NENAD KECMANOVIĆ
Njihova tvrda i meka moć u odnosu na nemoć usitnjenih država i podeljenih naroda Balkana manifestuje se u igrama bez granica
Britanska rezolucija o Srebrenici i prateći zapleti prava su slika i prilika savremene BiH, ali i svih onih koji je uže, šire i najšire okružuju. A bilo je tako lijepo počelo, u skladu sa preporukama „međunarodne zajednice“ balkanskim liderima…
Tomislav Nikolić se spremao u zvaničnu posjetu Sarajevu, a za Aleksandra Vučića se, poslije tada tek zakazanog susreta sa Bajdenom, podrazumijevalo da će otići u Potočare iako to još nije bio odlučio. Bakir Izetbegović je uzvratio da su beogradski političari sve korektniji i da su Bošnjaci i Srbi u BiH uvijek živjeli zajedno uprkos sitnim nesporazumima u prošlosti. Predstavnici RS u zajedničkim organima su ćutke potvrdili da je baš tako.
Britanci su, uz podršku SAD i Holandije, bili pripremili nacrt rezolucije za Savjet bezbjednosti UN, kojom će se preispitivanje genocida u Srebrenici krivično goniti. I ruski amabasador u Sarajevu podržao je nacrt britanske rezolucije. Jedino se Milorad Dodik, po običaju, nešto uzjogunio, ali, prema sarajevskim medijima, sve i jeste tobože aranžirano da se izoluje ovaj remetilački pojedinac koji zajedničku sreću kvari.
KAKO JE KRENULO NAOPAKO
A onda je odjednom sve krenulo naopako. Britanska rezolucija nije prošla čak ni u parlamentu u Sarajevu jer su srpski poslanici jedinstveno bili protiv. Ambasador Petar Ivancov dao je dopunu intervjua Avazu da Ruska Federacija smatra da se u Srebrenici nije desio genocid i da usvojeni prednacrt ne odgovara finalnoj verziji rezolucije. Efraim Zurof, direktor Centra za istraživanje nacističkih zločina „Simon Vizental“, takođe je protestovao što se zločin u Srebrenici naziva genocid i poredi sa Holokaustom.
Okidač za lošu završnicu bilo je hapšenje Nasera Orića u Švajcarskoj i Ramuša Haradinaja u Sloveniji po potjernici beogradske ispostave Interpola. Onda je Izetbegović otkazao Nikolićevu posjetu Sarajevu, a porodice žrtava su poručile Vučiću da je nepoželjan na komemoraciji u Potočarima. Mladen Ivanić se naljutio na Izetbegovića što je zbog „jednog Nasera“ zakočio otopljavanje odnosa BiH sa Srbijom. Ivica Dačić je izjavio da Srbija neće tražiti od Rusije da stavi veto na britansku rezoluciju, a Dodik je otišao kod Sergeja Lavrova da to zatraži umjesto njega. Najzad, sa Zapada se čulo da bi već sam dolazak svjetskih državnika u Srebrenicu predstavljao politizaciju ove tragedije. I, hajde, se snađi u svemu tome.
Mi se, kao i obično, satrasmo da dokučimo neki dublji smisao u politici „međunarodne zajednice“ na Zapadnom Balkanu. Razbijamo glavu da prozremo njihove interese i principe, sheme i kombinacije, strategije i taktike, otvorene i prikrivene namjere. Pored političara, akademskih stručnjaka i medijskih analitičara, uključio se i tzv. običan svijet. I oni koji su ranije vjerovali sve što im kaže TV već su omudrili, pa ništa više ne primaju zdravo za gotovo, već iza svega traže neku pozadinu, skriveno značenje, zavjeru i prevaru.
IŽIVLjAVANjE BEZ SMISLA
Ništa nam, međutim, ne pomaže udružena kolektivna pamet naroda i njegovo bogato negativno iskustvo, i to samo zbog jednog razloga. Tog dubljeg smisla zapravo i nema. Veliki se ovdje ustvari samo igraju, pa se često zaigraju, ponekad i preigraju, ali to ih ništa ne košta. Njihova superiorna tvrda i meka moć u odnosu na nemoć usitnjenih država i malih i podijeljenih naroda Balkana i manifestuje se u igrama bez granica. Kada ih poslušamo, prohtije im se da se iživljavaju, kada ih ne slušamo, hoće im se da nas kažnjavaju. Mi se onda još međusobno posvađamo da li nam je bolje jedno ili drugo, a oni cinično vele da je njima oboje potaman.
Ipak, mnogi se ovih dana značajnim glasom pitaju ko zapravo stoji iza tih hapšenja koja su sve pokvarila. Vidim da, smrknuti ili s osmijehom, žele da otkriju da su to bili Putin i Dodik, a ja lično sumnjam na Britance. Njihova igrarija sa rezolucijom i započela je lobiranjem nekih tamo dobro udomljenih Bošnjakinja (Sanele, Arminke i one treće), a pošto su već dovoljno demonstrirali samilost prema muslimanima, udesili su da „krpice bace“ neki drugi. Imperiju, koja je krvavo kolonizovala dobar dio islamskog svijeta, zabrinula je ideja da se rezolucija proširi na sve genocide u 19. i 20. vijeku. A što se tiče holandsko-američkih koautora rezolucije, čija je saodgovornost za masovni zločin u Srebrenici odavno isplivala, logično je da žele da se na priču o genocidu stavi tačka.
