiž Moskve...

NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ

Pasivnost kremaljskih vlasti u odnosu na Novorusiju je neverovatna. Prestiž Moskve je porušen

Pre skoro godinu dana napisao sam na ruskom publicistički rad pod nazivom Ukrajinska tragedija ili Zašto je Rusija kapitulirala? (18. jun 2014). Nisam očekivao da će moj članak imati takav odziv (brojač je pokazao oko 11.000 pregleda). Mene je to zadivilo. Uz moj članak bilo je mnogo komentara. Naravno, ta činjenica za svakog autora predstavlja nešto veoma prijatno. Mnogobrojni komentari ruskih čitalaca ulili su mi hrabrost potrebnu kako bih napisao nastavak članka.

Tekst predstavlja pregled događaja u Rusiji u poslednjih 12 meseci. Naravno, naziv mog članka bio je provokativan. Rusija se nije predala u doslovnom smislu. To je očigledno. Ipak, mnogo je toga što govori o ustupcima ruske vlasti po pitanju Ukrajine. Moskva je pod pritiskom SAD odustala od nekih važnih sopstvenih interesa.

Pre nego što počnem sa pisanjem, želim da dam jednu primedbu. Naziv članka Rusija danas očima stranca nije sasvim tačan. Zaista, ja nikad nisam živeo u Rusiji, ali u isto vreme treba reći da se ne osećam strancem. Čitam na ruskom jeziku skoro isto toliko dobro kao na maternjem, odlično poznajem veliku rusku kulturu. Osim toga, od ranog detinjstva slušao sam priče kako smo mi, Srbi i Rusi, „jedan narod”. Moj deda, otac moje majke, Vasilije, govorio je: „Nama su braća samo Rusi”. Smatram da tako misli većina Srba. Moj drugi deda Ilija pričao mi je priču o našoj porodici. Sredinom XVIII veka jedan od naših predaka bio je oficir u austrijskoj armiji. Budući da je zvanična religija bio rimokatolicizam, pravoslavni su bili u nezavidnom položaju: karijera, napredovanje na službenoj lestvici, brz napredak, to je bilo rezervisano za „papiste”. Desilo se tako da je jedan od mojih predaka sa grupom srpskih oficira došao u Rusiju ili, tačnije rečeno, u Novorusiju. Zvao se Petar Živković. Neko vreme je nastavio da održava veze sa svojim narodom, koji je ostao u rodnom kraju. Saznali smo da se Petar naselio u Rusiji, u Hersonskoj guberniji, i da ima sina Iliju. Posle nekog vremena, kao što to u životu često biva, naši ljudi su izgubili kontakt sa Petrom. Šta je istina, a šta legenda, naravno, ja ne mogu reći sa stoprocentnom tačnošću. Ali stvar je u tome da su moji preci čuvali pamćenje na Petra i njegovo „verno služenje ruskom imperatoru”. Nedavno sam otkrio da je „Ilija Petrović Živković (1763-1859) bio potpukovnik 20. jegerskog puka. Zahvaljujući velikoj hrabrosti koju je pokazao u borbi 11. decembra 1806. godine kod Čarnova protiv francuske vojske, sa lakoćom i neustrašivo zaustavljao je višestruke snažne napade neprijatelja i održavao besprekoran poredak među potčinjenima (generalmajor u penziji Ilija Živković je, po svemu sudeći, upravo taj sin Petra Živkovića).

Zadovoljan sam što je Krim ušao u sastav Rusije, i moje su simpatije na strani dobrovoljaca Donbasa, među kojima ratuju i srpski dobrovoljci. Tako da, kada kritikujem Rusiju, ili, bolje rečeno, vlast Rusije, to ne činim iz zlobe, već samo zato što prema toj zemlji nisam ravnodušan. Mene je teško optužiti za odsustvo simpatija prema Rusiji. Na primer, teško sam podnosio sve ono što se dešavalo prilikom vraćanja Krima u krilo svoje Otadžbine kao i svaki pravi ruski čovek i marta 2014. noćima nisam spavao.

Ne mogu biti ravnodušan i „objektivno” posmatrati to što se dešava danas u Rusiji. Nisam neutralan, ja sam za Rusiju. Imam veće pravo da sebe smatram ruskim čovekom nego na primer neki ljudi koji su se rodili u Rusiji. Evo koga imam u vidu: Anatolij Čubajs, Jegor Gajdar, Viktor Černomirdin, predsednik vlade RF 2000-2004. godine, Mihail Kasjanov, deputat Ilja Ponomarjov, Aleksej Navaljni, Andrej Makarevič, Lija Ahedžakova, Viktor Šenderovič, Jurij Ševčuk, Ksenija Sobčak, galerista Marat Geljman, Pavel Durov, Boris Njemcov, Gari Kasparov, Grigorij Šalvovič Čhartišvili (literaturni pseudonim: Boris Akunjin). Svi oni koji pripadaju parazitskoj klasi i žive, po pravilu, unutar Moskovskog kružnog autoputa. Oni i njima slični teško da predstavljaju više od četiri odsto stanovništva današnje Rusije.

Ko danas predstavlja većinu u Rusiji? Oni koji su sa radošću pozdravili prisajedinjenje Krima i sada sa strepnjom prate dešavanja u Donbasu. Takvih je oko 80 odsto odraslog stanovništva Rusije.

Na kraju krajeva, moji preci su ratovali za Rusiju. Isto to danas radim i ja sa olovkom u ruci. Pobornici ruskog sveta, ruske ideologije, ne moraju obavezno biti Rusi poreklom. Ruski duh, ruski pogled na svet – eto šta nas objedinjuje.

Istorija poslednjih dve stotine godina uči savršeno jasno Srbe jednu stvar: samo jaka Rusija može garantovati postojanje srpskog naroda. Ja sam za jaku Rusiju. Što je jača Rusija, to je Srbija zaštićenija. Strateškom savezu sa Rusijom ne vidim alternativu. Dvadesetčetvrtog marta 1999. godine počelo je bombardovanje Beograda. Na teritoriju Srbije ispaljeno je više od 3.000 krstarećih raketa. Izginulo je 2.000 civila, oko 7.000 je ranjeno, a 30 odsto njih su deca. Šteta koju je Srbija pretrpela je veća od 200 milijardi dolara. Umesto da budu kažnjeni za taj zločin, Amerikanci i njihovi saveznici – sa stanovništvom od oko 400 miliona ljudi – za sve su optužili žrtvu, to jest Srbe, sa stanovništvom od sedam miliona ljudi. Vele sami su krivi. Verovatno da u istoriji čovečanstva nema mnogo primera takvog cinizma. Cifre govore bolje od svega: savez od 400 miliona protiv naroda od sedam miliona ljudi.

novorusija201504U tom kontekstu navodim poslednje obraćanje Slobodana Miloševića Rusima, Ukrajincima i Belorusima: „Rusi! Ja se obraćam svim Rusima; stanovnike Ukrajine i Belorusije na Balkanu takođe smatraju Rusima. Pogledajte na nas i zapamtite: sa vama će učiniti isto kada se razdvojite i pokažete slabost. Zapad je besan pas koji će vam se baciti za vrat. Braćo, pamtite sudbinu Srbije! Ne dozvolite da se sa vama tako postupi!”

Od oktobra 2000. godine do današnjeg dana na vlasti u Srbiji su srpski izdajnici. Oni pokušavaju uz pomoć NVO, finansiranih od strane SAD, da ubede 90 odsto Srba da su naši stari neprijatelji zapravo „naši prijatelji” i da je naš jedini prirodni prijatelj Rusija – navodno, naš neprijatelj. I to je sve.

FENOMEN UKRAJINE
To što se dešava u Ukrajini je tragedija. Gde su uzroci tragedije? Zapad je u velikoj meri pomogao stvaranju tog haosa. Ali ni Moskva nije bezgrešna. U okvirima ovog teksta dovoljno je podsetiti na Akt o prisajedinjenju Rimokatoličkoj crkvi, potpisan u Rimu 23. decembra 1595. godine i potvrđen 9. oktobra 1596. godine na unijatskom saboru u Brestu. Od tog dana Zapad je počeo da gazi dušu ruskog naroda. To je, naravno, rezultat slabosti Rusije u periodu od 1598. do 1613. godine. Tada su se unutarmoskovski smutljivci na sudbonosan način povezali sa stranom intervencijom – s početka poljskom, a potom i švedskom. Rezultat je bio skoro potpuni krah državnosti.

Takva politika sa stranom intervencijom nastavila se i u vreme Austrougarske imperije. Godine 1775. austrijska carica Marija Terezija, iskoristivši poraz Turaka u Rusko-Turskom ratu 1768-1774. godine, anektirala je Bukovinu, zajedno sa gradom Černovci, u Habzburšku imperiju. Ovde treba pomenuti gradove Lavov, Ternopolj i neka manje značajna mesta u današnjoj Ukrajini, koja su mnogo ranije prešla pod uticaj Zapada. Rečju, taj region podrazumeva veoma mali deo današnje Ukrajine.

Ukrajina je apsolutni projekat Zapada, koji je davno počeo da se ostvaruje. I tako je od Malorusije na kraju nastala Ukrajina. Taj projekat je razmatran još u austrougarskim štabovima, a kasnije u nemačkim. Lenjin je za taj posao dobio novac od nemačke obaveštajne službe. Čak i zapadni čitaoci znaju za to. (O tome je podobnije pisao i prestižni list Der Spiegel 18. decembra 2007. i Solženjicin u svom tekstu Lenjin u Cirihu).

Kao slaba tačka ruskog sveta pokazao se zapadni periferni deo. Reč „ukrajina” znači „pogranična zemlja” ruskog sveta. Sibirski gradovi takođe su u stara vremena nazivani ukrajinama. Termin „ukrajinac” označavao je teritorijalnu pripadnost po pravilu Rusa koji su živeli „na kraju rođene zemlje”, to jest na zemlji okupiranoj od strane tuđina. U Ruskoj imperiji nije bilo ni Ukrajinaca ni Ukrajine. Postojala je Malorusija, koja se tek delom poklapala sa teritorijom današnje Ukrajine. Jugoistočni predeli u njen sastav nisu ulazili. „Ukrajinski narod” su izmislili austrijski, nemački i poljski nacionalnistički ideolozi, kao instrument rusofobske geopolitike. Sa time je počelo sredinom XIX veka na teritorijama pod austrijskom (potom austrougarskom) okupacijom: Galiciji i Bukovini. Nepismene seljake ubeđivali su da oni nisu nikakvi Rusi, već „Ukrajinci”. Ali ubediti Ruse da nisu Rusi nije uspevalo sve do Revolucije, budući da je samo beznačajna manjina verovala u postojanje ukrajinske nacije.

Posle 23 godine od proglašenja nezavisnosti, u Ukrajini je odraslo novo pokolenje, već zaraženo idejom mržnje prema Rusima. Rusija je 20 i više godina premalo uticala na ukrajinsku omladinu. Tamo je odraslo jedno pokolenje, a sada odrasta drugo koje je vaspitano na apsolutno antiruskim stavovima. A danas ogromna većina vojnika ukrajinske armije predstavljaju ruskogovoreći ljudi, poreklom iz Centralne Ukrajine.

ŠTA KREMLj ČEKA SA HARKOVOM
Crkva je za 23 godine nezavisnosti Ukrajine navikla da bude neruska, i viši episkopat, sa retkim izuzecima, ne stremi istinskom zajedništvu sa Moskvom. I kod mnogih žitelja Ukrajine odnos je isti – to je moj utisak. Činjenica je da značajan deo Ukrajinaca, čak ruskojezični građani Ukrajine, sad podržava kijevsku huntu. Konflikt u Ukrajini dao je mogućnosti Ukrajinskoj grkokatoličkoj crkvi (UGKC), tj. unijatima, da danas značajno povećaju svoj uticaj na društvo i državnu politiku. Skoro svi „evromajdanski” ministri su grkokatolici.

novorusija201501Bandera, Šuhevič, Konovalec – bili su grkokatolici. Oni ratuju za rimskog papu. Danas unijati drže svu vlast. Unijatski sveštenici potpiruju mržnju prema svemu što je ruskopravoslavno.

A šta Moskva radi za to vreme? Ništa. Gorbačov i Jeljcin su ponavljali staru sovjetsku mantru o „večnom zajedništvu među narodima” i da su Rusi i Ukrajinci „jedan narod”. To je bila sovjetska terminologija. „Bratski narod” – takvih stvari nema u politici. Prisetimo se mržnje Poljaka prema Rusima. A, istina, nikada nisu bili jedan narod! Bajke o „jednom istom narodu” bile su potrebne kako bi se izbegli narodnooslobodilački pokreti od strane Rusa.

Stavovi revolucionara V. I. Uljanova predstavljaju mržnju prema velikoruskom narodu, koja je iskazivana veoma javno. Lenjin i njegovi boljševici povukli su granice Ukrajine, koje postoje i danas. Zapanjen sam što ukrajinski nacionalisti uništavaju Lenjinove spomenike. Vladimir Iljič, rusofob i germanofil, učinio je za Ukrajinu više nego ukrajinski nacionalisti Bandera i Stecko. Do 1917. godine, na primer, niko nije ni pomišljao da Novorusija ili Odesa ne predstavljaju deo Rusije. Mnogi Ukrajinci, na primer, 1920. godine nisu ni znali za reč „Ukrajinac” i smatrali su sebe Rusima. Lenjin i boljševici su od Malorusije stvorili veštačku naciju i državu, koja nikada nije postojala u istoriji. Harkov, na primer, nije ukrajinski, već ruski grad.

Ukrajinci su Rusi kojima je nametnut ukrajinski pseudoidentitet u galicijskoj oblasti. Zato rusofobski ideološki projekti predstavljaju osnovu naionalne ideje Galičana, a takođe umnogome i savremene Poljske i Pribaltičkih republika.

Mi Srbi to shvatamo vrlo dobro: Srbi koji su prešli na islam ili katoličanstvo (uglavnom u XVIII i XIX veku) danas sebe nazivaju Bošnjacima ili Hrvatima. I, kao svi novopreobraćenici, mrze svoju prošlost više nego iko. Prinuđeni su da kriju skoro svu istoriju svoje zemlje, da izopačuju delatnost istorijskih istraživača. Događaji u Ukrajini, jednako kao u Hrvatskoj i Crnoj Gori, kazuju nam: evo šta se dogodi sa narodom koji otpadne od svojih tradicionalnih vekovnih vrednosti – žrtvuje ono što je bilo dragoceno za njegove pretke. Kada je crnogorska vlast priznala albansko Kosovo, postalo je jasno da se Crna Gora, koja je u XIX veku bila „Srpska Sparta”, u XXI veku pretvorila u „Srpskog Judu”.

Slični procesi odvijali su se i sa pokatoličenim srpskim stanovništvom u Dalmaciji i Bosni, upravo onako kao sa unijatima u Zapadnoj Ukrajini. Potomci, upravo tih ljudi, u današnje vreme predstavljaju najveće srbofobe (i, tome podobno, rusofobe). Crnogorci sada prestižu Hrvatsku po nivou srbofobije, pretvarajući se u svojevrsnu „Srpsku Galiciju”. Sada je Crna Gora učinila još jedan korak: približila se Vašingtonu i njegovim saveznicima u pohodu (za sada samo propagandnom i ekonomskom) protiv Rusije.

Ukrajinska politička nacija kao projekat agresivne derusifikacije se održala. Prema zvaničnim podacima popisa, 1989. godine u Ukrajini je živelo 11,3 miliona Rusa, 2001. godine – već 8,3 miliona, tj. tri miliona manje. Sa čim je bilo povezano tako značajno smanjenje broja Rusa u periodu između 1989. i 2001. godine? Bez sumnje, nekog velikog iseljavanja Rusa iz Ukrajine nije bilo. Odgovor je samo jedan: milioni se tada nisu mogli odlučiti ko su: Rusi ili Ukrajinci? Jasno, ukoliko u ukrajinskim gradovima još postoje ruski elementi, ti će gradovi protokom vremena biti neizbežno ukrajinizovani.

Začuđujuće, ali do sada među pripadnicima ukrajinske kaznene ekspedicije u Donbasu i među banderovcima u Novorusiji većina je ruskojezičnih. Oni čak sebe nazivaju Ukrajincima. Zbog čega i zbog koga oni ginu – to je zagonetka.

Nema sumnje da će Kijev, ukoliko uspe da povrati kontrolu nad tim regionima, početi sa provođenjem prilično oštre politike asimilacije i derusifikacije. Ako se Porošenkov scenario realizuje, Moskva će pretrpeti ozbiljan geopolitički poraz sa dalekosežnim posledicama. Ideologija Kijeva je vrlo jednostavna: „Ukrajina nije Rusija”, „Slava herojima!”, „Moskalje pod nož!”, „Svi u Evropu!”, „Dole vize!”, „Dajte nam evropske vrednosti!” itd.

Ukrajinskim komunistima je odgovaralo da imaju svoju „titularnu naciju”. Počela je meka prinudna ukrajinizacija ruskog naroda u Malorusiji, Novorusiji. Nacionalni kadrovi su imali prednost pri upisu na fakultete, pri zapošljavanju, posebno pri izboru na rukovodeće dužnosti. Ideje Bandere o „ukrajinskoj naciji” uticale su u toj etapi u značajno manjoj meri od delovanja CK KPU. Raspadom SSSR bivši ukrajinski komunisti su prestali da se suzdržavaju i otvoreno su postali nacionalisti. Dvadesettrri godine rusofobije kao jedine nacionalne politike tzv. „Ukrajine” učinilo je svoje. Teritorijalna pripadnost na kraju je prihvaćena kao nacionalna.

KRIM
U dramatičnim događajima u odnosima Rusije sa Krimom i Ukrajinom tema Rusa nikoga u Kremlju ne uzbuđuje. Tako u filmu o Krimu Putin govori o tome kako pomisli o vraćanju poluostrva u sastav Rusije kod njega nikad nije bilo. Sve do noći 23. februara 2014. godine. Sudbine Rusa koji su živeli na Krimu i poslednjih 20 godina maštali o povratku pod jurisdikciju Rusije predsednika nisu brinule. Jedini koga su brinule bio je bivši moskovski gradonačelnik Jurij Lužkov.

novorusija201502Odgovor na pitanje prisajedinjenja Krima nalazi se u sasvim drugoj sferi smisla. To je bila reakcija Rusije na verolomni postupak Zapada u odnosu na Janukoviča, Zapada koji je narušio dogovor i u pozadini Olimpijade u Sočiju pokvario raspoloženje. Postoji još pragmatičnije objašnjenje: to je bila improvizacija, rođena duboko u noći, u jedan noću, koja je rešavala pitanje nivoa ratne pretnje. Osim toga, prebacivanje vojnopomorske baze iz ukrajinskog Sevastopolja u Novorosijsk bilo bi neizbežno. Pretnja preseljenjem sevastopoljske baze i zauzimanje njene infrastrukture od strane NATO naterala je predsednika na takvo rešenje.

LUGANSKA I DONjECKA REPUBLIKA
Mnogi činovnici u Moskvi se prema ljudima kao što je Igor Strelkov odnose sa podozrenjem. Može biti da ih se čak i boje. Zahtevi za pomoć Donbasu i kritika politike nemešanja potpuno je ispravno javno mišljenje. Neodlučna politika kao jedino pametna – to je podlo mišljenje moskovskih liberala, kolaboracionista i rusofoba. Rat Novorusije za nezavisnost je Oslobodilački rat. On je nastao kao rezultat ustanka naroda Jugoistoka protiv prestoničkog državnog prevrata. Za šta su prolivali krv, za šta su date hiljade života? Da bi se ponovo vratili u polunacističku Ukrajinu?

Predstavnici zvanične politike Rusije govore: „To nisu naša posla. U Donbasu nema ruskih vojnika, ni ruskih tenkova, ni ruske municije. Neka se stanovništvo, koje je ustalo protiv ukrofašizma u Donjecku i Lugansku, samo obračuna sa Kijevom”.

Značajno je i to da u Minsku predstavnike pobunjenih republika drže u odvojenoj zgradi. Takva segregacija je ponižavajuća i ničemu dobrom ne vodi. Oni su doživeli to putovanje kao slabost Rusije. Potrebno je, idući za nacionalnim ciljevima, kako priliči moćnoj zemlji, ići svojim putem. Na taj način Rusija treba da dobije ovaj rat kako bi preživela kao slobodna nacija. Reč je o oslobođenju cele Novorusije. To su ruske zemlje, gde je većina ljudi proruski raspoložena. Oslobođenje Novorusije je obaveza Rusije: ono će ojačati poziciju Rusije. Ruski narod će biti objedinjen i Ruse će uvažavati kao narod. Istorijski, ta teritorija bila je ruska tokom 300 godina, a u drugoj „državi” svega 23 godine.

Gledam u Beogradu rusku televiziju, kadrove u kojima ubijaju Ruse: ukrajinska artiljerija gađa automobile sa ranjenicima, bolnice, škole, dečja obdaništa i kuće civila. Zbog čega ubijaju Ruse? Ljudi koji se bore u Donbasu na ruskoj strani potpuno su prodati od strane političara iz Kremlja.

U skladu sa ne jednom potpisanim Minskim sporazumom, niko i nema nameru da stvara pravu, dugoročnu, odvojenu, nezavisnu državnost u Donbasu. U Minsku su situaciju u Donbasu razmatrale vlasti Nemačke, Francuske, Ukrajine i Rusije. A gde su predstavnici DNR i LNR? „Proglašene Luganska i Donjecka Republika moraju da ostanu u sastavu Ukrajine”. To je 20. maja 2015. izjavio ministar inostranih poslova Rusije, Sergej Lavrov u intervjuu Rosijskoj gazeti. Takav rezultat bilo je moguće lako predskazati. Rat koji su inspirisale SAD biće dug i iscrpljujući. Zvanični Kremlj, nažalost, kako ne bi razdražio Zapad, zabranjuje registrovanim kozacima da ratuju u Donbasu. Sergej Lavrov, flertujući sa Kijevskom huntom, istupa za federalizaciju Ukrajine i autonomiju Donbasa u njenom sastavu. A Petra Porošenka naziva „razumnim političarem, sa kojim se može dogovarati”.

Ruska Federacija se više od svega boji da bude smatrana agresorom. Ali za zapadni svet ona se u svakom slučaju time smatra. Ali SAD podržavaju kijevske fašiste sve više i više. To je bezumlje – dozvoliti kijevskoj hunti da formira agresivnu državu u blizini granica Rusije i da okupira Novorusiju i Malorusiju. To je bezumlje – dozvoljavati ubijanje civila. To je bezumlje – misliti da će se ukrajinski nacisti pokajati, ili predomisliti, ili postati demokrate. To je bezumlje – misliti da Rusiju neće napasti ukoliko ona ostavi Novorusiju okupiranu od kijevske nacističke hunte. Jesu li u Kremlju sišli s uma?

Stvar je u tome što u Donjecku i Lugansku ginu civili. Zašto bombe i dalje padaju na dečje vrtiće u Donjecku? I zašto Moskva ništa, osim iskazivanja „zabrinutosti” i „humanitarnih konvoja”, ne preduzima kako bi zaustavila genocid? Ja ne razumem: zašto je bilo moguće spasiti 400.000 predstavnika osetinskog i abhaskog naroda, smesta im upućujući pomoć, a nemoguće je pomoći milionima Rusa u Ukrajini?

Koliko mrtvih je još potrebno kako bi Moskva donela odluku? Pasivnost kremaljskih vlasti u odnosu na Novorusiju je neverovatna. Prestiž Moskve je porušen.

I zemlja i ceo svet saznali su za nesposobnost, odsustvo želje Rusije da zaštiti sopstveni narod. Došlo je vreme da se jasno odredi: ili rat ili kapitulacija.

novorusija201505Moskva je izabrala kapitulaciju. Zapadni svet je shvatio pasivnost Kremlja kao slabost Rusije. Usledilo je povećavanje pritiska na Rusiju iz Vašingtona i Londona. Zato se Zapad prema Rusiji odnosi sa omalovažavanjem. Kako može očekivati uvažavanje drugih onaj ko sam sebe ne uvažava?

Deputati Državne Dume Valerij Raškin i Sergej Obuhov su 25. marta predložili da se Mihail Zurabov smeni sa dužnosti ambasadora RF u Ukrajini. U pitanjima koje su uputili prvom čoveku MID Sergeju Lavrovu deputati su naglasili da je Zurabov na funkciji od 2009. godine, ali da njegova delatnost nije doprinela ni umanjenju rasta antiruskog raspoloženja niti je sprečila pojavu Majdana. Prema mišljenju deputata, nerad ambasadora je doveo do „nestanka makar kakve principijelne i kontinuirane zaštite interesa Rusije i Rusa u Ukrajini”. Nije bilo upozorenja da se u Ukrajini priprema prevrat, da se infiltriraju emisari SAD i EU, da tamo odrasta celo pokoljenje koje se vaspitava na mržnji prema ruskom jeziku, kulturi, prema Rusiji uopšte. Potrebno je naglasiti da Zurabov i nema neophodne kvalifikacije za dužnost ambasadora.

Nikakvih korisnih rezultata za Rusiju nije bilo ni kod prethodnog ambasadora Rusije u Kijevu Viktora Černomirdina. Naprotiv, njegovo političko nedelovanje aktivno je doprinelo pripremi toga što se dogodilo u Ukrajini i u rusko-ukrajinskim odnosima 2013-2014. godine i događa se danas. I pored toga, po povratku je bio nagrađen ordenom Za zasluge pred Otadžbinom I stepena.

U isto vreme, ambasadori SAD su bili skoro najuvažavaniji ljudi. Prethodni ambasador Džon Teft redovno se izjašnjavao o najvažnijim pitanjima i sretao se sa opozicijom. A sadašnji predstavnik SAD u Ukrajini Džefri Pajet, čini se, sasvim je preuzeo upravljanje Ukrajinom. Bez njega se ne usvaja ni jedna važna odluka, a politički lideri redovno idu kod njega na poklonjenje i po instrukcije za sprovođenje u život nove strategije „sanitarnog kordona” između Evrope i Rusije.

Zašto je Rusija doživela takav fijasko na diplomatskom planu u Ukrajini i postoji li ambasadorova krivica u tome? Uzgred, ruska diplomatija u Beogradu ne izgleda mnogo bolje. Amerikanci su osnovali u Srbiji stotine NVO i skoro svi masovni mediji su u rukama Zapada. Koliko je NVO u Beogradu osnovala ruska država? Gotovo nijednu.

Predstavnici Gasproma u Srbiji operišu istim kategorijama kao i američki i britanski ambasador. Oni ne predstavljaju interese Rusije u Srbiji, već isključivo interese kompanije Gasprom/Lukoil. I ničim se u principu ne razlikuju od predstavnika Exon Mobil, Shell ili British Petroleum. Najbolji primer površnosti u odnosu na srpske probleme predstavljaju izjave Pravosudova, Sergeja Aleksandroviča, generalnog direktora Instituta nacionalne energetike. On je naškodio reputaciji Rusije u Beogradu.

SAD, kada treba da spasi život samo jednog Amerikanca, pokreće svoju flotu. Izrael, kako bi spasao samo jednog Jevrejina, započinje rat. SAD uvode zone zabrane letova u Libiji u borbi protiv Gadafija. Koliko je Amerikanaca Vašington hteo da zaštiti u Libiji? Pet? Deset američkih građana? Zašto Moskva ne uvede zonu zabrane letova na nebu iznad bivše Luganske i Donjecke oblasti, a sada samoproglašenih republika? Rusija ima više prava u Ukrajini nego SAD u Libiji. Ukrajina je faktički deo Ruskog Sveta.

SMI GOVORI O „UKRAJINSKIM IZBEGLICAMA”
To nije istina. Niko od Ukrajinaca ne beži u Rusiju. Beže samo Rusi koji imaju ukrajinski pasoš. Ništa tako dobro ne govori o poniženju zemlje kao pojava ruskih izbeglica. To je najbolji dokaz da Rusija nije u stanju da zaštiti ruski narod ni u Rusiji ni u svetu.

Kada je jedan američki građanin, naprimer, bio uhapšen u Severnoj Koreji, Vašington je iskoristio sve mogućnosti kako bi ga oslobodio. Kada samo jedan izraelski građanin, naprimer, padne u zarobljeništvo Hezbolaha, država čini sve kako bi oslobodila svoga građanina.

novorusija201507malaA u Ukrajini žive milioni Rusa. Većina posmatrača u ukrajinskoj krizi je saglasna da je Kremlj propustio jedinstvenu priliku da reši problem u korist Rusije. Jedino moguće rešenje u toj situaciji bio je blickrig Rusije u aprilu 2014. Trebalo je brzo ugušiti Kijev još godinu dana ranije. Trebalo je imati hrabrosti i susresti se sa opasnošću licem u lice. To je želja celog ruskog naroda.

To rešenje omeli su „liberali” i zagovornici „pregovora”, koji su hteli da ugode zapadnom javnom mnenju. Upravo zbog njihove podmitljivosti, sada plaćaju životima Rusi u Donbasu. Upravo su moskovski „mirotvorci” natopili Donbas krvlju. Rusko rukovodstvo je napravilo grešku ne objavljujući na sav glas da u DNR i LNR živi rusko stanovništvo i da, ukoliko kijevska armija uništava rusko stanovništvo Donbasa, Rusija ima pravo da zaštiti Ruse u Donbasu. Zašto je proglašena nezavisnost, a ne želja za prisajedinjenjem Rusiji? Kakav su politički put za narodne republika predvideli organizatori? Zašto DNR i LNR odmah ne bi postale jedna država – Novorusija?

Potrebno je delovati brzo i odlučno. Odugovlačenje konflikta ne može biti u korist Rusije. Zato je neophodno odbaciti neprijatelja minimalno na zapad do Dnjepra i udaljiti ga od obale Crnog mora. Neprijatelj – to je nacistička kijevska hunta i njihovi gospodari iz SAD, koji otvoreno izjavljuju da su neprijatelji Rusije i svega ruskog.

Ja, Srbin, osećam stid pred ruskom Otadžbinom. Jer nesreća i krivica Rusije nije u tome što se meša u poslove svog suseda i najbližeg rođaka, već u tome što ranije nije radila ništa i nije se mešala. Kao rezultat takve naopake politike u Ukrajini, Moskva je dobila na svojim granicama, umesto ranije prijateljske zemlje sa pretežno ruskim stanovištvom – rusofobski totalitarni režim, koji je spreman i da uđe u NATO, i zapadnu vojsku, PRO sa drugim raketama naciljanim na omraženu Moskoviju, i blokirano Pridnjestrovlje.

Vlast u Kremlju se zaista boji pritiska Zapada. Najveća greška bi danas bilo popuštanje protivniku, pribegavanje taktici primirivanja situacije. „Engleskoj je ponuđen izbor između rata i sramote. Ona je izabrala sramotu, i dobiće rat”, komentarisao je svojevremeno Čerčil potpisivanje Minhenskog sporazuma.

Berlin/Beograd

Naslov originala „Rossiя glazami inostranca: Čto proishodit segodnя v Rossii?“

Preveo IVAN PAJOVIĆ

Russkaя narodnaя liniя

Svet
Pratite nas na YouTube-u