BRANKO RAKOČEVIĆ
Devedesetpet godina posle susreta dva svetska maštara, ostaje da se vidi čija su se predviđanja o budućnosti više obistinila
Pre skoro vek srela su se u Kremlju dva najveća svetska maštara tog vremena: realizator socijalne utopije Vladimir Iljič Lenjin (1870-1924) i najveći pisac naučno-fantastične književnosti svoga doba Herbert Džordž Vels (1866-1946). Oni su uvek imali šta da kažu jedan drugom, ali, kad danas sa distance od jednog veka, uporedimo njihove vizije, možda bi bilo bolje da su ćutali te 1920. godine, kad su se sreli u odajma Kremlja.
Apsolutni gospodar prve zemlje socijalzma u svetu sa velikim interesovanjem slušao je svog gosta englskog pisca naučne fantastike.Taj susret je kasnije Vels opisao u članku Rusija u magli. Autor romana Rat svetova, Ostrvo doktora Moroa, Nevidljivi čovek… nije mogao sebi da predstavi onakvu budućnost Rusije kakvu je zamišljao njegov domaćin Vladimir Iljič, koga će Vels nazvati „kremaljskim maštarom“. Vels je u tom članku posebno istako odličan enegleski i polemički talenat svog sagovornika Lenjina, koji je jednostavno rukom odmahivao kad mu je autor Mašine vremena izlagao svoje koncepcije o budućem životu na planeti.
ELEKTRIFIKACIJA I SMRT GRADOVA
Ovih 95 godina, koje su prošle od „bileteralnog samita na vrhu dva svetska lidera u maštanju“ omogućuju nam da svedemo bilans tih razgovora i zaključimo čije su se prognoze pokazale ostvarljivim. Vels nije verovao Lenjinu kad mu je ovaj izlagao planove o elektrifikaciji i podizanju moćnih hidrocentrala i krupnih industrijskih preduzeća. U to vreme, 20-tih godina prošlog veka, takvi gigantski projekti tek su počeli da realizuju u tadašnjim (a i sadašnjim) najrazvijenijim evropskim zemljama Engleskoj i Holandiji. „Ostvarivaje takvih projekata u Rusiji moguće je zamisliti jedino uz pomoć superfantazije, u kojoj čak i ja oskudevam“, pisao je Vels dodavši: „U kakvo god čarobno ogledalo gledao, ne mogu videti tu buduću Rusiju, o kojoj je govorio nevisoki čovek u Kremlju”, koji je bez sumnje bio obdaren snažnim talentom za maštanje, tako da je malo nedostajalo da ga engleski gost, u skladu sa naslovom svog romana, nazove Mašinom mašte.
Vladmir Iljič je upornošću i urođenim darom ubeđivanja i polemike uveravao engelskog pisca u ostvarivost svojih zamisli, pozivajući ga da se sam u to uveri kroz deset godina, ako ne i pre, kad bude ponovo došao u Sovjetsku Rusiju. Kad je 1934. drugi put posetio Kremlj, engleski pisac se uverio da je Lenjiov plan o elektrifikaciji zemlje bio ispunjen. Elektrifikovani su bili mnogi kilometri železničke pruge. Ruku na srce, savremene puteve koji bi presecali celu zemlju uzduž i popreko, o kojima je takođe Lenjin maštao, Vels nije video, a ne bi ih mogao videti ni da je poživao do današnjeg dana, ne bez primesa sarkazma primećuju ruski mediji.
O SELjAŠTVU I AZIJI
Dva sagovornika koje je povezivao smisao za fanataziranje prilikom tog sureta pre 96 godina saglasila su o budućnosti megalopolisa. Obojica su predviđali da će gradovi postati znatno manji i da će se pretvoriti u istorijske spomenike. U tome su se, kao što se vidi, obojica grdno prevarili. Lenjin je smatrao da će zbog više razloga u gradovima ostati samo radnička klasa. Vels je, naprotiv, radnicima namenio stambenu zonu ispod zemlje (Mašina vremena), ali, naravno, to Lenjinu nije rekao prilikom njihovog prvog i jedinog susreta te 1920. godine.
Bila se povela reč i o seljaštvu. Lenjin nije ni posumnjao da će uskoro iščeznuti svaka razlika između sela i grada. Pri tome je smatrao za potrebno da posebno istakne kako zemlju na selu neće više obrađivati seljaci, nego radnici, seoski proleteri, i sve je to tako dobro bilo „ušuškano“ u Marksovu teoriju. Slobodnih utrina, kao ni privatnog poseda, na selu neće biti, jer će sve njive i ledine biti obuhvaćene kolektivizacijom. Lenjin je bio u poravu: farmeri se u Rusiji „nisu primili“ ni pre revoluicije, a ni danas, posle njene konačne propasti. Seljačku Rusiju Lenjin nikad nije razumeo, i nje se otvoreno pribojavao. „Govreći o seljacima“, pisao je Vels, „Lenjin se naginjao prema meni, počinjući da šapuće kao da se bojao da bi ga seljjaci mogli čuti“.
Za vreme tog, po mnogo čemu, istorijskog samita dva velika svetska maštara – političkog i literarnog – iznete su i neke dugoročne prognoze. Tako je Vels, na primer, pretpostavio da su boljševici sposobni da uspostave u Rusiji novi civilizacijski poredak. Predskazanja su se ispunila, ali Vels, koji je umro 1946, to nije dočekao. Takođe je bio ubeđen da će „Zapad vremenom prihvatiti neke aspekte kolektivizma“, kako je nazivao politički sistem u Rusiji. I, zaista, polovinom 20. veka radnici u Evropi su izdejstvovali od svojih vlada ceo niz socijalnih i ekonomskih ustupaka.
Neka od prorčanstava tog samita ne prestaju da se dešavaju pred našim očima. Na primer, Velsova bojazan da Azija, ne daj Bože, može da „proguta“ rusko seljaštvo, što se obistinilo posle 95 godina na poljima ruskog Dalekog Istoka.
