TAJNA KOSOVA

MARKO S. MARKOVIĆ (1924-2012)

Postoji tajna Kosova, čitava cppska istorija nije bila dovoljna da tu tajnu razjasni do kraja i da je potpuno osvetljenu smesti u srpsku dušu

Neki poznavaoci našeg narodnog pesnšitva veruju da je anonimni srpski guslar pesmu posvećenu bekstvu svetog Cave u manastir pretvorio u privolenje svetog Lazara Carstvu nebeskom. [1] Vekovi ropstva potisnuli su svetog Cavy y pozadinu. Savinu radost natkrilila je i zasenila kosovska tuga. Ako ta pretpostavka i nije tačna, ona u svakom slučaju naslućuje i delimično otkriva jednu istinu. Sveti Cava i Lazar imaju isti izvor i utoku: privolevanje Carstvu nebeskom. U njima ne treba videti dva suprotna načela nego dve struje koje naporedo teku ili se ukrštaju, ali nas vode istom cilju. Jer kao što je Savin postupak predodredio Lazarev izbor, tako kosovska žrtva nagoveštava svetosavsku obnovu. Pa ipak, cvetosavlje je naša filosofija stvaranja, a Kocovo naša filosofija stpadanja.

Uspomena na Kocovo je neki osveštani bol, nešto što iz daljina obasjava svojim veličanstvom i ujedno uspunjava grudi neizrecivom nadom. Ono što je za Izrailj razoreni Jerusalimski hram, a za hrišćane Golgota, to je za Srbe Kocovo. Sam pomen toga imena dovoljan je da Srbina potrese do dna duše. Veliki češki državnik i mislilac, Tomas Masarik, zabeležio je da su 1912. srpski vojnici došavši na Kocovo zaplakali i skinuli kape „kao po komandi“. [2] Srpska vojska izrazila je ono što svaki Srbin svesno priznaje ili podsvesno oseća: postoji tajna Kosova. Čitava cppska istorija nije bila dovoljna da tu tajnu razjasni do kraja i da je potpuno osvetljenu smesti u srpsku dušu. Uvek će nam tu nešto octati zagonetno. Kocovo nije naša religija, ali je jedna velika misterija koja se nakalemila na tu religiju. Kocovo nije sinonim pravoslavlja, a opet se srpsko pravoslavlje ne bi bez njega moglo zamisliti. Kosovo nije sva srpska istorija, a ipak je središte te istorije, bez koga ona ne bi dobila svoj cilj i smisao.

Ko god poznaje srpski narod, čuo je za Kosovo i zna da Srbi slave bitku na polju Kosovu. Ali mnoge strance baš i čudi što su Srbi kod tolikih slavnih pobeda izabrali da slave svoj najveći poraz. Svakako, ne slave samo Srbi svoj poraz. Škotlanđani slave Culloden, ali njihov poraz nema izrazito hristološko značenje. Francuzi slave Jovanku Orleanku, koja je bila zarobljena i spaljena na lomači. Njena žrtva ima čisto hrišćanski karakter, ali to je mučenšitvo jedne svetiteljke koja sebe prinosi na žrtvu zbog svoje vere i naroda, a na Kosovu se mistično čitav narod prinosi na žrtvu. Najbliže je ipak poređenje između Srba i hrišćana uopšte, izmeću Kosova i Golgote. Ima li većeg poraza nego što je bilo Hristovo Raspeće na Golgoti? Samo, hršićani sa smrću Hristovom na Krstu slave istovremeno i Njegov Vaskrs. A zar to nije glavna dodirna tačka izmeću Golgote i Kosova? U kosovskom kultu sjedinjeni su poraz i vaskrsenje.

Ukoliko je Kosovo zaista srpska filosofija stradanja, razmišljajući o Kosovu moramo naći odgovor na glavna pitanja narodne i lične sudbine u ovim burnim vremenima svetske istorije:

Postoji li uopšte neko hrišćansko merilo koje bi nam moglo pomoći da se snađemo u istoriji?

U čemu je najdublji duhovni smisao kosovske žrtve?

Da li se i u kojoj meri taj smisao odrazio u političkoj istoriji?

Ima li neke unutrašnje veze između Kosova i mesijanske ideje? Kakav značaj ima Kosovo danas za Srbe i za sve ostale narode? Kako biti dostojan nosilac kosovske tradicije?

DVA PLANA ISTORIJE

Istorija se može posmatrati sa dva različita plana, kao profana ili svetovna i kao sakralna ili sveštena istorija. Tako se može govoriti o svetovnom i sveštenom Kosovu. U svetovnoj istoriji, Kosovska bitka ima svoje konkretne uzroke i posledice. U sveštenoj istoriji, ona ima drugačiji i viši duhovni sadržaj. Sa hrišćanske tačke gledišta, ta dva vida i plana istorije nisu i ne mogu biti nepremostivo rastavljena. Kako i zašto, to postaje jasno ako se prvo prouči značenje sveštene istorije. Na sveštenom planu istorijski događaji su posmatrani u vezi sa celokupnom bogočovečanskom istorijom i Ikonomijom spasenja, čime se u izvesnom smislu briše razlika između vremena i večnosti, jer u svetlosti sveštene istorije jedan događaj je važan ukoliko je projava večnosti u vremenu ili prodor vremena u večnost. [3] Najsigurniji metod za razumevanje sveštene istorije je otkrivanje i tumačenje praobraza, tj. praslika novozavetnih događaja. Stoga Blaženi Avgustin i kaže: „Novum Testamentum in Vetere latet, Vetus in Novo patet“ (Novi Zavet se krije u Starom, a Stari se otkriva y Novom).

Primera ima bezbroj.

Prelaz Jevreja preko Crvenog mora je simbol spasenja kroz vodu novozavetnog krštenja; četrdeset godina jevrejskog lutanja između Egipta i Obećane zemlje nagoveštavaju četrdesetodnevni post Gospoda Isusa Hrista u pustinji; pedeset dana koji dele prelaz Crvenog mora od Sinajskog Zakona odgovaraju hrišćanskoj Pedesetnici posle Uskrsa, kad je sveti Duh sišao na Apostole; a zmija koju je Mojsej pokazivao na štapu Jevrejima u pustinji da bi se oni koji su je videli spasli od zmijskih ujeda, simboliše Hrista na Krstu, koji spasava sve one koji u Njega veruju.

Oni koji to nemaju na umu ne mogu da se snađu u sveštenoj istoriji, pa čak i za Hrista tvrde da se “prevario” proričući svoj dolazak posle propasti Jerusalima. Tačno je da su se prvi hrišćani prevarili verujući u skori dolazak Hrista, ali sam Hristos se nije prevario, nego je samo pad Jerusalima prorekao naporedo sa nagoveštajem o smaku sveta, tako da su Njegovi slušaoci pomešali slike propasti Jerusalima sa slikama Sudnjeg dana. Po svoj prilici, Hristos nije slučajno tako postupio. Ta dva događaja stoje jedan prema drugome kao praobraz prema obrazu: propast Jerusalima je praslika propasti sveta. Ustvari, svaka politička katastrofa ili “propast carstva” je objektivno, po sebi, praslika propasti sveta, kao što je svaki period procvata, reda i mira, praslika sveopšteg vaskrsa, “novog neba i nove zemlje”. Pitanje je samo da li će učesnici u istorijskim događajima – bilo kao pojedinci, bilo kao nacionalna i duhovna celina – to shvatiti ili ne. Budu li shvatili, ono što je objektivno ulazi u savest pojedinaca ili naroda, doživljava se svesno kao sveštena istorija. Ali oni koji tako gledaju na istoriju ostaju još uvek u ulozi posmatrača, ograničeni vremenom i prostorom, nesposobni da sruše pregrade između vremena i večnosti. Da bi postali saučesnici sveštene istorije, oni treba da joj se duhovno priopšte. To priopštavanje se vrši blagodaću Božjom, kroz Crkvene Tajne, a naročito kroz Svetu Tajnu Evharistije, kroz sozercanje, bogonadahnuto stvaranje i mučeništvo Hrista radi. Tada i samo tada, istorija se pretvara u večitu sadašnjicu i tadašnji događaji nisu samo predznaci budućnosti nego neposredno, mistično učešće u Strašnom sudu, drugom dolasku Hristovom i u sveopštem vaskrsenju, mada se ovi ne poriču kao buduća istorijska zbivanja. Mi smo više nego svedoci smaka sveta i sveopšteg vaskrsenja, mi smo učesnici, mi to doživljavamo danas i sada. Ali pitanje je kako ćemo to doživljavati, na čijoj smo strani. Pojedinci i narodi koji rade za Carstvo nebesko su već u Carstvu nebeskom i obratno, protivnici Carstva su već osuđeni. Sam Hristos je obećao da će se sve to zbiti na kraju istorije, ali je ipak rekao: “Carstvo Božje je u vama”, kao što je razbojnika na Krstu utešio: “Još danas ćeš biti sa mnom u Raju“. Na drugoj strani, oni koji se tome ne priopštavaju kroz Crkvu samo trpe događaje, kao što su Bogom prokleti oni koji u istoriji uzimaju aktivnog učešća satanski i negativno, kao svesni bogoborci i gonitelji Crkve, grešeći protiv Svetog Duha gušenjem duhovnog semena Hristovog.

Ako je tako, šta predstavlja Kosovo u sveštenoj istoriji, s obzirom na tri pomenuta merila: kao praslika, kao svesno osmišljavanje praslike i kao mistično priopštavanje Hristovoj žrtvi?

SVEŠTENO KOSOVO

Mada je Kosovo velika hrišćanska, a ne samo srpska tragedija, ono je ipak za hrišćanstvo predstavljalo manju tragediju od pada Carigrada u turske ruke 1453. godine. Toga dana srušio se poslednji važan bedem istočnog hrišćanstva, Turci su u slavnoj prestonici Vizantije poklali preko 60.000 hrišćana, a ostale odveli u ropstvo ili silovali, opljačkali bescena i basnoslovna, vekovima sakupljana umetnička blaga, upali za vreme Božanske Liturgije u crkvu Svete Sofije oskvrnavili svetinju nad svetinjama i posekli u njoj sve živo. Moglo bi se, dakle, smatrati da je Kosovo, nešto preko veka i po, unapred bilo predznak toga najbližeg krupnog događaja hrišćanske istorije, te da je ono od drugostepene važnosti u poređenju ca Carigradom. To bi bio sasvim pogrešan zaključak. Ko poznaje istoriju starozavetnih proroka, setiće se da su se mnoga mesijanska proroštva mogla primeniti na zbivanja iz jevrejske istorije pre dolaska Spasiteljevog. Bilo je protestantskih teologa koji su tvrdili da se sva mesijanska proročanstva odnose na događaje koji nemaju veze sa Hristom. Ali sve i kada bi to bilo moguće dokazati – a takav dokaz je nemoguć, jer se dobar deo proročkih kazivanja odnosi na metaistoriju – ostaje činjenica da se najdublji smisao proročanstva time ne iscrpljuje i da samo Hristos osmišljava proročka očekivanja Starog Zaveta. Isto se može tvrditi i za Kosovo: malo je reći da Kosovo nagoveštava nešto dalekosežnije i dublje od pada carske prestonice, ono za sveštenu istoriju ima veći značaj od Carigrada, jer u sebi sadrži obećanje vaskrsa.

Istina, postoji i kod Grka legenda koja hrišćanima ostavlja nadu na bolju budućnost i pobedu hrišćanstva. Vele da je grčki sveštenik koji je služio liturgiju u trenutku kada su Turci upali u crkvu Svete Sofije, uzeo časni putir i pobegao kroz jedna tajna vrata ia zidu. Turci su pojurili za njim, tukli sabljama po zidu, ali uzalud. Sveštenik je ostao uzidan i pojaviće se opet kada hrišćani budu oslobodili Carigrad, da s njima završi liturgiju. [4]

Ali ta legenda se ne može porediti ca dubinom i lepotom srpskog Kosova, pod uslovom da se ono protumači po Kosovskom ciklusu narodnih pesama. Visoko razvijena religiozna svest narodnog pesnika ne vezuje propast Srpskog carstva na Kosovu za propast Vizantije, nego neposredno za Hristovo stradanje. Bez njega bi Kosovo značilo poraz istovetan sa svim ostalim porazima. Sa njim se Kosovo pretvorilo u duhovnu pobedu. Svojom pesničkom transpozicijom on je propast carstva na Kosovu preobrazio u “privolevanje Carstvu nebeskom”, a Lazarevu pogibiju u hristopodobnu žrtvu. Samim tim dao je narodu i ogromnu nadu na spas, a evo kako.

Sveti Ilija u obliku sivoga sokola donosi caru Lazaru “knjigu od Bogorodice”. [5] Zanimljivo da prolog kosovskoj tragediji počinje pojavom jednog stagrozavetnog proroka i da je za narodnog pesnika Sveta Djeva Marija – zastupnica ljudi pred Bogom – takođe posrednica između Boga i Srba. Od Lazara višne sile zahtevaju da bira između carstva zemaljskog i Carstva nebeskog. Izabere li carstvo zemaljsko, doživeće pobedu; ako se odluči za Carstvo nebesko, treba da pričesti vojsku, ali ga posle čeka pogibija. Otkuda ta svirepa dilema? Zbog iskupljenja. Na duši srpskog naroda nakupili su se toliki gresi, da se samo krvavim žrtvoprinošenjem mogu iskupiti i očistiti. Otuda i Lazareva kletva bačena na svakoga “ko ne dođe na boj na Kosovo” i ona Njegoševa: “Velikaši, proklete im duše”. I tu pesnnk stavlja u usta cara Lazara jedan od najlepših monologa svetske književnosti koji podseća na onaj Hamletov, ali je preko dva veka stariji i ima neuporedivo hrišćanski smisao:

“Mili Bože što ću i kako ću
Kome ću se privoleti carstvu:
Da ili ću carstvu nebeskome?
Da ili ću carstvu zemaljskome?
Ako ću se privoleti carstvu,
Privoleti carstvu zemaljskome,
Zemaljsko je za maleno carstvo,
A nebesko uvek i doveka.”

Car volede carstvu nebeskome…

Da se sve na tome svršilo, Lazar bi se žrtvovao za Srbe i odigrao bi u odnosu na srpski narod ulogu Iskupitelja Hrista prema čovečanstvu. Ali Lazar gradi crkvu, služi svečanu liturgiju sa crkvenim glavarima, “te pričesti i naredi vojsku” koja će sutra u boju izginuti. Kroz Sveto pričešće najbolji sinovi naroda se s Lazarem priopštavaju Hristovoj žrtvi na Krstu. I u više mahova narodni pesnik naglašava da oni za Hrista ginu svesno:

“Hego sjutra mislim u Kosovu za hrišćansku vjeru poginuti” (Sjutra jeste lijep Vidovdanak). “Za krst časni krvcu proljevati i za svoju vjeru umrijeti… I za vjeru s braćom umrijeti” (Car Lazar i carica Milica)… “A ja idem na boj na Kosovo u presveto ime Isusovo” (Musić Stefan). Kao da je svaki kosovski junak prikovan na krst, saraspet sa Hristom i kao da se na Kosovu polju iza lepršavih krstaša barjaka uzdiže šuma od desetina hiljada krstova. Kosovska bitka se upodobljava Božanstvenoj Liturgiji, gde se sa Lazarem elita srpska prinosi na žrtvu za sav narod. [6] Okupan krvlju hristopodobnih kosovskih junaka i mučenika, srpski narod se osvećuje i sam postaje hristonosan i bogonosan, narod – Hristonosac, Hristofor. Srbi nisu od Bogorodice mogli dobiti skupoceniju nagradu od te milosti da kao narod budu nalik na Hrista, pa su stoga morali platiti svojim najdragocenijim životima. S jedne strane, eshatološki predosećaj i napon: “Nastalo je pošljednje vrijeme” (Zidanje Ravanice). A s druge, nadzemaljski mir i blaženstvo kojim pesnik završava pesmu o Kosovskom boju (Propast carstva srpskoga):

“Sve je sveto i čestito bilo,
I milome Bogu pristupačno”. [7]

Svest narodnog pesnika da je kosovska žrtva bila bogougodna, dopušta mu da mirno podnese poraz i nacionalnu tragediju uzdigne do najuzvišenijih nadanja. Jer ko sa Hristom strada, sa Hristom se i spasava. Ko je sa Hristom raspet, sa Hristom će i vaskrsnuti. Paralelizam “Hristijade” i “Kosovijade” se nastavlja i posle Kosova. Kraljević Marko zamenjuje Duha Utešitelja, a Karađorđe oličava Mesiju i narodno Vaskrsenje. On je glava naroda, kao nekada Lazar. I kao što je narod s Lazarem bio raspet, tako sada sa Karađorđem vaskrsava. Srpski ustanak se ujedno mora razumeti i kao Vaskrsenje Hristovo i kao opšte vaskrsenje posle Drugog dolaska Hristova, jer inače vaskrs srpskog naroda ne bi bio pojmljiv.

Slepi narodni guslar Filip Višnjić, genijalni pesnik Ustaničkog ciklusa i drugih pesama, o čijoj ličnosti ne znamo nego Grci o Homeru, mada ga je Vuk Karadžić lično poznavao, shvatio je suštinu narodne poezije, njen proročki i hristološki karakter. On je dao Vuku pesmu Smrt Kraljevića Marka, u kojoj se nalazi proročanstvo da će se Marko vratiti kad njegov topuz bude izašao iz mora u koje je bačen. I njemu je palo u deo da u Karađorđu prepozna spasioca i završi poslednji, deseti ciklus narodnih pesama. Prorok koji čita znake vremena, on dovodi Prvi srpski ustanak u vezu sa kosmičkim potresima (Početak bune protiv dahija) i čuje pesmu anđelskih horova u međuzvezdanim prostorima (Djevojka snila Sveto Vaskrsenje):

“Nastade nam Sveto Vaskrsenje,
A ljudskijem dušama spasenje.”

Postavlja se pitanje da li je ta hrišćanska svest o Kosovu bila samo individualna ili kolektivna, da li je živela samo u duši narodnih guslara ili je bila prihvaćena od celog naroda. Moglo bi se čak kolebati i u pogledu svesti samih učesnika u Kosovskom boju. Ali sve govori u prilog tvrđenju da je ta svest u njima bila razvijena. Pre svega, Kosovski ep nije bio izuzetna i usamljena pojava. On se javio kao kruna petovekovnog srpskog pravoslavlja i posle dva stoleća visoke duhovne kulture nemanjićke dinastije. Kosovski krug narodnih pesama je proizvod svetosavskog duha, savršen; i sazreo plod naše religioznosti. Sam knez Lazar bio je nastavljač nemanjićke tradicije, odan pravoslavnoj veri, čovek koji je tražio oslonac u Crkvi i – po Lazarici i Ravanici – bio jedan od najznamenitijih zadužbinara srpskog srednjevekovlja. Nemoguće je zamisliti da njegova nacionalna i pravoslavna svest nije bila na visini one koju je u sebi nosio nepoznati narodni bard. Mora se pretpostaviti da je ta svest postojala i kod većine srpskih junaka koji su se odlučili da se Lazaru pridruže na Kosovu, za razliku od onih koji tu potrebu nisu shvatili, te da će ona ubrzo zahvatiti čitav srpski narod. O tome rečito svedoči široko i trajno rasprostiranje kosovskog epa i kosovskog duha u narodu. Već u sledećem, Markovom ciklusu, guslar peva:

“Pijte, Srblji, u slavu Božiju
I hrišćanski zakon ispunjujte:
I ako smo izgubili carstvo,
Duše naše gubiti nemojmo!”
(Marko Kraljević na slavi vojvode Žarka)

Kosovo je postalo i ostalo svenarodna svojina. Kao središni događaj narodne poezije, Kosovo se utvrdilo kao “mit”, osnovno srpsko obeležje, duhovni simbol krcat sadržajem, znak raspoznavanja i zajednički jezik svih Srba kroz vekove, a samim tim osovina i osnovica srpskog jedinstva. Otuda na početku XIX veka, u toku Prvog srpskog ustanka, Srbi otkrivaju da oni uvek dišu istim duhom, imaju istu simboliku i nalaze među sobom zajednički rečnik, bilo da su u Staroj Srbiji, Crnoj Gori, Šumadiji ili pod Austrijom. Dok Višnjić sa pesmama o Srpskom ustanku dovršava i zaokružava našu narodnu poeziju dajući joj konačno mesijanski pečat, jedan drugi srpski genije i videlac, Njegoš, živeći pod sasvim drugim istorijskim okolnostima, skoro u isti mah priznaje Karađorđu mesijansko dostojanstvo [8] i lapidarno sažima hrišćanski smisao tajanstvene veze između Kosova i Ustanka: “Vaskrsenja ne biva bez smrti”.

No svest još nije priopštavanje. Čovekova svest saznaje spolja duhovnu stvarnost simbola, a priopštavanjem čovek tu stvarnost sam unutrašnje proživljava i na sebi egzistencijalno ispituje. Lazar sebe samog prinosi na žrtvu. Uvodeći ga u red svetitelja, Srpska Crkva priznaje da se Lazar svojim mučeništvom i krvavom žrtvom mistično, ali stvarno priopštio Hristovoj žrtvi na Krstu. Isto bi se moglo reći i za kosovske junake koji su, jurišajući pod “krstatim barjacima” svoje živote dali za Hrista, mada ih Crkva nije mogla poimenice posvetiti. Nema razlota sumnjati da su i oni kosovsku žrtvu upodobili golgotskoj svojim pričešćem uoči bitke. Zna se da je to bio običaj vizantijske vojske[9] i po svoj prilici Lazar je zaista tako postupio sa srpskom vojskom na Kosovu. A da su se srpski mučenici i junaci posle Kosova, pod turskim ropstvom, takođe priopštavali Hristu, to ne treba uvek shvatiti bukvalno, kao ritualno pričešćivanje, nego duhovno, po mestu koje su Lazarevo privolevanje Carstvu nebeskom i “podražavanje Hristu” zauzimali u srcu i duši svakog Srbina.

ISTORIJSKO KOSOVO

Danas bi i najvećim realistima među istoričarima bilo teško odvojiti svešteno Kosovo od istorijskog Kosova. Svešteno Kosovo kakvo je do nas došlo nije a priori bilo nužno i posledica je sticaja političkih okolnosti, dok stvarna politika Srba pre i posle Kosova nije bila daleko od sveštenog nadahnuća narodne poezije.

U Carstvo nebesko se ne ide neminovno preko krsne žrtve pojedinaca. Hristos se jednom za svagda i za ove raspeo i hrišćani se priopštavaju Njegovoj krsnoj žrtvi svojom verom, svojim delima i kroz Svete Crkvene Tajne. Ali nije svaki hršićanin osuđen na mučeništvo, ne mora svaki hrišćanin da pretrpi krsne muke i bude krvavo raspet. Ima hrišćana i hrišćanskih svetitelja – kao što je bio naš sveti Sava – koji su radosno hrlili Nebeskom Carstvu ne prošavši kroz kakvu žrtvu i mučeničku smrt. A tako je i sa hrišćanskim narodima.

Stoga su i pred srpskim narodom stajala dva puta: put normalnog uzrastanja – koji ne isključuje ratnička osvajanja, ali ne dovodi u pitanje narodni opstanak – i put žrtve. Prvi je put bio Dušanov, a druti Lazarev. Da nije bilo Turaka, Srpsko carstvo bi nasledilo Vizantiju i nastavilo da se mirno razvija, približavajući se svojim ostvarenjima hrišćanskom i svetosavskom idealu Carstva Božjeg. Ali neuspeh Dušanovog poduhvata i propast Srpskog Carstva na Kosovu uputili su naš narod drugim pravcem. Pred Lazarevim Srbima bila su dva iskušenja: da se pokore bez borbe i da se pomire sa sudbinom. Oni su odbili i jedno i drugo. Srednjevekovni viteški duh, osećanje časti, svest o duhovnoj nadmoći nad Turcima, dužnost da se po svaku cenu ustane u odbranu jedinstva ili “simfonije” između Crkve i Države, sve su to bile i suviše jake pobude da bi se Knez Lazar predao bez borbe. Ali on je prihvatio borbu iz koje, s obzirom na date okolnosti, nije mogao izići kao pobedilac. Sama Dušanova vojska bila je već organizacijski inferiorna u poređenju sa turskom i taktički slabija od nje, ali je Dušanovo carstvo svojim jedinstvom, kao kompaktna masa sa znatnim ljudskim potencijalom i ogromnim materijalnim sredstvima imalo stratešku prednost nad Turcima. Posle Dušanove smrti, srpski feudalizam je pao na ispitu i pokazao se nesposobnim da se složno odupre turskoj invaziji. Politička zrelost Srba ograničavala se na dinastiju Nemanjića. Van nje, srpska državotvornost i organizatorska sposobnost nisu bile sazrele. Politika srpskog feudalnog plemstva sastojala se u tome da se lični interesi stave iznad opštih. Kada je postalo očigledno da se bez opštih interesa ne mogu sačuvati ni lični, bilo je sve kasno, Turci su nas pregazili i preplavili kao nezadrživa plima.

Da su Srbi bili običan narod, oni bi se pomirili sa sudbinom sutradan po Kosovu, a pogotovu posle konačne turske okupacije. Pad, politički i kulturni pad bio je vrtoglav i strahovit. Iluzija o snazi Srpskog Carstva razvejala se kao magla od danas do sutra. Neka se samo zamisli šta su dočekali savremenici tih događaja. U godini Dušanove smrti, 1355, Srbi su pred kapijama Carigrada, još imaju sve izglede da smene Vizantiju i osnuju Carstvo koje bi postepeno obuhvatilo sav ondašnji svet grčko-rimske kulture. Jedva preko tri decenije kasnije, 1389, carica Milica je prinuđena da pošalje svoju najmlađu kćer Oliveru u harem sultana Bajazita. U roku od trideset i četiri godine, Srbi su pali od snova o svetskoj imperiji do prosjačkot štapa, uz najveća poniženja koja jedan narod može doživeti. Turske hronike iz idućeg, XV-og veka beleže: “Gazije se site napljačkaše plena. Za par čizama se prodavahu robinje. I ja ubogi kupih jednog krasnog mladića za 100 aspri… Srpske mome su takve da ih se čovek ne može dovoljno nauživati, ma koliko se njima naslađivao… Kamo god pogledaš, čini ti se rajski perivoj ispunjen rajskim hurijama i lepim dečacima. Nevernicima na vidiku izljubiše mladiće i devojke… Nevernik je zavijao kao pas.” [10]

Ono o čemu nikakve hronike ne govore, a što se nikada i ničim ne može nadoknaditi, to su kulturne posledice kosovskog poraza. Parazitska i pljačkaška turska ordija vratila je srpski narod u vekove njegovog preistorijskog bitisanja. Turska najezda bila je smrt srpske kulture i prosvete. Ca izuzetkom crkvenih knjiga i pesničke tradicije koja se, zahvaljujući guslarima, prenosila od usta do usta, na teritoriji pod turskom vlašću Srbi neće dati od kraja XIV pa do početka XIX veka nijedno umetničko delo koje bi se moglo porediti sa kulturom nemanjićke epohe. Ako se računa da jedno pokolenje ili “pojas” ima 25 godina, to znači da su Turci za četiri veka ubili stvaralački polet u dušama šesnaest pokolenja, a tamo gde cu ostali pet vekova, dvadeset pokolenja. Ko zna koliko je umetničkih tvorevina izgubljeno u nepovrat, koliko je među Srbima pobijeno književnika, umetnika, naučnika i koliko je “genija ugušeno u povoju”? I ko može reći ne kako bismo izgledali mi, nego kako bi danas Evropa i svet izgledali da ta “kuga ljudska” nije Srbe pomorila? Nisu to nikakva nagađanja. Jer od XII do XIV veka Srbi su dali dovoljno dokaza svoje stvaralačke posebnosti, da bi se mogla ako ne tačno izmeriti a ono približno pretpostaviti šteta koju je svetska kultura pretrpela zbog prekida srpskog stvaralaštva.

Istina po golim istorijskim činjenicama, niti je Kosovo označavalo kraj srpskih političkih i kulturnih tvorevina u Srednjem veku, niti je Karađorđev ustanak doneo konačno oslobođenje od Turaka. Posle Kosova Srbija se, plaćajući danak Turcima, održala ove do pada despotovine 1459. godine i pod despotom Stevanom Lazarevićem doživela kulturno n ekonomsko blagostanje – dovoljno je navesti manastir Manasiju – Resavu i Resavsku školu – kao što će proces oslobođenja Srbije posle Karađorđevog neuspeha sa promenljivom srećom trajati još čitavo stoleće. Ali narod je osetio da su Kosovo i Karađorđe po značaju i dometu presudni, sudbinski događaji, stvarni kraj Srpskog Carstva i stvarni početak nove Srbije.

Da bi se to shvatilo, treba se setiti onoga što Solženjicin piše povodom Kulikovske bitke, u kojoj su Rusi, predvođeni Dimitrijem Donskim, pobedili Tatare 1380. godine – devet godina pre Kosova: “Vekovi prolaze i za onoga koji izdaleka baci pogled na istoriju, njene vijuge iščezavaju i ona im izgleda kao zategnuta topografska vrpca.” [11] Kulikovska bitka probudila je u Rusima svest o sopstvenoj snazi i sposobnosti da vojnički tuku Tatare. A vreme će učiniti svoje. Kad je teža jednom prevalila na rusku stranu, bilo je sporedno što su Tatari ostali kadri da i dalje Rusima nanose teške gubitke, da vrše razbojničke upade i da spale Moskvu. Nešto slično se zbilo i u našoj istoriji. Lazar je učinio što je u njegovoj moći bilo da sakupi sve srpske raspoložive snage, a najsvesniji deo srpskog naroda dao je na Kosovu sve od sebe. Pa kad ni to nije bilo dovoljno, nikakve druge političke kombinacije nisu u doglednom vremenu mogle pomoći da Srbi tursku silu savladaju. Karađorđev ustanak je dokazao da su se Srbi, posle dugih vekova, osposobili da Turke pobede u otvorenoj borbi, na bojnom polju. Glavno je bilo znati da je turska sila na zahodu. Ostalo je bilo samo pitanje vremena. Današnja politička istorija mora priznati da je narodni pesnik bio u pravu: zaključci sveštene i svetovne istorije se još jednom podudaraju u onome što je bitno.

Ali srpski narod nije svoj vaskrs očekivao skrštenih ruku niti se zadovoljio time što Kraljević Marko u pesmi izvodi podvige koji su njemu nedostupni. Carstvo je na Kosovu izgubljeno na maču, ali pod krsnim znamenjem, pa se mačem i krstom moralo i povratiti. Narod nije zaboravljao da su to simboli otpora i da ga samo duh otpora može spasti. U plejadi kosovskih divova Miloš Obilić nije bio poslednji nego prvi. Vekovima su bezimeni srpski junaci davali svoje živote u naizgled beznadežnim bunama, ustancima i ratnim pohodima. Kada je o tim Srbima reč, treba ovde pomenuti jednoga od prvih takvih junaka – Nikolu Skobaljića – čije se ime slučajno sačuvalo za istoriju. Pet godina pred pad Srpske despotovine, 1454, odsečen od srpskih snaga, Skobaljić na čelu svoje družine, prodire na jug, u krajeve koje su Turci već osvojili, napada gdavninu turske vojske, uspeva da je porazi i suzbije, tako da je sam sultan Mehmed marao da baci protiv njega svoje rezerve, ali na kraju biva uhvaćen u blizini Vranja i nabijen na kolac. [12]

Pored mača i iznad mača stajao je Krst. Ako nije bilo vremena i mogućnosti za izučavanje hrišćanskog bogoslovlja, ginulo se ipak sa svešću da se život daje za “pravu veru” i “Boga istinoga”. Spomenici slavne prošlosti, srpske crkve i manastiri sa moštima svetitelja, “knjige starostavne” i “gusle javorove” bili su tu kao večita opomena da se u njima iz davnina čuva nešto veliko, dragoceno i da će od Krsta doći spas. I tako je borba za slobodu išla naporedo sa borbom za istinu.

MESIJANSKA IDEJA KOSOVA

Na osnovu svih tih pojedinosti, može li biti govora o srpskom “mesijanizmu”, o “mesijanskoj ideji Kosova”? Prva primedba koja pada na um je nemogućnost “mesijanizma” za hrišćane. “Mesijanizam” znači očekivanje Mesije. Jevreji koji nisu u Hristu prepoznali Mesiju, ovoga još uvek očekuju i s njihove tačke gledišta mesijanizam je opravdan. Ali mesijanizam hrišćana, koji veruju da je Hristos Mesija, kao da je izgubio razlog postojanja. To je, na primer mišljenje ruskog filosofa Nikolaja Berđajeva, koji ipak ima svoje tumačenje mesijanizma. [13]

Pouzdan odgovor na pitanje o srpskom mesijanizmu dobiće se ako se prvo ispita da li je hršćanski mesijanizam danas uopšte moguć i ako se zatim kosovska ideja uporedi sa ruskim mesijanizmom.

Očigledno je da za nas mesijanizam ne može više imati onaj isti značaj koji je imao pre dolaska Hristovog, jer kao hrišćani verujemo da je Hristos bio Mesija koga je jevrejski narod očekivao i koga su proroci nagovestili. Hrišćanski novozavetni mesijanizam posle Hrista može se odnositi jedino na dolazak Sina Božjeg u slavi. Kao što su starozavetni Jevreji očekivali Njegov prvi dolazak, tako mi sada očekujemo Njegov drugi dolazak. Ali dok se njihova vera zasnivala na bogonadahnutom kazivanju proroka, naša vvra danas počiva sa svečanom i nedvosmislenom obećanju samoga Gospoda Isusa Hrista. Od nas se ne traži nikakvo proricanje ili istraživanje. Nama je dato da to znamo iz usta Boga živoga. Nepokolebiva osnova novozavetnog mesijanizma je sam Hristos.

Ono što se obično naziva ruskim mesijanizmom ne može se svesti na taj novozavetni mesijanizam ili eshatologizam. [14] Ruski mesijanizam je mnogo složeniji, naročito u svojmm najsavršenijim obrascima koji se sreću kod Dostojevskog [15] i kod Berđajeva [16].

Dostojevski veruje da je ruski narod bogonosac, te da kao takav ima poziv da spase Evropu, a preko nje i svet. U izvesnom smislu, Mesija – to je sam ruski narod. Mesija po tome što nosi u svome srcu Hrista i što toga svoga Hrista objavljuje svima narodima, ali ipak i Mesija kao posrednik spasenja, zato što se ovoga puta preko njeta obavlja univerzalno spasenje. Zanimljivo je da u mesijanskoj, iskupiteljskoj ulozi ruskog naroda nije predviđena žrtva. Dostojevski je imao proročku viziju Revolucije [17], ali je nije jasno i neposredno ukopčao u svoj mesijanizam. On nigde ne ukazuje na stradanje ruskog naroda. Po njemu izgleda da će se revolucija dogoditi u Evropi, a ne u Rusiji. Rečju, on rusko Vaskrsenje zamišlja bez Raspeća.

Ukoliko se mesijanizam Dostojevskog može smatrati optimističkim – bar s obzirom na sudbinu Rusije – mesijanizam Berđajeva je pesimističan. Berđajev je mislio da je misija ruskog naroda isključivo religiozna, a kad je izbila Oktobarska revolucija, poverovao je da je njome Rusija raspeta za grehe čovečanstva i da se time ostvario ruski mesijanizam. Drugim rečima, mesijanizam Berđajeva se ne brine ni za kakav preporod u istoriji, kao da je istorija iscrpljena i sazrela za kraj sveta. To je Raspeće bez Vaskrsenja. [18] Filosofija istorije Berđajeva krenuće zatim drugim pravcem, ali ni “epoha svetog Duha” ni “Novo srednjovekovlje” neće više biti neposredno vezani za ruski mesijanizam.

Poređenje srpskog mesijanizma sa ruskim, u obliku koji su mu dali Dostojevski i Barđajev, razjašnjava njihovu pravu prirodu i suštinu. Ruski mesijanizam je iznad srpskog po tome što je univerzalan: na ovaj ili onaj način, Rusija prima na sebe misiju da spase svet. Ruski narod igra ulogu svečovečanskog Mesije, dok je srpski “Mesija” nacionalni Mesija, čovek koji treba da oslobodi srpski narod. Iz toga proizilazi da se srpski narod ne žrtvuje za druge narode i da se ne smatra pozvanim da spasava čovečanstvo, nego svoje sopstveno spasenje vezuje za Hrista, svoju nacionalnu sudbinu tumači hristološki. U tom smislu, Kosovo je jedini i neponoviv događaj, a srpska misija je završena. Ona je nacionalna, a ne univerzalna. Kao takva, omeđena je s jedne strane istorijskom propašću na Kosovu, a s druge preporodom srpskog naroda kroz Prvi srpski ustanak. U narodnoj pesmi srpski mesijanizam počinje kosovskim, a završava se Ustaničkim ciklusom. I tu i tamo Lazar i Karađorđe. Simetrija je potpuna.

No sve i da se samo tako posmatra, srpski mesijanizam ima izvesnih prednosti nad ruskim: on sadrži ujedno i Raspeće i Vaskrsenje, baš kao i poljski mesijanizam, [19] a to znači da predstavlja vernije podražavanje Hristu nego mesijanizam Dostojevokog i Berđajeva. A iznad sveta – i to je ono najvažnije – u njemu se nalazi ideja priopštavanja Hristovoj žrtvi putem evharistije, što nije obrađeno u ruskom mesijanizmu. Samim tim, očevidno je da se smisao Kosova nije ispraznio pojavom srpskog nacionalnog Mesije – Karađorđa. Bolje reći, Kapađorđe ne može biti poslednji domet Kosova, jep je kosovska žrtva nerazdvojna od Evharistije. [20] Kosovo će dostići ovaj puni smisao tek prilikom Drugog dolaska Isusa Hrista i sveopšteg vaskrsenja čovečanstva. A dotle, Kosovo je večni poziv na nova pregnuća, kao čudesan događaj, obrazac, uteha, podstrek na buđenje i obnovu svih naroda sveta po primeru srpskog vaskrsenja. Ono pominje da između jedne etape vaskrsenja i krajnjeg cilja bogočovečanske istorije, nisu isključene druge i nove etape našeg narodnog i čovečanskog preporoda, a to baš previđa mesijanizam Berđajeva. Od čovečanstva zavisi da li će između današnjeg sumraka i Strašnog suda biti opet mogući periodi obnovljenog hrišćanstva. Naše je da shvatimo i drugima pokažemo šta Kosovo kazuje danas, sagledanjem sveštene istorije iza tobož jedino “stvarne” svetovne istorije. A to se opet može najbolje postići putem tumačenja praobraza i primenom triju prethodnih merila.

KOCOBO JUČE I DANAS

Kao propast carstva, Kosovo je praslika propasti današnje hrišćanske civilizacije, na Istoku i Zapadu, ali i obećanje spasenja. U dvadesetom veku sva naša planeta se pretvorila u jedno ogromno Kosovo. Čitav slovenski svet je raspet, čitavo pravoslavlje je raspeto. Jedna polovina čovečanstva osuđena je da bira između duhovne i fizičke smrti, a onoj drugoj polovini sve više preti opasnost da i sama doživi istu sudbinu. Pred tim sveopštim Kosovom, svetu je itekako potrebno da čuje nauk i poruku srpskog Kosova: Ko je sa Hristom raspet, sa Hristom će i vaskrsnuti. Dakle, ne samo da srpsko Kosovo ima univerzalan smisao, nago svet srlja u propast ako blagovremeno ne shvati poruku Kosova, pa makar mu samo Kocovo bilo nepoznato. Jep stanje je u svetu danas gope nego u doba Kosovske bitke i pada Carigrada. U ono vreme, uprkos neslozi hrišćanskih naroda, postojala je ipak kakva-takva hrišćanska solidarnost koja više ne postoji.

Poznato je da se u Evropi bila pronela vest o srpskoj pobedi na Kosovu, valjda zbog pogibije sultana Murata, te da su vele, zvona Bogorodične crkve u Parizu zvonila u počast pobede hrišćanstva. [21] Svakako da bi Lazaru više pomoglo da su mu sa Zapada poslali vojsku pre bitke nego što su se za njega molili posle poraza, ali i ova pojedinost pokazuje hrišćansku svest, izvesnu duhovnu i molitvenu vezu među hrišćanima čak i posle raskola od 1054. godine. Prilikom poslednje odbrane Carigrada, došli su sa Zapada i vojnički odredi, mada neznatni. Mletačka i papska pomoć stigle su kasno, posle bitke, kad je Carigrad već bio u turskim rukama. Ali na vreme je stigao kapetan Đustinijani, sa svojim Đenovljanima. Četiri ćenovljanske lađe prispele su u Carigrad razbivši prethodno pomorsku blokadu u neviđeno herojskoj bitki protiv čitave turske flote. Za svetovnu istoriju to je bila vojna pomoć Đenove Vizantiji. Ali nikakvi politički razlozi nisu mogli izazvati tu svesnu žrtvu, takva čuda od junaštva, to je mogla učiniti samo vera, pa zato podvig Đustinijanija i njegovih lavova pripada sveštenoj istoriji više no svi krstaški ratovi. Đustinijani je imao svega četiri stotine ljudi, biranih junaka, ali to je bio relativno veliki broj s obzirom da je Carigrad, koji je već tada bio milionski grad, branilo samo devet hiljada vojnika, od kojih tri hiljade Mlečana i Đenovljana koji se behu našli na licu mesta, nasuprot turskoj vojsci od pola miliona izvežbanih ratnika, sa teškom artiljerijom kojoj bi i moderne armije mogle pozavideti. Posle slavne odbrane od mesec dana, sam Đustinijani je poginuo smrtno ranjen na zidinama Carigrada, [22] a ubrzo zatim, u borbi prsa u prsa, pao je i poslednji vizantijski car Konstantin Dragaš, Srbin po majci, nađen usred gomile Turaka pobijenih od njegove ruke. [23] I tako su u odbrani prestonice pravoslavlja pomešali svoju krv katolici i pravoslavni – Italijani i Srbi. A bili su odsutni mnogo pozvaniji da carski grad brane. Godine 1917. poslednji branioci Rusije u borbi protiv Oktobarske revolucije biće jedan ženski bataljon i odred dečaka iz Kadetskog korpusa. To je sudbina trulih i umirućih carstava.

U naše dane se uopšte i ne pomšplja na hrišćansku solidarnost. Nikada se nije toliko gavorilo o savezu, ako ne i jedinstvu hrišćanskih Crkava, a nikada veće bezdušnosti i bezosećajnosti nije bilo među hrišćanima od kako postoji Crkva Hristova. Haš pijetet prema prvim hrišćanskim mučenicima i svetiteljima ne skriva nam očiglednu činjenicu da je to bila samo kap u poređenju sa morem prolivene krvi hrišćanskih mučenika u ovom veku. Ali o tome najvećem pokolju hrišćana za koji istorija pamti kao da ne sme javno da se govori, kao da o tome postoji zavera ćutanja štampe i svih obaveštajnih organa u svim zemljama Zapada. Pa i kazivanja Solženjicina se prikazuju samo kao osuda sputavanja političkih sloboda i prakse “konclogora” uopšte. I pošto je o pokolju nad hrišćanima nepristojno govoriti, stado hrišćana pođenim očima gleda u hrišćansko mučeništvo s druge strane “Gvozdene zavese”, ali ga ne vidi. Da bi se ispunila Hristova reč: “Jer je odrvenilo srce ovijeh ljudi, i ušima teško čuju, i oči su svoje zatvorili da kako ne vide očima, i ušima ne čuju, i srcem ne razumeju, i ne obrate se da ih iscijelim”.

A to još nije najveći greh hrišćana prema hrišćanima. Najveći je greh kada hrišćani odobravaju istrebljenje drugih hrišćana, kada pljeskaju dželatima koji ubijaju hrišćane, a gonjene hrišćane nazivaju politički pogrdnim imenima, te na taj način opravdavaju zločin koji se vrši nad hrišćanima. Da bi postala jasna jezovita stvarnost i čudovišnost takvog postupka, treba se mislima preneti u doba gonjenja hrišćana pod carem Neronom. Može li se zamisliti jedan jedini hrišćanin koji bi pljeskao rimskim gladiatorima i divljim zverima što u areni razdiru hrišćanske mučenike? Tako se nešto zdravim umom ne bi moglo ni pretpostaviti. A milioni naših hrišćanskih savremenika, solidarišpu se javno ili prećutno sa ubicama hrišćana i rade na tome da do vlasti hrišćanskih gonitelja dođe i na Zapadu.

Šta tek da se kaže o političkoj solidarnosti? Krstaške vojne nisu bile izraz hrišćanske ili političke solidarnosti, nego ustvari osvajački poduhvati. I krstaši su 1204. godine opljačkali Carigrad ppe Turaka, ako ne gore od Turaka. Ali bilo je tu bar političke svesti da su Turci neprijatelji hršćanskog Zapada. Tokom vekova Španija, Fancuska, Venecija, Austrija i Rusija borile su se protiv Turske, a dve poslednje sile su čak sebi postavile za cilj oslobođenje hrišćanskih naroda ispod turske vlasti. Ako je Engleska zbog svoje politike “evropske ravnoteže” u više mahova pomagala Tursku, bilo je uvek poštenih ljudi koji su to osuđivali. Tako je u XIX veku čuveni engleski književnik i umetnik, Vilijam Moris, inače socijalist po ubeđenju, neumorno kritikovao Dizraelijevu politiku saradnje sa Turskom i pridružio se udruženju Eastern Question Association, čiji je cilj bio da britansku javnost obavesti o teškoj sudbini balkanskih hrišćana. [24]

Ali uspomena na sve one koji su se u prošlosti zalagali za naše oslobođenje pobuđuje nas da postavimo mučno pitanje: gde su danas ljudi kao Vilijam Moris? Uzvišeni pojmovi kao mir i sloboda su obescenjeni, izgubili su svoje prvobitno značenje i za savremeno čovečanstvo čak imaju suprotan smisao od onoga koji su ranije imali na svima ljudskim jezicima. Kao da se sam ljudski rod u srži svojoj izopačio. Kada neki zapadni političar pomene reč “mir”, nas uhvati jeza, jer znamo da se taj mir kupuje po cenu slobode i nevine krvi. Što veći mir, tim je veći broj naroda uvaljen u ropstvo, krv i nesreću. Najveći je mir bio na kraju Drugog svetskog rata, kada je polovina Evrope izgubila slobodu. Zatim je došao mir u Aziji, kada je četiri stotine miliona Kineza izručeno levičarskom bezbožju. A posle, kadgod smo čuli da je u svetu zaključen neki novi mir ili sporazum, znali smo da je još jedan narod žrtvovan, da su opet novi milioni ljudi pali u mrak ropstva ili osuđeni na genocid. Solženjicin misli da je u Sovjetskom Savezu do sada pobijeno 60 miliona ljudi, [25] što odgovara stanovništvu većem od Velike Britanije ili Francuske. A to znači da je ruski narod krvavije platio sovjetski “mir”, nego dva svetska rata. Pod pretpostavkom da je broj od 60 miliona preteran i da je režim bio “samo” 30 miliona, to je ipak više nego u Drugom svetskom ratu.

Nekoliko preživelih begunaca među ruskim književnicima i nekoliko javnih sudskih procesa iza Gvozdene zavese samo uspokojavaju zapadnu savest, umesto da je probude, jer se to uzima kao dokaz da je duhovno stvaralaštvo pod bezbožničkom levom tiranijom ipak moguće. Cinično se zaboravljaju milioni onih koji, ubijeni po tamnicama i po konclogorima, neće nikada moći da dođu do izražaja. Vide se samo malobrojni vrhovi koji izbijaju na površinu, a ne vide se padine i podnožja glečera potonulih u krv mučeničku.

Nekada, uoči pada Carigrada, imajući da biraju između turskog ropstva i papske pomoći po cenu pokatoličavanja, Grci su govorili: “Bolji je i turski polumesec nego papska tijara”. Pravoslavna Crkva ne preti nikome da ga silom prevede u pravoslavlje. Pa opet, zapadni političari se ponašaju kao da su se u potaji zaverili: “Bolja je i petokraka zvezda nego pravoslavna i nacionalna Rusija”. Taj fatalni izbor vodi neminovno i fatalnom ishodu: ponavlja se greška Hitlera koji nije hteo da bude oslobodilac ruskog naroda od Staljinove tiranije, nego se prema njemu poneo kao neaprijatelj, pa je doživeo da ga Staljinova tiranija smrvi uz pomoć ruskog naroda.

No, bez obzira na budućnost, takva politika se ustvari već danas svodi na obično samozavaravanje: ne može se doveka, pod izgovorom mira, trgovati tuđom slobodom, a da se na kraju ne izgubi i sopstvena sloboda. Jer sloboda je jedna i nedeliva, a pravog mira nema bez slobode. I šta se dogodilo? Pošto se hteo mir na štetu tuđe slobode, dobila se u svojoj kući sloboda koja ne poštuje mir, sloboda koja je nasilje i anarhija. Na naše oči se na Zapadu u ime slobode brani pravo nasilnika, pravo otimanja dece, pravo ucene životima taoca, pravo sodomije, pobačaja i trovanja. Brani se sloboda neprijatelja mira i slobode, sloboda svih onih koji ugrožavaju bezbednost mirnih i poštenih građana. Svi imaju pravo na sve, samo žrtve nemaju pravo na život. Neka se to i pokriva zvučnim imenom demokratije, mi uviđamo da je to samoubistvo demokratije. Demokratska načela štite slobodu ličnosti ukoliko počivaju na hrišćanskim vrednostima. Demokratija koja ne poštuje hrišćansku religiju ili je otvoreno uperena protiv hrišćanstva, pada u svoju suprotnost i samu sebe poriče. Ovo što se danas zbiva na Zapadu u spoljnoj i unutrašnjoj politici ppe liči na samrtni ropac jedne civilizacije u agoniji i to bi prvi osudili sami “oci demokratije” – Ruso i Monteskje. Ruso nikada nije tvrdio da su nepravda i tiranija za neke narode ubistvene, a za druge blagotvorne. [26] A Monteskje je učio da sloboda jednoga prestaje tamo gde počinje sloboda drugoga. [27] Udaljujući se od hrišćanstva, demokratija je izdala obojicu. Izgubio se put, jer se izgubila istina. Ako nema mira bez slobode, nema ni slobode bez istine. I kao Pilat, od političkih pa do crkvenih velikodostojnika, svi se pitaju: “Šta je istina?”

IZNAD MUNjA I OBLAKA

Ima u Gorskom vijencu jedno mesto gde Njegoš simbolično opisuje istorijski položaj Crne Gore. Kao posle potopa na Araratu, crnogorski glavari se iskupili na vrhu Lovćena, a dole, između vrha i doline, nagomilali se crni oblaci, sevaju munje i trešte gromovi. Sunce slobode obasjava samo onaj delić krša na vrhu, a ispod toga se svuda zacarila tama. To je ona tirada sedara Radonje, gde ovaj između ostalog veli:

“…koliko je naše Gore Crne,
ove je oblak pritiska jednako,
svud se čuje jeka i grmljava,
svud ispod nas munje sijevaju,
a nas jedne samo suvce grije”.

Tako je i sa današnjim Srbima i Slovenima.

Kao narod, mi smo odavno u oblacima, obuhvaćeni tamom koja ovoga puta nije poštedela ni sam vrh Njegoševog Lovćena. Za šest decenija bezbožničke tiranije na Istoku, počinjeno je više zla i uništeno više ljudskih života nego pod svim pređašnjim tiranima u svoj ljudskoj istoriji. U razmaku od dva pokolenja, oni koji gace ljudski duh naneli su veće štete kulturi slovenskih naroda uošpte i pravoslavnoj kulturi posebno, nego Turci Srbima kroz dvadeset pokolenja petvekovnog ropstva. Mi čvrsto verujemo da se duh ne može ubiti, ali mogu se narodi unazaditi sprečavanjem dodira sa izvorima i tvorevinama ljudskog duha ili ometanjem stvaralaca da svoju zamisao sprovedu u delo: to je greh protiv Duha kome nema oproštaja. Oni koji cy ce međuvremeno kao pojedinci svesno žrtvovali za Hrista bilo kao borci i mučenici, bilo kao stvaraoci sputani u svojim izražajnim mogućnostima su nastavljači Kosova i našli su svoj spas. Ali pitanje je da li mi kao narod hoćemo da stradamo sa Hristom i zbog Hrista ili ne. To je naše “biti ili ne biti”. Ako današnje stradanje ne shvatimo “kosovski”, ako smo otpali od Hrista, ako stradamo bez Hrista ili protiv Hrista, mi omo onda kao narod izgubljeni. Naše robovanje levom bezbožju može se shvatiti kao nesreća i trpeti kao nužno zlo, neminovnost ili “sudbina”. U tom slučaju, nema svetlih perspektiva i pada se u beznadežnost i rezignaciju. Samo je buđenje kosovskog duha u stanju da nas izvede na pravi istorijski put, ka oblagodaćenom i životodavnom svetosavskom stvaralaštvu.

Mi smo u istom položaju prema našem porazu pred bezbožnicima, kao narodni pesnik u odnosu na istorijsko Kosovo. Možda je i vama potreban jedan pesnik kako bi se nacionalna svest oko njegovog dela iskristalisala, a kosovoki mit obnovio, povezao sa događajima koji su nam pristupačni i tako našoj savremenoj istoriji dao hrišćanski cmisao. Do danas ustvari nismo imali veliku poemu naše narodne i hrišćanske borbe. Kosovo je imalo svog neznanog genija, Karađorđev ustanak imao je Filipa Višnjića i Njegošev Gorski vijenac, a mi još čekamo Pesnika. U tim retkim trenucima Pesnik i Prorok slivaju se u jedno. Svi starozavetni proroci bili su istovremeno i pesnici, ali posle njih svi pesnici nisu uvek bili proroci. Sada se novom pesničkom geniju ukazuje prilika da svojom pesmom oblikuje istoriju i utiče na događaje, da osmišljavajući blisku prošlost i sadašnjost stvara budućnost.

Kao dijaspora, mi smo na vrhu svetskog Lovćena koji je još uvek ozaren suncem slobodnog sveta. Pa ipak, nas ponekad obuzimaju malodušnost i čamotinja. He toliko od straha ili od zlih slutnji, koliko možda od osećanja da smo kao izgnanici svuda suvišni i nenužni. Imamo utisak da ništa ne možemo, da smo bespomoćni da utičemo na događaje, da smo izbačeni iz istorije, te da se sve odvija bez nas. I sa gledišta politike dana i komada, u datom trenutku, zaista je tako: mi smo posmatrači, a ne učesnici, mi kao da smo nošeni događajima. Gledamo kako oko nas narasta tama, a radili nešto ili ne radili da se tome cyprotstavimo, sve vam je uzalud. Ako se takvim mislima prepuštamo, znači da smo zaboravili Kosovo, da smo se duhovno udaljili od Kosova i podali se dvostrukoj zabludi.

Pre sveta, obična je zabluda i varka verovati da su političari koji danas upravljaju svetom tvorci događaja. Mnogi od njih su dvojnici srpskih pretkosovskih velikaša, puštaju da ih voda nosi i uglavnom samo uskoravaju propast naroda koji su im povereni. Oni ništa ne stvaraju, njihovo je “delo” rušilačko. Tamo gde oni prođu, čovečanstvo je na istorijskom planu već ušlo u strašnu noć bezbožja koja bi, ako se zapadni narodi u poslednjem času ne trgnu, mogla trajati vekovima, kao srpsko ropstvo pod Turcima.

A drugo – i tu valja da se opet setimo Kosova! – varka je ako se misli da samo negativne sile deluju u istoriji, ako se smetne s uma onaj njen drugi, svešteni vid, ako se prenebregne sila Duha. Jer to je bila i ostala prava i najveća sila u svetu. Da nije tako, zar bi reč hrišćanskih branilaca gušili i sprečavali da se ona čuje, jep ovo što se Solženjicinu dopušta da kaže u 1976. godini svesni ljudi slovenstva i pravoslavlja su ponavljali zaludu više od pola veka? Zar bi se prećutkivala naša stradanja, bilo da su u pitanju pojedinci ili Crkve i narodi? Znaju Hristovi neprijatelji bolje od nas kakvu silu imaju pred sobom, pa je krajnje vreme da i mi postanamo svesni sile kojom raspolažemo. Ta nevidljiva sila drži svet iskupljujući ga krvlju mučenika i molitvama pravednika. Bez njih ni bez svakodnevnog oprisutnjenja Hristove žrtve kroz Svetu Tajnu Evharistije, ne bi zemlja opstala ni jedan dan. Sile zla su zato i nabujale do neviđenih razmera što su sile dobra jače nego ikada. Tajanstvenim putevima Božjeg Promisla sve je već spremno za novu etapu ovozemaljskog oboženja: i obnovljena pravoslavna kultura, i bratstvo naroda i jedinstvo Crkava. Sve će to izbiti na videlo dana, čim bude popustio pritisak bezbožničkog nasilja. Onaj koji se bar jednom u životu osetio članom Tela Hristovog zna da u svakoj ćeliji Njegovoj obitava snaga vere koja brda pokreće. Još nam je u svežem pamćenju primer čehoslovačkog “proleća”, kada se taj slovenski i hrišćanski narod godinama podvrgnut teroru i režimskoj propagandi gotovo “prekonoć”, kao jedan čovek, izjasnio za slobodu. Zar bi to bilo moguće da u tom narodu nije bio živ duh, iako godinama potisnut u podzemlje?

Ali Kosovo nas uči da se Duh ne projavljuje samo kroz žrtvu nego i kroz istinu. Nama je dato da u slobodi razrađujemo, produbljujemo i propovedamo hrišćanski pogled na svet, da svedočimo pred Zapadom o Pravoslavlju i vaspitamo novog pravoslavnog čoveka, dok se svuda oko nas i pored sveg napretka nauke, odgaja ili čovek bez ideala i kompasa ili čovek – zver, obojica mravi budućeg mravinjaka. I to nam nije slučajno dato nego voljom Proviđenja. Crkva u dijaspori nema drugi i viši smisao. Ukoliko smo te mogućnosti da naučimo Istinu Božju i da objavljujemo Reč Božju bili svesni, nijedno seme posejano na dobru zemlju ne može biti izgubljeno. Pomislimo na ruske izbeglice. Predstavnici stare ruske emigracije su većinom pomrli, a mnogi su bili i fizički uništeni. Ali njihov doprinos hrišćanstvu, ono što su njihovi religiozni mislioci za sobom ostavili, to živi u nama i već donosi dvostruki plod, a u budućnosti će uroditi i stostruko. Mi imamo, dakle, misiju da budemo čuvari, glasnici i sejači Hristove Istine. To Bog od nas očekuje, a ostalo je u Njegovoj ruci. Kad-tad, seme će proklijati i doneti ploda, a Bog zna vreme žetvi.

Koristeći ovo privremeno zatišje, dok smo još obasjani suncem kao na vrhu Lovćena, pomenimo se Kosova i ponesimo u srcima ono što Kosovo znači i zrači. Neka se ovogodišnja proslava Vidovdana završi kao molitveni skup, u znaku Hrista Spaca koji je smrću pobedio smrt. Neka ovo bude jedno opelo palima i nagoveštaj vaskrsenja. Zapalimo u mislima voštanicu pred svakim kosovskim junakom, pred svim srpskim pravoslavnim borcima i mučenicima koji su dali svoje živote idući njihovim putem, kao i pred milionima onih koji danas ma gde bilo stradaju zbog Hrista. Ponesimo i jedno čvrsto uzdanje. Da li će se oblaci popeti do vrha ili ne i kakav će oblik uzeti naša borba protiv mraka, nije nam dato da znamo. Ma kakva bila naša i svetska sudbina, naša je dužnost da u svakom slučaju budemo poput kosovskih junaka sigurni u svoju duhovnu pobedu i – po savetu apostola Pavla – “Obučeni u Hrista i naoružani istinom”.

_________

Napomene:

[1] “Vrlo je verovatno da su neka duhovna lica… ispevala pesme o Savinom privolevanju carstvu nebeskome koje su prošle kroz usta naroda  i kroz gusle pevača i tako izmenjene sačuvale se do danas.” (Dr Vinko Vitezica: “Antologija narodne poezije” – knj. I, Beograd, Geca Kon, 1937, str. XXVIII).

[2] Vladimir Dvorniković: “Karakterologija Jugoslovena”, Beograd,  Geca Kon, 1939, str. 968-969.

[3] Tu misao o uzajamnom pronicanju vremena i večnosti izlaže Nikolaj Berđajev u svome delu “Smisl istorii”, Berlin, Obelisk-Verlag, 1923. Odnos između sveštene i svetovne istorije najozbiljnije proučava protestantski teolog Oscar Cullmann u knjizi “Christ el le temps”, Paris Neuchatel, Delachaux et Niestle, 1966.

[4] Sve pojedinosti o propasti Carigrada iznete cu ovde po Lamušovoj “Istoriji Turske” (Colonel Lamouche: “Histoire de la Turquie”, Paris, Payot, 1953).

[5] Pesnik Kosovskog ciklusa često pribegava ornitološkom simbolizmu. Soko, sunčani simbol, u dodiru sa nebeskim cilama (vidi A. H. Krappe: “La genese des mythes”, Paris, Payot, 1952) ovde predstavlja proroka Iliju, a lastavica, simbol ponovnog rađanja prirode, “knjigu od Bogorodice”. Vredno je zabeležiti da pesnik u vezi sa izborom cara Lazara nije upotrebio “vrana gavrana” koji je uobičajen simbol i vesnik nesreće, kao u pesmama “Dolećeše dva vrana gavrana” i “Smrt majke Jugovića”.

Posebno je pitanje da li naš “vran gavran” dolazi od keltskog boga zvanog Bran ili Vran, što zvači “gavran” (vidi Jean Markale: “L’epopee celtique en Bretagne”, Paris, Payot, 1971, ctp. 42), Ha osnovu Branovog nadimka “Bendigeit”, KRAPPE (op. cit., str. 210) misli da je keltski Bran-Vran istovetan sa grčkim bogom pakla Hadesom, jer je “Bendigeit” doslovan prevod grčkog “makaritis” (blaženi), epitet koji nosi Hades. Ako je tako, bolje bi se razumelo zašto narodni pesnik u jednom slučaju peva o sokolu – simbolu nebeskih sila, a u drugom o gavranu – simbolu paklenih sila. Vrlo verovatno da u narodnoj poeziji nijedan izraz nije upotrebljen “slučajno”, samo što smo mi izgubili ključ za nju.

[6] Paralelizam između Kosova i Golgote najbolje je kod nas razjasnio Dr Miloš Đurić u svojoj knjizi “Pred slovenskim vidicima”. Po njemu, u Lazaru treba videti Hrista, u Majci Jugovića Bogorodicu, u Milošu Obiliću sv. Petra, u Vuku Brankoviću Judu, u Kosovskoj večeri Tajnu večeru, a u Obreteniju glave kneza Lazara Preobraženje na Gori Tavoru.

[7] Povodom ovih stihova Branko Lazarević veli: “A najviši vrhunac svega tog shvatanja je onaj široki, veličanstveni i duboki etički akcenat kojim se svršava Kosovski Boj” (“Tri najviše jugoslovenske vrednosti”, Beograd, Geca Kon, 1930).

[8] Ipak, Njegošu je Miloševo junaštvo važnije od Lazareve žrtve, pa mu je stoga i Karađorđe pre Novi Obilić nego Novi Lazar.

[9] O tome jedan istoričar Vizantije veli: “Sveštenstvo je pratilo vojsku, a y protivnom sami vojskoođi su pazili da verske obaveze svi ispunjavaju. He samo da je po logorima odzvanjalo Trisvjatoje pjenije i po ustajanju i y povečerje, nego je pre svakog polaska na vojnu Lav VI zahtevao da se vojnici očiste ispovešću. Za vreme pohoda, lozinka (“cignon”) koju je svake večeri Vasilevs davao zapovedniku straže za sutradan, imala je ckopo uvek religiozni karakter i u jednoj dnevnoj zapovesti Basilevs poziva vojnike da pokažu isto oduševljenje kao Saraceni koji borbu protiv hrišćana smatraju svetim ratom. Za vreme opsade Kandije, 961. g., Nikifor Foka je naredio da se sagradi za tri dana jedna prostrana crkva u slavu Prečiste Bogorodice” (Louis Brehier: “Les institutions de l’empire byzantin”, Paris, Albin Michel, 1970, ctp. 303).

U svetlosti ovih podataka, postaje očigledno da na pričešćivanje srpske vojske uoči Kosovskog boja i “zidanje” crkve na Kosovu, bez obzira na njihovu duboku religioznu simboliku, treba gledati kao na stvarne, istorijske događaje. Svečana liturgija sa pričešćem obavljena je verovatno u nekom ogromnom šatoru:

“Pa sakroji na Kosovu crkvu,
He vodi joj temelj od mermera,
Već od čiste svile i skerleta,
Pa doziva srpskog patrijara
I dvanaest velikih vladika,
Te pričesti i naredi vojsku”.

[10] Milorad Panić-Surep: “Kad cy živi zavideli mrtvima”, Beograd, Nolit, 1963, str. 26-34.

[11] Prevod po francuskom izdanju. (Alexadre Soljenitsyne: “Zacharie l’escarcelle”, Paris, Julliard,  1971, ctp. 87).

[12] Ha osnovu naučnih istraživanja Jovana Đorđevića i S. Dimitrijevića savremeni istoričari ovako prikazuju Skobaljićeve podvige:

“Kako su Turci 1454. g. zauzeli uglavnom centralne oblasti despotovine, dve male srpske vojske pod komandom Nikole Skobaljića ostale su na jugu u Sitnici i Dubočici, otsečene od srpske glavnine. Iako im je despot savetovao da se predaju nadmoćnoj turskoj vojsci, jer im se ne može poslati pomoć, i obećavao da će ih docnije otkupiti, mala Skobaljićeva vojska nije htela da se preda, nego je napala na veliku tursku vojsku i uspela da je razbije i da joj nanese velike gubitke. Bilo je potrebno da sam Mehmed dođe s pojačanjem, pa da taj mali odred posle žilavog otpora i herojske borbe bude savladan istočno od Vranja. Vođ otpora Nikola Skobaljić i njegov stric pali su u tursko ropstvo i bili nabijeni na kolac.” (“Istorija naroda Jugoslavije” – knj. I, Beograd, Prosveta, 1953, str. 440).

[13] Berđajev se borio protiv svega što liči na “hilijazam” – hiljadugodišnje Carstvo Hristovo na zemlji – tako da je odbacio sve perspektive ruske kulturne renesanse. Jedini “mesijanizam” koji on dopušta je krvoproliće Rusije pod crvenim terorom. Ali ako se za Ruse hrišćanstvo svodi na to da idu kao ovce na klanicu, ne postoji li opasnost da taj “mesijanizam” degeneriše potpuno, da padne u Tolstojevo “neprotivljenje zlu” i od ruskog naroda napravi poslušno oruđe u rukama bezbožnika i Hristovih smrtnih neprijatelja?

[14] Jer se odnosi na “poslednja vremena” i kraj sveta.

[15] Naročito y “Dnevniku pisca”.

[16] U tom pogledu najkarakterističnije su njegove knjige: “Sudba Rossii“. Moskva, Leman i Saharov, 1918. i “Filosofija neravanstva”, Berlin, Obelisk – Verlag, 1923.

[17] Ha primer, u “Dnevniku pisca” on prorokuje: “Da, Evropu očekuju ogromni potresi, tako da ljudski razum odbija da u to veruje, smatrajući ih fantastičnim… Društvena revolucija i novo društveno doba u Evropi su nesumnjivi”. U drugom delu “Zločina i kazne” on predviđa da će “mikroskopske trihine” doći “iz Azije u Evropu” i ljude načiniti neuravnoteženim i bezumnim. Ali nigde se ne vidi da će se to zbiti pre svega u Rusiji. Bar ne nepsredno. Posredno bi se takvi zaključci mogli izvući iz “Braće Karamazova”.

[18] Da je to bila poslednja reč Berđajeva, to bi bila negacija novozavetne istorije, slična onoj koja se može sresti kod protestantskog teologa Rudolfa Bultmann-a, koji u svome delu “Offenbarung und Heilsgeschehen” hoće da “demitologizuje” istoriju. Takvo pasivno shvatanje istorije je uništavanje, devalorizovanje vremena i protivreči učenju samoga Berđajeva o prodoru večnosti u vreme i vremena u večnost.

[19] Ovde se misli prvenstveno na poljskog pesnika Adama Mickijevića i mesijanizam koji je on iskovao y “Knjizi poljske nacije”:

“… Jer poljski narod nije bio mrtav, njegovo telo ležalo je u grobu, ali je njegova duša napustila zemlju, to jest javni život, (da bi pala) u “šeol”, to jest bitisanje naroda koji čami u ropstvu u svojoj zemlji ili van svoje zemlje, ne bi li se videle njihove patnje.

I trećeg dana njegova duša će se vratiti u telo i narod će vaskrsnuti i oslobodiće ropstva sve narode.

Dva dana su već prošla: prvi je bio obeležen prvim padom Varšave; drugi se podudara sa drugim padom Varšave; a treći dan sviće i neće mu biti kraja.

I kao što je Hristovo Vaskrsenje označilo kraj krvavih žrtava, tako će vaskrsenje Poljske biti kraj ratova naroda Evrope”. (Leon Kolodziej’ “Adam Mickiewicz”. Paris, Seghers, 1970, str. 156-157).

I pored savršenog poređenja koje Mickijević uspeva majstorski da sprovede u glavnim crtama između Hristove i poljske Golgote, ipak se dobija utisak da je to samo jedna izvanredno uspela politička krilatica koja nema ni istorijsku pozadinu, ni religioznu dušu Kosova.

[20] U tome je njena bitna prednost nad svakim drugim mesijanizmom, pa na tom temelju treba graditi obnovljeni srpski mesijanizam u kome će biti prevashodno podvučen njegov univerzalni  karakter.

[21] Ta poetska slika odgovara izvesnim istorijskim činjenicama, jer je na Zapadu, uglavnom u Italiji i u Francuskoj, bila sa radošću primljena vest o srpskoj pobedi nad Turcima. (O tome: “Istorija naroda Jugoslavije” – knj. I, Beograd, Prosveta, 1953, str. 418-420).

[22] Lamouche: op. cit., str. 62.

[23] Lamouche: op. cit., str. 62.

Povodom srpskog porekla cara Konstantina Dragaša, poznati vizantolog Ostrogorski, oslanjajući se na studiju D. Anastasijevića “Jedina vizantijska carica Srpkinja”, Bratstvo, 30 (1939), veli sledeće: “… Konstantin Dragaš, nazvan tako po svojoj majci Jeleni koja je pripadala srpskoj plemićkoj porodici Dragaša, poreklom iz Istočne Makedonije”. I dodaje da je carica Jelena bila “kći kneza Konstantina Dejanovića poginulog na Rovinama 1395. i nećaka despota Jovana Dragaša” (Georges Ostrogorsky: “Histoire de 1’Etat byzantin”, Paris, Payot, 1969, str. 589).

[24] Tačnije, William. Morris (1834-1896) u doba kada se za Srbe borio, nije još bio socijalist nego liberal. Evo šta o tome piše jedan njegov francuski biograf:

“1876. g., evropska javnost bila je uzbuđena grozotama i pokoljima koje su Turci izvršili na Balkanu; yprkos javnom gnušanju, vlada Dizraelija i Kraljica su se izjasnili protiv ruske intervencije i dovele su možda Englesku do ivice opasnosti pata koji bi duboko povredio nacionalna ocećanja. Morris, blagajnik Eastern Question Association, poveo je kampanju protiv svake anti-ruske akcije preko štampe, koja je našla oslonca u liberalnoj partiji i njenom vođi Gladstonu; organizovani sy skupovi i predavanja. Međutim, liberali su malo po malo napustili tu stvar. I pored razočarenja, William Morris ostaje do 1881. blagajnik National Liberal League, čiji su članovi bili mahom radnici radikalno-demokratskog ubeđenja” (V. DUPONT u francuskom izdanju Morris-ove knjige “News from nowhere”, Paris, Aubier/Montaigne, 1957, str. 37).

[25] Alexandre Soljenitsyne: “Le chene et le veau”, Paris, Seuil, 1975, str. 530.

[26] Iako je ponekad tvrdio da demokratske slobode nisu za svakoga, što je sasvim druga stvar: “Kao što režim zdravih ljudi nije pogodan za bolesne, tako nije uputno vladati jednim pokvarenim narodom zakonima koji priliče jednom dobrom narodu” (Jean-Jacques Rousseau: “Du contrat social”, Paris, Le monde en 10/18, 1963, str. 167). Ali, našlo bi se mnogo više navoda gde Ruso osuđuje one koji smatraju da je tiranija “po tuđim leđima” vrlo podnosiva. Biće umesio da se navede njegova kritika “filosofa”, koji se vladaju po onoj “Propadni ako hoćeš; ja sam u bezbednosti”: “Njegovog bližnjeg mogu nekažnjeno zaklati pod njegovim prozorom; on će samo rukama zapušiti uši, tek koliko da samog sebe ubedi, kako ta priroda koja se u njemu buni ne bi izjednačila sa onim koga ubijaju” (članak “De l’inegalite des hommes”, u pomenutoj knjizi, str. 283).

[27] U “Duhu zakona” Monteskje opominje: “Politička sloboda, u jednom građaninu, to je onaj duševni mir koji počiva na mišljenju koje svaki ima o svojoj bezbednosti; i da bi se imala ta sloboda, neka vlada bude takva da ni jedan građanin ne može živeti u strahu od drugog građanina” (Montes­quieu: “De l’esprit des lois”, Paris, Gamier Freres, s. d. str. 143).

Tome mišljenju je vrlo blizak PUCO koji u beleškama na svoj “Društveni ugovor” primećuje: “U republici, veli markiz d’Aržanson, svaki je potpuno slobodan u onome što ne šteti drugome”. A Puso je na to: “Eto nam nepromenive međe; ne bi se mogla tačnije postaviti” (J. J. Rousseau: op. cit., str. 196).

Objavljeno u Teološkim pogledima, Beograd, 1989.

Stanje stvari