ZAŠTO JE VAŽAN NASER ORIĆ ILI BOSANSKA PRETEČA ISLAMSKE DRŽAVE

ANjA FILIMONOVA Oriću je bila namenjena funkcija kažnjeničkog izvršioca, na isti način kako se...

ANjA FILIMONOVA

Oriću je bila namenjena funkcija kažnjeničkog izvršioca, na isti način kako se danas koristi Islamska država

Desetog juna 2015. u Bernu je, na osnovu zahteva koji je izdalo odeljenje Interpola Srbije u februaru 2014, uhapšen Naser Orić, komandant 28. brigade muslimanske Armije BiH, koji je u periodu 1992-1995. godine na prostoru istočne Bosne učestvovao u etničkom čišćenju srpskih sela i masovnom ubijanju Srba. Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine je u zahtevu navelo da se Orić i njegova četiri saučesnika sumnjiče za ubistvo devetoro civila srpske nacionalnosti na teritoriji Podrinja (selo Zalazje, opština Srebrenica) 1992. godine. Orić je bio na proputovanju radi učestvovanja u obeležavanju „20-godišnjice genocida u Srebrenici“, ali je pri ulasku u Švajcarsku zadržan. Sada je u švajcarskom zatvoru, uz izjavu da se „Srbima neće živ predati“.

Međutim, upravo za zločine u Podrinju iz 1992. Orića je Tribunal u Hagu već oslobodio optužbe, tako da je nemoguće da mu se za isti zločin sudi ponovo, bez obzira na postojanje novih dokaza. Skreće na sebe pažnju i navođenje tako malog broja žrtava i samo jedne lokacije, dok se Orićeva „delatnost“ odvijala na mnogo širem prostoru. U njegovu zaštitu je odmah stupila Marina Bakić, sekretar za štampu Ministarstva pravde BiH, koja je izjavila da je zahtev za Orićevo hapšenje nevažeći jer je odlukom generalnog sekretara Interpola on izbrisan sa spiskova svih zemalja članica Interpola. To isto tvrdi i Direkcija za koordinaciju rada policijskih organa BiH. Interpol se, reklo bi se, blagovremeno pobrinuo za Orićevu nedodirljivost, baš kao i Tužilaštvo BiH, kod koga predmet Orića još od 2009. leži zaključan u fioci. Bakir Izetbegović, član Predsedništva BiH i predsednik Stranke demokratske akcije (koju je osnovao njegov otac Alija Izetbegović), odmah je, pošto je Srbija predala zahtev za Orićevo hapšenje, ne samo priredio svečani prijem u njegovu čast već je i izjavio da Naser neće biti predat Srbiji i da se neće se pojaviti ni pred sudom Bih [1].

ZAŠTO ORIĆ, ZAŠTO SAD?
U vezi sa hapšenjem Nasera Orića i Ramuša Haradinaja (koga su u Sloveniji uhapsili i vrlo brzo pustili na slobodu) pojavljuje se više pitanja nego odgovora Da li je slučajnost njihovo istovremeno pritvaranje? Zašto je do toga došlo baš sada? Zašto su pritvoreni baš Orić i Haradinaj? Haradinaj je već na slobodi. Podrška Oriću je sve veća: za njega je „javnost BiH“, koja optužuje Beograd, kao i zapadni faktor, da raspiruje mržnju i bavi se proganjanjem narodnih heroja.

Dvadesettrećeg juna počela je nova runda pregovora Srbije o Kosovu i Metohiji, na kojima će Vučić, uoči posete Beogradu Angele Merkel, bez sumnje da pravi ustupke. Radi se o davanju „kosovskoj elektroenergetskoj kompaniji“ na upravljanje hidropotencijala jezera Gazivode; zatim o formiranju asocijacije srpskih opština na osnovu zakona Prištine, što apriori buduću asocijaciju pretvara u neformalni interesni klub; o demontaži Parka mira na mostu koji spaja severni i južni deo Kosovske Mitrovice (u suštini, to su maskirane barikade, koje je postavila srpska strana). Ukoliko se Beograd pripremao da iskoristi Orića kao faktor kojim bi se dokazivalo postojanje samostalnosti u politici, pravni argumenti moraju po svim tačkama da budu čvršći od armiranog betona. A, ukoliko se bude koristio tako očigledan argument kakav je nemogućnost da se za isti zločin sudi dva puta, to će izazvati pitanja o stvarnim namerama zvaničnog Beograda.

Osim toga, u ovom trenutku ne postoji nijedna tačka iz paketa zapadnih uslova prema Srbiji koja nije dogovorena ili koja se ne nalazi u procesu ispunjenja od strane Beograda. Ako se prisetimo katastrofalne predaje pozicija po pitanju Kosova i Metohije, teško da će srpska vlast u suđenju Oriću bez pogovora da progovori objektivno i pošteno. Posebno ukoliko se prisetimo činjenice da je beogradski sud pustio na slobodu veći deo tzv. Gnjilanske grupe, koja je delovala po KiM i samo malo bila blaža u zverstvima od Nasera Orića.

kravicazlocinSrpske žrtve Istočne Bosne iz perioda 1992-1995. predstavljaju treći genocid koji se vrši nad Srbima u 20.veku. Još je turska vlast formirala na teritoriji BiH „Latinski legion“, koji su činili bosanski katolici. Posle aneksione krize 1908. godine te jedinice je obnovila i legalizovala austrougarska vlast. U Habsburškoj monarhiji svaka oblast je imala pomoćne vojne jedinice, formirane od lokalnog stanovništva (Landwerh), ali je, zbog straha od širenja uticaja srpskih oficira, formiran i dopunski sistem – zaštitni korpusi Schutzkorps, u čijem su sastavu bili dobrovoljci – katolici i muslimani. Tada se pojavio i naziv „hrvatske ustaše“, a jedna od dobrovoljačkih jedinica je nazvana „Crna legija“. Među ciljevima i zadacima tih jedinica bilo je i patroliranje po srpskim selima i gušenje ustanaka srpskog stanovništva.

KONTINUITET ZLOČINA
Ideologija i praksa bosanskohercegovačkih Schutzkorps iz perioda Prvog svetskog rata su postali osnov delovanja nacista u periodu Drugog svetskog rata. Okupacija Jugoslavije i formiranje na jednom delu njene teritorije fašističke NDH 1941. godine dovelo je do toga da su strukture vlasti NDH i oružane formacije (domobrani, ustaše) aktivno prihvatale i muslimane. U čitavoj Istočnoj Bosni vršen je planirani izuzetno žestok genocid nad srpskim stanovništvom. U njemu su učestvovali Crna legija, Handžar divizija SS i muslimanska milicija (svojevrsna seoska straža, ali fašističkog tipa). Tada je ubijeno 6.469 Srba [2]. Deda Nasera Orića bio je na službi u Crnoj legiji, i posle rata je bio i osuđen.

Naser Orić je rođen 1967. u Potočarima, u blizini Srebrenice. Još dok je bio učenik, aktivno se bavio sportom – rvanjem – čak je postigao i određene uspehe. Nekoliko puta podnosio je zahtev za prijem u miliciju BiH, ali je odbijan. Razlog je bio dedina neprijateljska prošlost. Zatim je pokušao da stupi u službu u milicije Srbije i odbijen je, ali je posle prijema kod republičkog sekretara za unutrašnje poslove, kome je otvoreno ispričao zašto ga ne zapošljavaju, situacija ispravljena. Sudbinu Nasera Orića, bez obzira na provere i zaključke u vezi sa njima, rešio je tada već bivši sekretar komiteta Saveza komunista u Šapcu, čije je prezime Tešić. Pobedio je partijski kurs „sprečavanja restauracije velikosrpske ideologije“. Posle završetka Škole unutrašnjih poslova u Zemunu, Orić je dobio posao u policiji Beograda, gde je nastavio da se intenzivno bavi sportom. To mu je omogućilo da dospe u Specijalnu antiterorstičku jedinicu (SAJ). Orić se istakao u rudniku Trepča u gušenju pobune Albanaca, koji su se zabarikadirali tamo u znak protesta protiv suđenja Azemu Vlasiju, a u cilju slabljenja vlasti Slobodana Miloševića. On se prvi dobrovoljno javio da jurišom prodre u prostoriju u kojoj su sedeli štrajkači. Za tu akciju nagrađen je uz napredovanje u službi: postao je Miloševićev telohranitelj.

Kad je 1992. u BiH počeo rat, rukovodstvo SFRJ donelo je odluku da četiri oficira Bezbednosne uprave u Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu pošalje u republički Sekretarijat unutrašnjih poslova BiH radi borbe protiv nacionalizma. Sva četvorica su bili muslimani, i ustvari su aktivno pomagali formiranje Armije BiH. Jedan od njih – Fikret Muslimović – postao je i načelnik Službe bezbednosti Armije BiH. Upravo ta četvorka je postala inicijator pozivanja saradnika muslimana iz drugih republika, kao lica od poverenja, u Sekretarijat unutrašnjih poslova BiH. Tako je Naser Orić između ostalog postao rukovodilac Sekretarijata unutrašnjih poslova Srebrenice. Zaposleni u rezervnom sastavu policije Srebrenice bili su potomci muslimana koji su u šuckorima i Crnoj legiji u dva svetska rata ubijali Srbe.

ORIĆEV RATNI PUT
Početkom rata Orić je 20. maja 1992. postavljen za načelnika štaba Teritorijalne odbrane Srebrenice, a od 1. jula 1992. postao je i član Vojnog predsedništva Srebrenice. Početkom novembra 1992. već je komandant Ujedinjenih oružanih snaga podregiona Srebrenica, i tako su se pod njegovom kompetencijom našle, osim teritorije opštine Srebrenica, i teritorije opština Bratunac, Vlasenica i Zvornik. Te oružane snage su 1. januara 1994. dobile naziv Štab osme operativne grupe Srebrenica.

naseroricizetbegovicanadolija jpgTo je strateški region reke Drine, gde su vođene vrlo oštre borbe. Orić je posedovao veliku vlastoljubivost, gubio se u surovosti pri pravljenju zločina (da podvučemo: ne samo protiv Srba već i protiv svojih – muslimana), bio je ciničan, neverovatno neprobirljiv u načinimma bogaćenja. Mada su ekstremizam i sveobuhvatna netrpeljivost bili odlika čitave vladajuće Stranke demokratske akcije Alije Izetbegovića, osnivački kongres SDA je još 1990 – kako o tome govore očevici – jasno pokazao ne samo sve navedene osobine već i otvoreno fašistički karakter stranke. Počev od maja 1992, iz Srebrenice su počele sistematske kažnjeničke operacije protiv srpskog civilnog stanovništva. Broj sela koja su napadnuta došao je do cifre 192. Komandant bataljona UN u Srebrenici pre nego što su je zauzeli Srbi potpukovnik Tomas Karemans na konferenciji za štampu u Zagrebu je 23. jula 1995. izjavio: „Znamo da su samo u regionu oko enklave Srebrenica do zemlje sravnjena 192 sela, a kompletno stanovništvo poubijano“ [3].

Rezolucijom Saveta bezbednosti UN iz aprila 1993. Srebrenica je proglašena za „zaštićenu zonu“. Međutim, bez obzira na to, Orićeva družina je nastavila sa terorom civilnog stanovništva Istočne Bosne, i njima na savesti leži smrt preko 3.200 Srba.

Šestog maja su opljačkana i spaljena sela Gnjiona i Bličevo, sledećeg dana je iz zasede ubijeno sedmoro Srba koji su pokušavali da pobegnu iz Srebrenice. Osmog maja ubijen je sudija Goran Zekić – predsednik srpske SDS i poslanik u bosanskom parlamentu, što je izazvalo bekstvo 1.500 Srba iz Srebrenice. I napadi na okolna mesta su pojačani, između ostalog i na mesto Fakovići (kod Bratunca, koje je sravnjeno sa zemljom u Drugom svetskom ratu, a srpsko stanovništvo su tada poubijale hrvatske ustaše). Korišćeno je najsurovije mučenje (sve do onog srednjovekovnog – nabijanja na kolac) i različito oružje: noževi, kovački čekići, vile, sekire, obični čekići, eksploziv…

General Filip Morion, komandant snaga UN u Sarajevu je, svedočeći u Haškom tribunalu o Oriću, konstatovao da „on nije mogao sebi da dozvoli držanje zarobljenika, čak nije hteo ni da se potrudi da nađe razlog za to“. Posebnu pažnju zaslužuju reči generala da se „sticao utisak kao da je on izvršavao politička naređenja Predsedništva iz Sarajeva“. Avdo Huseinović, autor knjige Od Gazimestana do Haga i nazad, govoreći o životu Nasera Orića, rekao je da je on lično priznao da mu je „žao što nije ubio tadašnjeg komandanta Unprofora u BiH Filipa Moriona“ [4].

MODEL ZA PRAVLjENjE ZONE HAOSA
Da podsetimo i da je Orića i njegovog zamenika Zulfa Tursunovića postavila vlada Alije Izetbegovića, koga su podržavale SAD. Tursunović je krajem 1991, po Izetbegovićevoj naredbi, oslobođen zatvora, u kome je izdržavao kaznu od 15 godina zbog ubistva trojice muslimana 1986. godine. Čim se našao na slobodi, Tursunović je odmah postao jedan od komandanata Srebrenice. Orić je priznavao da se većina muslimanskog stanovništva nije slagala sa mišljenjem terorista koji su došli na vlast. Bez obzira na to, od 1991. je Muslimanski nacionalni savet počeo da snabdeva oružane ustanike streljačkim oružjem i uniformama, postavljao je najozloglašenije zločince na mesta komandanata paravojnih formacija. Dakle, tu je isproban model za pravljenje zone haosa, užasa i vlasti kriminala na određenoj teritoriji – u Istočnoj Bosni. Model je bio uspešan, tako da ga je na širem regionu Vašington primenio na teritoriji Kosova i Metohije (osim na srpskom severu).

izetbegovic mudzahedini„Međunarodna zajednica“ trpela je i odobravala sve što su činili srpski protivnici: jednostrano izdvajanje i priznanje Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, „Republike Kosova“; formiranje diverzantsko-terorističkih i otvoreno nacističkih paravojnih jedinica – hrvatskih ZNG, radikalnih islamista Alije Izetbegovića, „Oslobodilačke vojske Kosova“ i sl. Objavljujući najteže sankcije samo jednoj strani – SRJ – čime je osuđena na izumiranje, Zapad je istovremeno Hrvate, bosanske muslimane i kosovske Albance snabdevao oružjem i vojnim materijalom, bez obzira na postojanje embarga, „zaštićene zone“ i prisustvo „NATO-mirotvoraca“ (IFOR, SFOR, KFOR). U BiH je Zapad čak ignorisao i dolazak radikalnih islamista – mudžahedina u BiH, kojima je put probio Alija Izetbegović lično. A on je takođe u Drugom svetskom ratu bio član nacističkog pokreta El-Hidaje, koji je vršio regrutovanje za Handžar diviziju. El-Hidaja je predstavljala ogranak tadašnje Muslimanske braće, te zato, kako pretpostavlja stručnjak za terorizam Dževad Galijašević, „nimalo ne čudi što su Izetbegovići uspostavili tesnu vezu sa Muslimanskom braćom Egipta“ [5]. Dok je trajao bosanski rat, odred El-mudžahedin bio je zvanično u sastavu Armije BiH. Odavno ne predstavlja tajnu da je Unprofor, vođen američkom rukom, pružao transportne usluge za prebacivanje mudžahedina iz arapskih zemalja, a kanali za transport humanitarne pomoći i helikopteri UN su takođe korišćeni za potrebe mudžahedinskih jedinica.

MUSLIMANI PROTIV ORIĆA
SAD su u svemu podržavale Aliju Izetbegovića – diplomatski, politički, vojno. Medlin Olbrajt, koja je u to vreme bila stalni predstavnik SAD u UN, od 1993. do 1995. je u potpunosti podržavala sve rezolucije i izveštaje koji su osuđivali „srpske zločine“, ali je koristila veto čim bi počinjalo da se govori o zločinima pristalica Alije Izetbegovića. NATO je bombardovao pozicije Republike Srpske (operacije Deliberate Force i Deadeye u avgustu-septembru 1995) – srpske civilne i vojne objekte (kasarne, pozicije PVO, aerodrome, televizijske objekte, elektrane, petrohemijske objekte, mostove, sisteme vodosnabdevanja, bolnice, porodilišta, stambene zgrade). NATO je koristio i tada, kao i docnije na KiM, bombe sa osiromašenim uranijumom. Ukupna težina izbačenih projektila je bila 10.000 tona. Tokom te vojne agresije Alijanse ubijena su 152 srpska civila. Naser Orić je 30. januara 2014. odlukom vlasti SAD obrisan sa američkog „crnog spiska“.

Isto tako, Zapad „nije obratio pažnju“ ni na volju značajnog, ako ne i većeg dela, muslimanske javnosti. Vojna obaveštajna služba Armije BiH AID poseduje spiskove vođa bosanskih muslimana koji su bili predviđeni za ubijanje zato što su se usudili da se usprotive politici Izetbegovića i njegovih pristalica. O tome svedoči 500 stranica dokumentacije koju je sredinom januara 2015. Mirsad Kebo, potpredsednik Federacije BiH, predao Tužilaštvu BiH, koje spada u paradržavnu obaveštajnu instituciju. Između ostalog, Kebo zahteva odgovornost Bakira Izetbegovića, vojnog rukovodioca kabineta predsednika Predsedništva BiH, što obećava da postane „otvaranje najveće afere postdejtonovske Bosne“ [6]. Bakir je, između ostalog, odigrao jednu od glavnih uloga u izgradnji džamije Kralja Fahda u Sarajevu, koja je poznata kao centar vehabističkog pokreta BiH. Tako se pravac prema radikalizaciji i džihadizaciji BiH, pokrenut početkom 90-tih godina 20. veka, uspešno nastavlja.

Najkrvaviji Orićevi zločini su pokolj Srba na Petrovdan (praznik svetih apostola Petra i Pavla, 12.juli) 1992. u selu Zalazje i na Božić 1993. u selu Kravica, u blizini Bratunca. Na Petrovdan Orić je sa svojom jedinicom izvršio masovni pokolj civila u Zalazju ubijanjem 69 ljudi izuzetno surovo, budući da je njih devetoro živo spaljeno. Sudiju Slobodana Ilića Orić je lično ubio. Šta se tu dešavalo, svedoči jedan od osnivača SDA Ibran Mustafić, prenoseći reči koje je izgovorio lično Naser Orić: „Uterao sam mu kamu pravo u oko i zavrteo sam. A on je ćutao. Zatim sam mu nož zabio u drugo. Nisam mogao da poverujem da on ne reaguje. Da pošteno kažem, prvi put sam se uplašio i odmah sam ga ubio!“ [7] Mustafić svedoči i da je rukovodstvo Armije BiH znalo za surove likvidacije muslimanskog stanovništva koje su činili Orić i njegovi ljudi, uznemireno dodajući da „da sam mu ja sudija u Hagu, ja bih mu za zločine protiv Srba dao 20 godina, a za one protiv muslimana – 200.000!“ [8]

OVDE SMO UBILI 114 SRBA
Na Božić 1993. Orić je sa svojom družinom upao u selo Kravica. Ubijeno je 50 ljudi, među njima i nekoliko dece ispod12 godina. Telo Janka Savića, sveštenika iz Kravice, nađeno je bez ruku i nogu, sa iskopanim očima. Kemal Memedović Kemo, Orićev borac, posle klanice u Kravicama je danima po Srebrenici nosio odsečene srpske glave. Hladnokrvno su ubijeni i šestogodišnji Aleksandar Dimitrijević i njegov rođeni brat Radislav.

isis01Bil Šiler iz Toronto stara ovako opisuje susret sa Orićem u januaru 1994: „Te hladne snežne noći sam sedeo u njegovoj sobi i posmatrao video-verziju onoga što bi moglo da se nazove ‘Najveći hitovi Nasera Orića’. Tamo je bilo zapaljenih kuća, leševa, odsečenih glava, ljudi koji beže… On se sve vreme smejao diveći se svojim delima. ‘Ovde smo ih uhvatili iz zasede’, objasnio je. Sledeći snimak je prikazivao tela ubijenih u eksploziji ‘A ove smo poslali na mesec’, hvalio se. Kad se pojavio grad-fatamorgana, potpuno prazan, sa tragovima od projektila po kućama, ali bez leševa u vidnom polju, on je požurio da objasni: ‘Ovde smo ubili 114 Srba’.“ [9]

Reklo bi se da Naseru Oriću, koji je predstavljao samo lokalnog komandanta, nije poklanjana posebna pažnja, da mu je u lancu SAD – Izetbegović bila određena funkcija kažnjeničkog izvršioca u određenoj geografskoj zoni kako bi se usavršili metodi za „zastrašivačko zborište terorizma“, koji su posle toga korišćeni na Kosovu, u Libiji, Siriji, Ukrajini… Taj isti način koristi i Islamska država. Da bi nastali i takvi borci kakav je on, i on sam, uslove su stvorile SAD i njihov instrument – Alija Izetbegović. Dakle, Naser Orić predstavlja samo jedan elemenat u projektu etničkog čišćenja i prekrajanja Bosne i Hercegovine.

Početkom jula 1995, pre nego što je Srebrenicu oslobodila Vojska Republike Srpske, Orić je, zajedno sa ostalim članovima Štaba 8. operativne grupe, evakuisan helikopterom. Godine 2006. Haški tribunal je, posle procesa koji je trajao godinu i po, oslobodio Orića po svim tačkama optužnice osim po jednoj (nesprečavanje surovog odnosa i ubistvo nekoliko srpskih zarobljenika u Policijskoj stanici Srebrenica), za šta je osuđen na dve godine zatvora, a 2008. je oslobođen svih optužbi. Trećeg jula je u Sarajevu dočekan kao heroj.

U svakom slučaju, u regiji Srebrenice je vršeno sistematsko planirano uništavanje predstavnika srpskog naroda po etničkim osobinama, bez obaziranja na pol i godine. Taj bol srpski narod nikad neće moći da zaboravi. Za sada niko, osim Republike Srpske, ne govori o srpskim žrtvama, ali je u interesu opšte istine i mira neophodno da se otkriju svi zločinački postupci protiv Srba i muslimana u Istočnoj Bosni, da se pronađu svi krivci, baš kao i da se izvrše pošteni i nepristrasni sudski procesi, uključujući tu i sudski proces protiv Nasera Orića u Srbiji.

________
Uputnice:

[1] http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/463826/Izetbegovic-pravio-liste-za-likvidaciju

[2] http://www.youtube.com/watch?v=Wemw7TqWazs

[3] http://www.balkanmagazin.net/istorija/cid170-30644/uvod-u-osvajanje-srebrenice-4

[4] http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Naser-Oric-Zao-mi-je-sto-nisam-ubio-generala-Morijona/lat/126127.html

[5] http://pressrs.ba/info/vesti/alija-izetbegovic-korumpirani-fundamentalista-27-11-2014

[6] http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/463826/Izetbegovic-pravio-liste-za-likvidaciju

[7] http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Naser-Oric-ubio-sudiju-Slobodana-Ilica/lat/6595.html

[8] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/drugi-pisu/srebrenica-je-ogovorni-genocid-izmedju-izetbegovica-i-bila-klintona

[9] http://www.balkanmagazin.net/istorija/cid170-30644/uvod-u-osvajanje-srebrenice-4

Fond strateške kulture

Politika
Pratite nas na YouTube-u