RUSKI PUT I PUT RUSIJE

ALEKSANDAR ZINOVJEV Može se izneti pretpostavka da će Rusija evoluirati bliže krajnosti koju sam...

ALEKSANDAR ZINOVJEV

Može se izneti pretpostavka da će Rusija evoluirati bliže krajnosti koju sam nazvao sovjetizovani zapadnizam

RUSKI PUT
Izraz “ruski put” je dvosmislen. U jednom smislu on predstavlja sociološki pojam koji označava originalan stvaralački doprinos Rusije i Rusa socijalnoj evoluciji čovečanstva. Takav doprinos je učinjen Oktobarskom revolucijom 1917. godine: narodi Rusije su otkrili komunistički pravac socijalne revolucije, različit od zapadnoevropskog i svih drugih, koji se sedamdeset godina borio za dominantnu ulogu u evoluciji čovečanstva i ostavio neizbrisiv trag u njoj. On je postao uzor za podražavanje mnogim narodima planete. Taj doprinos Rusije i Rusa socijalnoj evoluciji čovečanstva zaslužuje da dobije njihovo ime – zaslužuje naziv “ruski put”.

PUT RUSIJE
Ruski put u napred razmotrenom smislu bio je u Rusiji prekinut antikomunističkim prevratom u gorbačovsko-jeljcinsko doba. Ali život Rusije i Rusa se nastavlja. Pojam “ruski put” u razmotrenom smislu je već neumesan za novi postsovjetski (postkomunistički) period ruske istorije. Tu je umesniji skromniji izraz “put Rusije” koji ne pretenduje na ulogu sociološkog pojma. U tom smislu svaki narod ima svoj poseban istorijski put nezavisno od toga da li pri tom daje nekakav stvaralački doprinos socijalnoj evoluciji čovečanstva ili ne.

Kojim putem će Rusija krenuti? U prošlom veku je pesnik rekao: “Umom se Rusija ne može shvatiti”. Rekao je glupost, što je pesniku oprostivo. Ali je glupost prijala strancima i samim Rusima. I evo je već drugo stoleće ponavljaju i jedni i drugi, pogotovo intelektualci i političari. Ponavljaju s takvim izrazom lica kao da se spoznaju nekakvu vrhunsku mudrost. Ali sve zavisi od toga kakvim umom shvatati. Onakvim umom kakvim se Rusija ne može shvatiti, nećeš shvatiti ni Čukče, a kamoli Ruse. Meni više imponuju reči drugog pesnika: “Davno treba, j…š li mu mati, da se Rusija umom shvati!” Mislim da je sada u Rusiji došlo takvo vreme kada ne bi bilo zgoreg pokušati da se ona shvati upravo umom, a ne nekim drugim mestom ljudskog tela.

Rusija je već odabrala svoj istorijski put. Tačnije, umesto nje su ga odabrale snage Zapada koje su je razbijale i ruski reformatori čijim rukama se pogrom ostvarivao i ostvaruje. I Rusija je pokorno krenula tim putem. Ne može se reći da je drage volje krenula, s entuzijazmom. Ako ga je i bilo na početku tog novog puta, dosad je već ispario. I Rusija bavrlja putem na koji su je gurnuli, tu i tamo se obreckujući na goniče, ritajući se i psujući. Bavrlja, ne računajući na drugi put i tešeći se poetskom besmislicom da je navodno nemoguće umom shvatiti. I kao da ta umna neshvaćenost navodno svedoči o njenoj prikrivenoj snazi, složenosti, uzvišenosti, nadmoći nad napasnicima i goničima.

Kakav je to novi postsovjetski (postkomunistički) evolucioni put Rusije? Zašto je Rusija krenula upravo tim, a ne nekim drugim putem? Šta je ustvari očekuje na tom putu? Može li ga ona promeniti? Da li je sposobna da na tom putu pruži novi originalni doprinos socijalnoj evoluciji čovečanstva, uporediv po razmerama i svetskom odjeku s onim što s pravom nazivamo ruskim putem u napred razmotrenom smislu, to jest s uništenim ruskim (sovjetskim) komunizmom? Imao sam više puta priliku da o tim problemima govorim u svojim publikacijama. Ovde bih hteo da ih dotaknem sa stanovišta evolucije postsovjetske Rusije u doglednoj budućnosti.

ČINIOCI SOCIJALNE EVOLUCIJE
Ljudske zajednice, u koje i Rusija spada, radi kratkoće nazivam čovečinjacima. Tu ne upotrebljavam uobičajenu reč “društvo” pošto su poznata društva samo pojedinačni slučajevi i određeni stupanj u socijalnoj evoluciji čovečinjaka. Postojali su čovečinjaci koje nazivam preddruštvima. I već su postojala i postoje naddruštva koja postaju dominantan oblik čovečinjaka – nastaje epoha naddruštava.

gorbacovDa bi se o evoluciji čovečinjaka ubuduće moglo suditi na dovoljnom nivou obrazloženosti, potrebno je proučiti njegovu sadašnjost na naučnom nivou, pošto je budućnost u ovom slučaju realizacija potencija i tendencija sadašnjice. Osim toga, treba znati objektivne zakone socijalne evolucije čovečinjaka. Rečeno se u celini i potpunosti odnosi na prognoziranje budućnosti istorijskog puta Rusije.

Stanje u kome se sada Rusija nalazi predstavlja rezultat sticaja mnoštva istorijskih okolnosti. Pritom su presudnu ulogu odigrale sledeće: kapitulacija Sovjetskog Saveza u “hladnom ratu” sa Zapadom, antikomunistički prevrat u gorbačovsko-jeljcinsko doba, raspad Sovjetskog Saveza i nasilna zapadnizacija po diktatu snaga Zapada. Prebacivati mane tog stanja na sovjetsko doba, na sovjetsko (komunističko) uređenje čak i na staljinizam – znači najbezočnije falsifikovati istoriju. Međutim, ustvari, to što zemlja još kako-tako postoji, to je samo zahvaljujući učinjenom i stečenom u sovjetskom periodu. Sa stanovišta naučnog prilaza prognoziranju budućnosti Rusije, odlazak dalje u proteklu istoriju zemlje i pozivanje na raznorazne pojave iz prošlosti čovečanstva samo stvaraju prepreke na putu rešavanja problema koji nas zanimaju i čak sasvim isključuju mogućnost rešavanja. Nas zanima istorijska sudbina sasvim konkretnog socijalnog fenomena – ruskog čovečinjaka u njegovom realnom stanju kakvo možemo videti danas, a ne isprazna rasuđivanja odgovarajućim povodom.

Dalji realan (a ne imaginaran i poželjan) istorijski put Rusije već je određen i određivaće se u doglednoj budućnosti nizom realno postojećih i prilično postojanih činilaca, od kojih su, po mom mišljenju, osnovni sledeći: 1) ljudski materijal i materijalna sredstva kojima raspolaže (materija čovečinjaka); 2) socijalna organizacija (uređenje, sistem) ljudskog materijala; 3) odnosi čovečinjaka s drugim čovečinjacima (njegov položaj u socijalnoj sredini). Ti činioci su tesno povezani. Ali u interesu njihove spoznaje treba ih posebno razmotriti.

MATERIJA ČOVEČINjAKA RUSIJE
Opštepoznato je u kakvom stanju se nalazi taj činilac. Na tu temu se štampaju mnogobrojne knjige i članci, emituju redovne televizijske emisije. Raznorazne komisije i istraživačke organizacije objavljuju izveštaje o faktičkom stanju svih aspekata života zemlje. Tako da nije potrebno bilo šta dodavati tim informacijama. Ograničiću se opaskama potrebnim za ciljeve članka.

Stanje ljudskog materijala i materijalnih i intelektualnih sredstava kojima raspolaže nije samo loše, ono je katastrofalno u punom smislu reči. Ono je postalo sveobuhvatno. Zemlja se nalazi u stanju neprekidnog nazadovanja, degradacije. Zašto se to desilo? Ponavljam, cinična je ideološka laž svaljivati krivicu za to na sovjetsku (komunističku) prošlost. To su hotimično i veštački učinili sovjetski i ruski reformatori manipulisani od snaga Zapada. To se desilo kao neminovna posledica antikomunističkog prevrata u gorbačovsko-jeljcinsko doba. Upravo u tome je i bila istorijska uloga tog prevrata smišljenog, isprovociranog i usmeravanog od snaga Zapada.

Konstatujući činjenicu razmatrane katastrofe, ruski mislioci po pravilu pritom izvode ultraoptimističke zaključke: kao, Rusija bez obzira na sve raspolaže divovskim intelektualnim i stvaralačkim potencijalima, a i sa stanovišta prirodnih bogatstava smo, štono kažu “ispred čitave planete”, tako da ćemo se mi (Rusija) dići, osokoliti, zauzeti položaj svetske velesile itd. Pritom se prećutkuju ili u neodgovornom trabunjanju utapaju problemi: kako se te potencije i bogatstva već koriste i šta je potrebno za to da bi se Rusija pomoću njih zaista uzdigla na visine dostignuća svetske civilizacije.

SOCIJALNA ORGANIZACIJA POSTSOVJETSKE RUSIJE
Drugi od napred spomenutih osnovnih činilaca socijalne evolucije postsovjetske Rusije je socijalna organizacija ruskog čovečinjaka. Nju obrazuju poslovne ćelije, organi vlasti i upravljanja, organi unutrašnjeg reda, pravna sfera, oružane snage, ekonomija, ideologija, kultura i druge komponente. Za svaku od tih komponenti i za njihove međusobne odnose u celovitoj organizaciji važe određeni socijalni zakoni (pravila strukturisanja i funkcionisanja). Pojedini od njih su opisani u stručnoj literaturi. Međutim, još uvek ne postoji jedinstvena teorija koja bi zadovoljavala kriterijume logike i metodologije naučnog prilaza socijalnim objektima. Ne postoji ni takva teorija realnog komunizma i savremenog realnog zapadnizma, kao ni teorija socijalne evolucije koja bi odrazila evolucionu prekretnicu u istoriji čovečanstva do koje je došlo posle Drugog svetskog rata.

Ako se napred spomenuta pravila socijalne organizacije remete, onda socijalna organizacija loše obavlja svoje funkcije u čovečinjaku, što vodi u krize pa čak i slom čovečinjaka. Mi u Rusiji smo to sa strahovitom snagom osetili na sopstvenoj koži. Posle satiranja sovjetske (komunističke) socijalne organizacije u Rusiji je na brzu ruku sklepana postsovjetska socijalna organizacija uz kršenje svih socijalnih zakona. Ispala je socijalna nakaza, koja je postala jedan od najvažnijih činilaca istorijske degradacije Rusije. Ko zna, možda će s vremenom upravo ta nakaza biti ocenjena kao originalni doprinos Rusije evoluciji čovečanstva i udostojena naziva “ruski put”. Ali sačuvaj nas Bože takvog istorijskog “stvaralaštva”.

Presudnu ulogu u formiranju postsovjetske socijalne organizacije u Rusiji odigrali su sledeći činioci. Kao prvo, zemlji su nasilno nametani elementi socijalne organizacije zapadnih zemalja, pogotovo SAD, po mojoj terminologiji – elementi zapadnizma. Pritom, oni nisu nametani u onom vidu u kome postoje u realnom zapadnom svetu u naše doba, to jest ne na osnovu objektivnog naučnog istraživanja savremenog stanja socijalne organizacije zapadnizma, već u onom vidu u kome je zapadnizam predstavljan u zapadnoj ideologiji i propagandi. Kao drugo, to nametanje se odigravalo u uslovima kada je sovjetska socijalna organizacija još uvek u znatnoj meri bila očuvana, premda i u unakaženom vidu, kada je bio očuvan ljudski materijal Rusije, stečeno iskustvo, materijalna i “duhovna” kultura stečena u sovjetsko doba itd. Tako da se postsovjetska socijalna organizacija počela formirati kao hibrid zapadnizma i komunizma, koji pri tom nisu bili naučno shvaćeni (reformatori su o realnom komunizmu imali isto tako ideološki pogrešne predstave).

Kod takve nasilne i diletantske hibridizacije bili su prekršeni zakoni međusobne usklađenosti različitih sfera socijalne organizacije, različitih komponenata unutar svake sfere i socijalne organizacije u celini s ostalim telom čovečinjaka. Nastala je socijalna struktura sastavljena iz delova različitih tipova i u principu nespojivih, koji su neminovno uzrokovali bezbrojne i neotklonive konfliktne situacije, nesposobna da obezbedi progres ruskog čovečinjaka potreban za njegov istorijski opstanak u uslovima savremenog stanja čovečanstva, ali zato sposoban da održi proces degradacije zemlje.

jeljcingorbacov01Osim neprirodnog spoja crta zapadnizma i komunizma, tvorci postsovjetske socijalne organizacije su ignorisali i činjenicu da je sovjetska Rusija imala viši nivo socijalne organizacije od zapadnih zemalja: ona je bila naddruštvo, dok su se zapadne zemlje sa tog stanovišta nalazile na nivou društva. Zapad je u pogledu socijalne organizacije više od pola veka zaostajao za Sovjetskim Savezom. On je tek posle Drugog svetskog rata krenuo putem evolucije u pravcu naddruštva, i to u znatnoj meri pod uticajem sovjetskog iskustva.

U postsovjetskom hibridu su se ukrštali elementi zapadnističkog društva i sovjetskog naddruštva o čijim socijalnim zakonomernostima nisu imali pojma ni sovjetski ni potom ruski reformatori, koji su uništili sovjetski (ruski) komunizam i težili tome da Rusiji nametnu socijalnu organizaciju nižeg evolucionog nivoa – organizaciju zapadnističkog društva, koju su i same zapadne zemlje počele da prevazilaze u stopu za Sovjetskim Savezom.

Već sada se kao činjenica može konstatovati mnoštvo neslaganja (i to konfliktnih!) u postsovjetskoj socijalnoj organizaciji. Na mikronivou je to nespojivost poslovnih ćelija (preduzeća, ustanova itd.) ostataka komunizma i tekovina zapadnizma. U sistemu vlasti i upravljanja to je nespojivost nadvlasti novčanog mehanizma uzrokovane evolucijom zapadnizma u naddruštvo, i naddržavnosti uzrokovane tendencijom ka sovjetizaciji (nespojivost finansijske oligarhije i “Kremlja”). Tu takođe postoji nespojivost demokratije nivoa zapadnističkog društva (“parlamenta”, višepartijskog sistema, glasnosti itd.) i svevlašća naddržavnog nivoa naddruštva (“Kremlja”, predsedničke administracije potrebe i pokušaja stvaranja ”partije vlasti” itd.). U mentalitetnoj sferi to je neslaganje između svetovne ideologije neophodne za savremeni nivo nauke, tehnologije, kulture i socijalne aktivnosti, i religiozne ideologije koja gura stanovništvo u stanje mračnjaštva daleke prošlosti. Spisak neslaganja se može nastaviti.

SOCIJALNA SREDINA RUSIJE
U socijalnu sredinu Rusije (u geopolitičko okruženje) danas ulazi čitavo čovečanstvo. Ali presudnu ulogu za evoluciju Rusije u njemu igra fenomen koji se zove “Zapad”.

U zapadnoj i prozapadnoj ruskoj ideologiji i propagandi se postojanje Zapada kao jedinstvene socijalne zajednice ignoriše, prećutkuje ili odriče. Priznaje se samo činjenica postojanja SAD, Engleske, Francuske, Nemačke i drugih zapadnih zemalja i njihovih saveza. Međutim, posle Drugog svetskog rata započela je grandiozna evoluciona prekretnica u istoriji čovečanstva, u kojoj je jedan od najvažnijih komponenata postala integracija zemalja zapadnog sveta u novu socijalnu celinu. U okviru zapadnog sveta je nad zapadnim zemljama nastalo svojevrsno društvo drugog nivoa, naddruštvo. Čitav zapadni svet je postao zona njegove aktivnosti. U njegov sastav su ušle komponente zapadnih zemalja (ljudi, njihove zajednice, preduzeća, ustanove, organizacije itd.) koje su stupile u najraznovrsnije međusobne odnose. Nastala je nadnacionalna zajednica koja je pod svojom kontrolom skoncentrisala preko 50 procenata resursa zemalja Zapada i postala dominantna činjenica života samih zapadnih zemalja. U nju su ušle desetine hiljada preduzeća i desetine hiljada neprofitabilnih organizacija. Sfera njihove aktivnosti je obuhvatila čitavu planetu.

Razmotreno naddruštvo je postalo integracioni činilac za čitav Zapad. Pošto je inicijativa polazila od SAD, pošto su se osnovne komponente tog naddruštva skoncentrisale u SAD, ono se s njima tako sraslo da su SAD za površnog posmatrača postale njegovo oličenje. Ali su SAD, postavši njegova metropola, takođe postale i zona njegove aktivnosti uporedo s ostalim zapadnim zemljama. Tako da su izrazi “SAD”, ”Amerika” i ”Vašington” postali dvosmisleni – počeli su da označavaju kako SAD kao posebnu “nacionalnu državu” tako i naddruštvo poniklo u zapadnom svetu.

Zapadno naddruštvo je nastajalo tokom “hladnog rata” i bilo njime stimulisano. Uporedo s tim je i sam “hladni rat” s vremenom postajao stvar ne samo SAD, već upravo tog naddruštva, to jest opštezapadna stvar. Rat Zapada protiv Sovjetskog Saveza nije prestao sa završetkom “hladnog rata”. Prešao je u stadijum koji nazivam “mlaki” rat. On zadržava u sebi svojstva “hladnog rata” dodajući im nove i unoseći korektive u strategiju, taktiku i ciljeve “hladnog rata” u skladu s promenjenim uslovima.

“HLADNI RAT”
Nemoguće je navesti tačan datum početka “hladnog rata” pošto je to bio dugotrajan proces začet još tokom Drugog svetskog rata, koji je ostao neispoljen i amorfan još neko vreme posle njegovog završetka. Tako da se može reći kako je počeo uskoro posle završetka Drugog svetskog rata. I postepeno je prerastao u svetski rat. Njegova arena je postala čitava planeta. Po broju ljudi uvučenih u njega ili nekako zahvaćenih njime, po razmerama korišćenih resursa i po posledicama on je znatno prevazišao oba “vruća” svetska rata. U njemu su protivnici bili, s jedne strane, zapadni svet na čelu sa SAD i, s druge strane, komunistički svet na čelu sa Sovjetskim Savezom. Glavni objekt napada zapadnog sveta bili su sovjetski blok i Sovjetski Savez. Zato je u propagandi “hladni rat” uglavnom svođen na sučeljavanje između SAD i SSSR. Po svojim posledicama na istoriju čovečanstva ishod “hladnog rata” nemerljivo prevazilazi posledice oba “vruća” svetska rata zajedno.

Ciljevi, metode i odnos snaga u “hladnom ratu” nisu bili nepromenljivi. Oni su se menjali uporedo sa njegovim širenjem i produbljavanjem. Inicijativa je polazila sa Zapada. Sovjetski Savez nije imao snage za to, njegova pozicija je bila odbrambena. Ali je on s vremenom preuzeo inicijativu. Prevaga je prelazila na njegovu stranu. Odbrana je počela da prelazi u napad. Uspesi su ošamutili lidere sovjetskog bloka. Njihove akcije su premašile mogućnosti njihovih zemalja što je postalo jedan od činilaca preokreta tokom rata i konačnog poraza sovjetskog bloka.

Organizatori “hladnog rata” nisu od samog početka imali za cilj ono što se danas može videti u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza i sovjetskog bloka. Oni tada nisu mogli ni da sanjaju o takvim rezultatima rata. Njihov prvobitni cilj je bilo ograničenje svetskog uticaja sovjetskog komunizma, zaustavljanje njegovog širenja planetom, slabljenje Sovjetskog Saveza. Sovjetski Savez je jačao moć, postajao sve strašniji protivnik Zapada. Pretnja komunizma kao “svetle budućnosti čitavog čovečanstva” činila se sve realnijom.

Tokom “hladnog rata” su korišćena sva sredstva kojima su protivnici raspolagali. Ali treba razlikovati potencijalno i aktuelno korišćenje. Atomsko oružje je odigralo ogromnu ulogu, ali samo potencijalno, kao sredstvo odvraćanja i pretnje, kao pomoćno sredstvo za glavno oružje koje je aktuelno korišćeno, a to su oružja ideologije, propagande, informisanja, dezinformisanja. Glavna sredstva Zapada u “hladnom ratu” bila su sredstva uticaja na svest sovjetskih ljudi – diskreditovanje sovjetskog socijalnog sistema i sovjetskog načina života, raspirivanje nacionalnih razmirica, podrška raznoraznim protestima, uzdizanje socijalnog uređenja i načina života zemalja Zapada, dovođenje sovjetskih ljudi u iskušenje stvarnim i navodnim dobrima Zapada. To se ostvarivalo kroz sredstva javnog informisanja, preko agenata uticaja, putem ubacivanja antisovjetske literature, širenja turizma, kulturne razmene itd.

Početkom 80-tih godina postao je očigledan preokret u toku “hladnog rata” u korist Zapada. Zapadni stratezi su, prirodno, korigovali kako ciljeve rata tako i sredstva njegovog vođenja. Tako je, između ostalog, namera da se uništi sovjetski blok u Evropi dopunjena odlukom da se uništi komunističko socijalno uređenje u zemljama sovjetskog bloka. Što se samog Sovjetskog Saveza tiče, došlo je do premeštanja centra teže antisovjetske delatnosti s disidentskog pokreta na “Kremlj”. Disidentski pokret je faktički bio prevaziđen, ali se zato otvorila realna mogućnost dovođenja “Kremlja” pod svoj uticaj i daljeg slabljenja Sovjetskog Saveza odozgo, naporima same sovjetske vrhovne vlasti. Ne mogu reći da li je već tada planiran Gorbačov za “sovjetski presto” ili ne. Za takav plan sam saznao tek 1984. godine. Ali je takva prekretnica u zapadnoj strategiji već tada zacrtana. I ispunila je očekivanja: podsetiću čitaoca da rušenje Sovjetskog Saveza i uništenje komunističkog socijalnog uređenja u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza nisu izveli disidenti već predstavnici vrhovne vlasti pod rukovodstvom “Kremlja”. Disidenti su odigrali svoju ulogu u antikomunističkom prevratu u Rusiji, ali ne toliko važnu koliko se smatra.

jeljcinputinZapad je u “hladnom ratu” postigao najveću pobedu u svojoj istoriji. Ali njegova borba protiv svetskog komunizma nije prestala. Završena je tek prva etapa. Možda presudna, ali ne poslednja. Preostala je komunistička Kina. Ma koliko da su Rusija i drugi regioni bivšeg Sovjetskog Saveza dospeli u bedno stanje, u njima su još bili živi ostaci komunizma. Još su živeli ostaci nedokrajčenog komunizma u Jugoslaviji. U svakom slučaju, zapadni stratezi nisu smatrali da je borba završena. Štaviše, u pobeđenim zemljama i u svetu je bila takva situacija da je nastala potreba za produžetkom pa čak i jačanjem borbe. I mogućnosti za to su takođe pojačane.

“MLAKI” RAT
Nije moguće navesti ni tačan datum prelaska “hladnog rata” u ”mlaki”. U zapadnoj i prozapadnoj ruskoj propagandi nema ni reči o nekakvom “mlakom” ratu niti je može biti – on se jednostavno prećutkuje pošto bi javno negiranje na neki način značilo njegovo priznavanje. A “hladni rat” se smatra završenim. Najviše što se tu javno priznaje to su nekakvi njegovi ostaci i pretnja obnavljanja.

Prelazak na “mlaki” rat je bio postepen i neko vreme prikriven, otegnut na nekoliko godina. Počeo je već krajem “hladnog rata”. A pojedine njegove ideje su se i ranije javljale u umovima zapadnih stratega. Ali aktuelno delotvoran značaj su stekle kasnije. Po mom mišljenju, prva krupna operacija prelaska na “mlaki” rat bilo je dovođenje Gorbačova na “sovjetski presto” (kako se izrazio jedan službenik tajnih službi Zapada). A događaji iz avgusta 1991. godine su već u punoj meri predstavljali operaciju “mlakog” rata.

Šta je to novo “mlaki” rat zapadnog naddruštva protiv Sovjetskog Saveza i potom Rusije pridodao ciljevima i metodama “hladnog rata”? Produbili su se i proširili njegovi ciljevi. Sada su ciljevi rata bili sledeći:

1) Uništenje komunističkog socijalnog uređenja u Rusiji – ostvarivanje antikomunističkog prevrata;

2) Nametanje Rusiji socijalnog uređenja zapadnog uzora – zapadnizovanje Rusije;

3) Pretvaranje Rusije u teritoriju zavisnu od zapadnog naddruštva, njeno iskorišćavanje u sopstvenom interesu – ostvarivanje njene globalizacije.

Pokazalo se da metode “hladnog rata” nisu bile dovoljne za dostizanje tih ciljeva. Bila su potrebna dodatna sredstva od kojih su osnovna sledeća:

1) Stvaranje agenture ne samo uticaja na pravac razmišljanja ljudi nego i aktivne agenture – stvaranje “pete kolone” Zapada od građana Rusije na značajnijim položajima u sistemu vlasti, privredi, kulturi i drugim sferama Rusije;

2) Angažovanje velikih masa ljudi za aktivno delovanje izvan kontrole vlasti a usmeravano u interesu Zapada;

3) Izvođenje opsežnih diverzantskih operacija rukama građana Rusije, ali dirigovanih od zapadne agenture ili manipulisanih od službi Zapada;

4) Stvaranje žarišta “vrućih” ratova unutar zemlje i njihovo podržavanje svim potrebnim sredstvima, ne odustajući u slučaju potrebe ni od vojnog mešanja.

Nema potrebe da se rečeno dokazuje pozivanjem na nekakva tajna ili objavljena dokumenta u vezi s tim pošto se sve to sasvim očigledno može videti u praktičnom delovanju Zapada u konkretnoj Rusiji. Uzdizanje Gorbačova na vrh vlasti u Sovjetskom Savezu, delovanje gorbačovaca na razaranju aparata KPSS, perestrojka, avgustovska revolucija iz 1991. godine, artiljerijski napad na Beli dom u oktobru 1993. godine, rušenje Sovjetskog Saveza, uništavanje sovjetske socijalne organizacije, pljačkaška privatizacija, čečenski događaji itd. – sve su to bile epizode “mlakog” rata. I on još ni izdaleka nije završen.

BUDUĆI PUT RUSIJE
Budućnost Rusije je već rođena. Osnovni događaji koji su je uslovili već su se odigrali u gorbačovsko-jeljcinsko doba. Već su u glavnim crtama formirani osnovni činioci socijalne evolucije Rusije u nastaloj epohi. I da bi se predvidela budućnost Rusije, treba istražiti zbirni efekat tih činilaca na nivou naučnog prilaza socijalnim pojavama, a ne na nivou razmišljanja običnog sveta, ideoloških i propagandnih koncepcija i bulažnjenja raznoraznih gatara.

putin dan narod jedinstva textBudućnost Rusije je rođena u tom (i samo u tom!) smislu da su se razjasnili socijalni okviri (opisivani u terminima sociologije) daljeg istorijskog puta Rusije, pravac i karakter njene socijalne evolucije. A u tim okvirima, u tom pravcu, moguće su, naravno, različite varijante, nepredvidive pojave, slučajnosti, krivudanja, uzmicanja.

Može se konstatovati činjenica da u Rusiji ne postoji realna pretnja restauracije komunističkog socijalnog uređenja. Ono što se u sredstvima javnog informisanja prikazuje kao pretnja ili čak pokušaji restauracije komunizma predstavlja čisto propagandne izmišljotine ili ideološku interpretaciju kao komunističkih pojava svojstvenih i nekomunističkim socijalnim sistemima, uključujući zapadnistički. Komunističko socijalno uređenje u savremenoj Rusiji ne može biti obnovljeno parlamentarnim putem pošto je parlament suviše slab, a većina parlamentaraca predstavljaju produkt postsovjetskog sistema. Ma šta oni govorili povodom postojećeg uređenja, njima lično on već odgovara. Oni neće glasati za komunizam. A za revolucionarni komunistički prevrat nema nikakvih uslova. I teško da će se i pojaviti u doglednoj budućnosti. Čak i najznačajnija komunistička partija (KPRF) isključuje taj put. Sem toga, ne treba zaboravljati na Zapad. U slučaju realne pretnje komunističkog prevrata Zapad će podržati neminovnu kontrarevoluciju vladajućeg režima, a ako zatreba – odlučiće se na direktnu vojnu intervenciju. Izumire pokolenje koje se s nostalgijom seća sovjetskog perioda. A novo pokolenje koje je došlo na arenu aktivnog socijalnog života posle antikomunističkog prevrata čak i ne pomišlja na komunizam.

Bilo kakvog osnova su lišena i očekivanja restauracije komunističke socijalne organizacije u Rusiji po volji vlasti. Može se za nekoliko godina iskonstruisati sistem vlasti nalik na sovjetski. Može se za pet-deset godina ekonomija promeniti da nešto liči na sovjetsku. Ali to je malo za realan komunizam. Potrebno je još i mentalitetni aspekt ruskog čovečinjaka dovesti u komunističko stanje i stvoriti komunističku sferu sposobnu da mentalitet miliona ljudi održava u tom stanju. A za to su potrebni uslovi koji su sada u svetu nezamislivi, i napori miliona ljudi koji su na vlasti i koji veruju u ideale komunizma, i to još napori niza pokolenja.

PUTINSKI PERIOD
Novi period postsovjetske istorije, započet 2000. godine, najverovatnije će po imenu novog predsednika biti nazvan putinskim. Više puta sam govorio na tu temu. Neću se ponavljati. Primetiću samo sledeće. Istorijska uloga novog Predsednika V. V. Putina nije u tome da ostvari nekakve korenite socijalne preobražaje – takvi preobražaji su jednostavno nemogući zbog uslova nastalih u Rusiji i svetu – nego u tome da osigura (legitimiše) rezultate gorbačovsko-jeljcinskog perioda, normalizuje život Rusije na tom osnovu, učini ono što je moguće u interesu Rusije, koliko se može poboljša položaj stanovništva zemlje i uzdigne status Rusije u svetskoj zajednici. Izgleda da to odgovara ličnim namerama Predsednika i njegovom shvatanju realnosti. To takođe odgovara interesima većine građana Rusije. Ostvarivanje te uloge nije laka stvar. Na tom putu je neminovna oštra socijalna borba, konflikti, protesti, rečju – rutinski istorijski život Rusije u izuzetno složenim uslovima ruske i svetske evolucije. Na tom putu su moguće varijante koje sam napred spomenuo. Teško je predvideti koja će se varijanta faktički realizovati. Ali mogu se navesti (ne predvideti, nego konstatovati kao činjenica!) granice van kojih se ne može izaći.

GRANICE PUTA RUSIJE
Kao i svaka druga ljudska zajednica velikih razmera (recimo – čovečinjak), i Rusija je socijalni organizam čije telo se na mikronivou sastoji iz poslovnih ćelija. One su raznovrsne. Mogu se klasifikovati po mnogim obeležjima. Ovde je za nas važno da istaknemo da se njihove varijante nalaze u granicama između privatnih i državnih. Skoro svi teoretičari i politički mislioci skloni su zaključku da se u Rusiji mora zadržati “mešovita ekonomija” (uopštavajući – poslovna sfera u celini). Ali, pri tom se mešovitost apstraktno shvata. Specifični uslovi rađanja i postojanja “mešovitosti” u Rusiji se ignorišu. Međutim, postoje različiti tipovi mešovitosti. Jedna je stvar mešovitost u zapadnom socijalnom sistemu (a nje tamo ima!), a druga – u komunističkom (i u njemu je ima!). I treća je stvar mešovitost u postsovjetskom sistemu u onom vidu u kome stvarno nastaje. Tu jedan deo mešovitosti postoji i može postojati samo kao nešto nalik na ćelije komunizma, a drugi – na ćelije zapadnizma. Neprirodno je njihovo spajanje u jednom organizmu. To je slično pokušaju ukrštanja ajkule i delfina. U prirodi je takvo nešto isključeno. U socijalnom životu je moguće da se nasilno spajaju u jedinstvnom čovečinjaku. Ali, može li takav čovečinjak računati na evolucioni uspeh?!

Uzmimo sistem vlasti i upravljanja. On se strukturiše u nekoliko dimenzija istovremeno. Na jednom od njih dolazi do podele vlasti između “parlamenta” i ”Kremlja”. Prvi teži demokratiji onakvog tipa kao u zapadnim zemljama, drugi – diktaturi onakvog tipa kao što je bio u komunističkim zemljama. Prva tendencija je očigledno podražavanje Zapada i stremljenje da se učvrsti na račun služenja njemu. Druga tendencija uopšte ne znači stremljenje povratku na sovjetsku vlast, ona je diktirana opštim socijalnim zakonima organizacije vlasti u uslovima socijalne katastrofe. Ali tu je, nezavisno od subjektivnog pravca razmišljanja, neminovna tendencija ka sovjetizaciji, nespojiva s tendencijom ka zapadnizaciji. Analogno tome dolazi do sučeljavanja tendencija ka centralizaciji vlasti (na federalnom nivou) i ka separatizmu (na regionalnom nivou). I ma kako se strane dogovarale, otklanjanje jednih konflikata će uzrokovati druge, pošto u tim presecima nastaje situacija ukrštanja ajkule i delfina. Još zaoštrenija situacija nastaje u trećoj dimenziji – u borbi za to kakav će oblik steći nadvlast ruskog čovečinjaka. I tu takođe postoje dve tendencije – ka političkoj vlasti naddržave na čelu s “Kremljom” i ka vlasti novčanog totalitarizma na čelu s nadekonomskim mehanizmom.

Analiza svih komponenti postsovjetske socijalne organizacije Rusije pokazuje da zbirni efekat njihove evolucije može dati varijantu između dve krajnosti. Koje su to krajnosti? Nije naročito teško da se one ustanove. Po zakonima korelacije komponenata socijalnog organizma dobijamo sledeću sliku. Jačanje parlamenta se odvija na uštrb “Kremlja” i obrnuto. Jačanje federativnog nivoa ide na uštrb regionalnog i obrnuto. Jačanje političke vlasti ide na uštrb finansijske i obrnuto. Jačanje privatnog preduzetništva ide na uštrb državnog i obrnuto. Slično je i u pogledu ostalih pojava organizacije ruskog čovečinjaka. Podvlačim, ne uopšte, već upravo u konkretnim uslovima postsovjetske Rusije. Očigledno da sadejstvo jedne grupe tendencija (privatnog preduzetništva, parlamentarizma, regionalizma, finansijskog mehanizma itd.) doprinosti jednoj zbirnoj krajnosti, a drugih (državnog preduzetništva, “Kremlja”, centrizma, političke vlasti itd.) – drugoj. Prvu nazivam sovjetizovani zapadnizam, a drugu – zapadnizovani sovjetizam. Te krajnosti nisu zapadnizam ni komunizam pošto je, kako je već rečeno, restauracija komunizma isključena, ali je nemoguće osloboditi ga se toliko da bi se potpuno izjednačilo sa zapadnim zemljama. To su krajnosti u okviru već postojećeg postsovjetskog socijalnog hibrida.

Kojoj od razmotrenih krajnosti će evolucija postsovjetske Rusije biti bliža, zavisi od njene socijalne sredine, a pre svega od globalnog zapadnog naddruštva, a takođe od unutrašnje sposobnosti materije sovjetskog čovečinjaka za očuvanje svog suvereniteta u odnosu na tu sredinu.

RUSIJA I GLOBALNO NADDRUŠTVO
Nesumnjiva je težnja predsednika Putina da Rusija postane cvetajuća suverena država, u dovoljnoj meri nezavisna u svojoj aktivnosti od svetskog okruženja, i pre svega Zapada. O tome govori kako njegova unutrašnja tako i spoljnopolitička aktivnost. Ali, štono kažu, dobrim namerama je popločan put u pakao. Uspešnost delovanja šefa postsovjetske Rusije u znatno većoj meri zavisi od objektivnih okolnosti nego od ličnih namera. Videli smo da su unutar zemlje već zadate evolucione granice i da su pokušaji izlaska van njih unapred osuđeni na propast. Postoje ograničenja i u spoljnoj aktivnosti koja uslovljavanju pravac puta Rusije.

putin04Ne treba zaboravljati da je Sovjetski Savez kapitulirao pred Zapadom u “hladnom ratu”, da je rezultat kapitulacije bio antikomunistički prevrat i uništenje sovjetske socijalne organizacije, da je započeo “mlaki” rat i intenzivna zapadnizacija Rusije, da je postsovjetsko uređenje nastalo pod pritiskom Zapada i da ga Zapad podržava, da su svi oni građani Rusije koji sada čine socijalno najaktivniji deo stanovništva takvi postali zahvaljujući promenama koje su se u zemlji odigrale i uz blagoslov Zapada itd. I ma šta ruski vlastodršci preduzimali u odnosima s Kinom, Indijom i drugim nezapadnim zemljama, Rusija je jednostavno čitavim tokom postsovjetske istorije unapred osuđena na zapadnizaciju i integraciju u zonu dominacije zapadnog globalnog naddruštva. U Rusiji su već formirani slojevi stanovništva koji su dovoljno snažni da podržavaju orijentaciju na zapadnizaciju. Šire se i produbljuju kako poslovne, tako i lične veze žitelja Rusije sa zemljama Zapada. Rusija se faktički intenzivno zapadnizuje. A Zapad je dovoljno jak da je primora na postupke koji idu njemu u prilog. On je sposoban da iskoristi sva moguća sredstva prinude, uključujući i vojna, dok je sposobnost Rusije za otpor sada relativno mala i faktički se stalno smanjuje. Rečju, već sada je praktično nemoguće preorijentisati Rusiju na zbližavanje s nezapadnim zemljama na uštrb prozapadne orijentacije. I tim pre je nemoguće u doglednoj budućnosti, pošto je materija ruskog čovečinjaka stupila u silaznu epohu svoje evolucije.

SILAZNA PUTANjA EVOLUCIJE
Rašireno je mišljenje kako je u Rusiji navodno nastupilo stanje svojevrsnog uspona. Mnogi aktivni i istaknuti predstavnici političkih, poslovnih, kulturnih i ideoloških krugova se ponašaju kao da zaista dolazi epoha svestranog uspona, oživljavanja, optimizma i nadanja, kao da epoha depresije, utučenosti, pesimizma i beznadežnosti pripada prošlosti. Teško je reći u kojoj srazmeri je tu pomešano poželjno i stvarno, teatralno i realno, nepromišljenost i smišljena podvala. Ali, čak i na nivou prosto zdravog smisla mora biti očigledno da uspon u jednom od aspekata višestranog procesa ne znači uspon u procesu u celini. Ako se uzmu u obzir svi najvažniji aspekti života zemlje i ako se fiksiraju promene u dovoljno dugom vremenskom periodu (tokom poslednjih petnaest godina), a ne samo za poslednjih godinu-dve, neće ostati nikakva sumnja u vezi toga da je tendencija nazadovanja postojana i dugotrajna. Za takvu tvrdnju postoje dovoljno ozbiljni osnovi. Navešću neke od njih. Nazadovanje se odvija po mnogim linijama. Ako se uzme svaka linija pojedinačno, onda se čini da se nazadovanje u njoj može zaustaviti i učiniti tako da pređe u uspon. To se može učiniti u nekoliko linija. Ali, kada se nazadovanje odigrava desetinama i čak stotinama linija, u zemlji jednostavno nema tih snaga koje ne samo da bi mogle da ih sve obuhvate, nego čak ni da nekako uspore i oslabe zbirno nazadovanje. Dalje, u savremenim uslovima na planeti za evolucioni uspon je potrebno sve više materijalnih i intelektualnih sredstava i napora. Ali, upravo u tom pogledu se u Rusiji odvija suprotan proces. Postojeće potencije i bogatstva ili ostaju neiskorišćeni, ili se koriste upravo kao činioci nazadovanja. Na primer, Rusija je najbogatija posednica prirodnih bogatstava. A kako se ona koriste?! Rusija se sve više pretvara u sirovinsku bazu za Zapad. A kako se koriste intelektualni i stvaralački resursi Rusije?! Ne znam nijedan drugi veliki narod koji bi se tako ulizivao svemu zapadnom i bio toliko netrpeljiv prema svojim genijima koji bi mogli postati nacionalni ponos i tačke rasta upravo socijalnog progresa. Čak i eksplozija ruskog nacionalizma u poslednjoj deceniji ima za posledicu okretanje Rusije prema prošlosti, umesto prema budućnosti.

Ali nije dovoljno reći da se u Rusiji odigrava nazadovanje. Tu se dešava nešto ozbiljnije – silazna putanja socijalne evolucije. A u tom slučaju važi socijalni zakon koji nazivam zakon ogledala. Njegova suština je ukratko u sledećem. Kada se govori o odrazu pojava stvarnosti u svesti, obično se pribegava poređenju s odrazom predmeta u ogledalu. Pritom se ignoriše to da je odraz predmeta u ogledalu, premda sličan njemu, istovremeno i izobličen, “prevrnut”. Na silaznoj putanji evolucije deluju isti opšti socijalni zakoni kao i na uzlaznoj putanji, ali deluju upravo kao odraz u ogledalu njihovog delovanja na uzlaznoj putanji, to jest istovremeno slično ali i obrnuto. Ruski gospodari i reformatori teže da deluju onako kako treba delovati radi postizanja uspeha, ali njihovi napori koji bi mogli doneti uspeh na uzlaznoj putanji evolucije, sada, u situaciji evolucionog nazadovanja, daju suprotne rezultate. U stvari ispada samo imitacija uspona, uspeha. Na primer, akcije koje bi po zamisli morale dovesti do uspona ekonomije, stvaraju privid uspona, a u suštini vode nazadovanju i rušenju zemlje. Akcije u cilju jačanja vlasti vode njenom slabljenju kao organa celovitosti i očuvanja zemzemlje kao jedinstvene celine. U stvari ispada da što se veći uspeh postiže na površini evolucionog toka, tim je zemlja dalje od stvarnog preporoda i bliže evolucionoj propasti. Takav efekat je neizbežan pošto je za zemlju odabran poguban pravac socijalne evolucije – usmerena je silaznom putanjom evolucionog procesa.

Napred razmotrena ogledalnost ima objašnjenje u tome da u procesima socijalne evolucije presudnu ulogu igra svesno-voljna delatnost ljudi. Ljudi poimaju (odražavaju u svojoj svesti) neke pojave iz prošlosti i koriste prošlo iskustvo u svojoj delatnosti u sadašnjosti orijentisanoj na budućnost. Pošto oni poimaju prošlu uzlaznu putanju evolucije, a deluju na silaznoj putanji, i protiv njihove volje njihova delatnost nije tačna već preokrenuta kopija prošlosti. Ne čudi što, čineći naizgled isto ono što su uspešno činili prethodnici, kopiranti dobijaju suprotne rezultate.

Imajući u vidu rečeno, može se izneti pretpostavka da će Rusija evoluirati bliže onoj iz gore razmotrenih krajnosti koju sam nazvao sovjetizovani zapadnizam. Na tom putu Rusija teško da može računati na ulogu uporedivu s onom koju je igrala u svetu i istoriji čovečanstva u sovjetsko doba. I tim pre ne može računati na doprinos socijalnoj evoluciji čovečanstva uporediv po razmerama i uticaju na socijalni progres sa sovjetskim (ruskim) komunizmom.

Novembar 2000. godine

Iz knjige Aleksandra Zinovjeva (1922-2006) Slom ruskog komunizma, Beograd 2003. godine

Prevela SAVA ROSIĆ

Istorija
Pratite nas na YouTube-u