„SREBRENICA“ ILI MUSTRA ZA ASIMETRIČNU POLITIČKU AKCIJU

STEFAN KARGANOVIĆ Odgovor na srebrenički narativ moći će da se porimeni za najraznovrsnije oblike...

STEFAN KARGANOVIĆ

Odgovor na srebrenički narativ moći će da se porimeni za najraznovrsnije oblike društveno odgovornog delovanja građana

Ulazimo u poslednju fazu pred klimaks (ili antiklimaks, videćemo) ovogodišnjeg jubilarnog srebreničkog performansa 11. jula u Potočarima. Neke fundamentalne lekcije već sada bi se mogle izvući. „Srebrenica“ je dinamičan događaj, što znači da ni u jednom bitnom pogledu neće biti zaokružen ovog 11. jula, niti će 12. jula biti podvlačenja crte. Priroda dinamičnih događaja je da traju. To ne znači da će za pedeset ili sto godina iko još uvek raspravljati o Srebrenici, ali u doglednom periodu to će svakako biti kontroverzna tema, sa vrhovima i dolinama na grafikonu javne pažnje.

Za sada, svaki pokušaj temeljne retrospektive prilično je preuranjen. Ali to ujedno znači da je svaki trenutak prikladan – ako ne za opštu i definitivnu ocenu fenomena koji je prof. Edvard Herman pronicljivo nazvao „najvećim trijumfom propagande na zalasku dvadesetog veka“ – onda svakako za kritički osvrt, u hodu, nastojanja da se politička korist stečena od tog amoralnog trijumfa eksploatiše što duže.

Osnovna činjenica praktične prirode, kada se radi o suprotstavljanju standardnoj propagandnoj predstavi o Srebrenici, je izrazita neravnopravnost u resursima između onih koji narativ potvrđuju i nameću i onih koji ga kritički osporavaju. Teško je artikulisati tačno red veličina trenutne materijalne prednosti koju uživaju promoteri službene verzije, sažete u mantrama „genocid“ i „8.000 streljanih muškaraca i dečaka“ u odnosu na osporavatelje. Međutim, s punim pravom za nesrazmeru u resursima moglo bi se reći ne samo da je ogromna već i da se David u izvesnom smislu nalazio možda u povoljnijem položaju u odnosu na Golijata.

Glavni motivi i snage svrstani iza srebreničkog narativa moraju se imenovati i proceniti trezveno.

Službeni narativ je tačka gde se preklapaju interesi dve vrlo različite interesne grupe. Prva je politička elita u Sarajevu, druga je hegemonistička Atlantistička alijansa, sa ambicijom svetske dominacije.

„SREBRENICA“ I SARAJEVSKA ELITA
Lokalna sarajevska elita nije „muslimanska“ u nekakvom religijskom smislu te reči. To je samoobnavljajuća politička oligarhija sastavljena od raznorodnih elemenata, uključujući u raznim fazama i bizarne verske zanesenjake (Alija Izetbegović je jedan primer), koji sa stanovišta tradicionalnog islama predstavljaju, najblaže rečeno, anomaliju. Kritična masa u toj mešavini ne sastoji se od pravih vernika, nego ljudi formiranih u duhu pedesetogodišnje komunističke diktature, instinktivnih kameleona, ravnodušnih prema svakom obliku transcendentnosti i zainteresovanih isključivo za opipnjive ovozemaljske blagodeti, uključujući vlast. Kao u redovima kolega istog nadahnuća s druge strane Drine, religijski i nacionalni simbolizam nije odraz iskrenog ubeđenja, nego cinično sredstvo za postizanje usko definisanih grupnih političkih ciljeva.

velikoimalo01Podjednako ravnodušna i nebolećiva i prema verskoj i nacionalnoj dimenziji, sarajevska elita u „Srebrenici“ ne vidi nikakav moralni skandal (tim pre što je svojevremeno i sama voljno učestvovala u njegovoj proizvodnji), nego potencijalnu političku korist. „Srebrenica“ pre svega služi kao bič za masovno uterivanje muslimanski i bošnjački opredeljenog dela stanovništva u politički tor i za učvršćivanje unutrašnje kohezije zajednice koja se nalazi pod njihovom dirigentskom palicom. Rukovodeći kadar može da ima unutrašnje razmirice, ali jedinstven je u volji da neometano u svom vilajetu vlada. Druga važna funkcija „Srebrenice“ je da bude neprobojan zid između muslimana i pravoslavnih. Obezbeđivanje i produbljivanje tog jaza je strateška usluga koju sarajevska elita čini ne samo sebi nego ujedno i svojim stranim Atlantističkim pokroviteljima.

Interes Atlantističke alijanse za „Srebrenicu“ i generalno za područje Balkana primarno je geopolitički, bez najmanje primese čovečanskih obzira prema žrtvama. U atlantističkom konceptu upotreba „Srebrenice“ je dvojna. Prvo, kao klin koji će dugotrajno sukobiti i razdvojiti dve srodne i ključne zajednice u BiH, muslimane i pravoslavne, što stranu arbitražu i strategijsko prisustvo u središtu Balkana (pa samim tim i istiskivanje geopolitičkih konkurenata) čini neophodnom za još dugo vremena. Zatim, „Srebrenica“, zapravo navodna briga da se više nikada „ne ponovi,“ krilatica je kojom se prikriva prava agenda intervencionističke politike i koja služi kao pokriće za agresivne navodno humanitarne napade na nepokorne suverene države. Muslimani Bosne i Hercegovine kojima je iskreno stalo do njihove vere i kod kojih je živ osećaj solidarnosti sa pripadnicima umme širom sveta dobro bi učinili da izračunaju ljudski bilans „Srebrenice“ u globalnim okvirima. Biće šokirani saznanjem da je kao posledica primene doktrine R2P, ili prava na zaštitu navodno ugroženog stanovništva, neposredno proistekle na temelju propagandne verzije srebreničkih događaja, od Kosova do Sirije stradalo između nekoliko stotina hiljada i dva miliona muslimana.

DAVID I GOLIJAT
Ta uticajna koalicija interesa se proteže sa lokalnog na globalni nivo i ona je odlučno svrstana protiv svakog dovođenja u pitanje službene verzije o „Srebrenici“, odakle godinama crpi ogromne i vrlo lukrativne političke dividende.

velikoimalo03Sledeće pitanje glasi, na čemu počiva moć te u suštini heterogene, ali za sada zajedničkim interesom spojene koalicije? Ne više na apsolutnoj kontroli, ali ipak dominantnom uticaju na informativne tokove u svetu i još uvek nedovoljno poljuljanu moć da definiše „mejnstrim činjenice“, koje se uglavnom nekritički prihvataju, bez obzira na empirijsku neutemeljenost. Jedna od tih a priori „mejnstrim činjenica“ bez utemeljenja je službeni narativ o „Srebrenici“. Nemerljivi resursi uloženi su u održavanje tog zaštićenog narativa i osujećivanje svakog pokušaja njegovog ispitivanja.

To je strategijski okvir u kojem se odvija delatnost svakog ko se trudi da aktere koji crpu korist iz „Srebrenice“ liše nezasluženih prednosti i da istovremeno doprinesu utvrđivanju činjenica o tom važnom događaju.

Postoje dva oblika ponašanja u ovoj situaciji. Jedan je emotivno reagovanje, prožeto epskim vapajima o „nepravdi“ i „zabranjenim istinama“, što se uglavnom svodi na emotivno pražnjenje i vučenje poteza bez strategijskog koncepta pa, samim tim, i bez značajnijeg političkog efekta. Drugi je trezvena procena realnog odnosa snaga i raspoloživih mogućnosti, čemu sledi povlačenje asimetričnih, ali zato strategijski promišljenih poteza.

Ovaj drugi oblik ponašanja pretpostavlja, pre svega, dugoročnu, taktički prilagodljivu akciju koja će najefektnije i fokusirano primeniti sopstvena oskudna sredstva na tačkama gde je moguće naneti najveću štetu protivničkoj strani. Zatim, trezveno procenjujući konačnu neodrživost pozicije protivnika, uprkos trenutnim prednostima koje su ogromne, priprema za konačan udarac, u oportunom trenutku.

SREBRENIČKI OVERKILL
Ahilova peta službenog narativa su nerealni osnovi, na kojima je sagrađen. To ima za neposrednu posledicu da njegovi pobornici moraju da delaju mahnito i bez predaha, često nepromišljeno sa bumerang efektom (kao što bi se moglo reći za netaktički sročenu britansku rezoluciju, koja je, umesto da demorališe i podstakne na rezignirano prihvatanje genocidnog statusa, izazvala snažan otpor i indignirano odbacivanje u svim sektorima srpskog društva). Održavanje srebreničkog mita iziskuje stalno i odbojno nametanje jedne u suštini vrlo uske interesne agende metodama lišenim svake suptilnosti koje najbolje opisuje američki engleski izraz overkill. To podrazumeva neprestano dovijanje da se kombinacijom isfabrikovanih podupirućih podataka, represivnim gušenjem realnih opasnosti koje prete da se od svakog ozbiljnog pokušaja kritičke rasprave i bezočnim blefiranjem kolaps narativa spreči ili bar odloži na što duži rok.

Taktički odgovor na sve to je asimetrična akcija zadavanja protivniku stalnih udaraca po obodu, sa povremenim precizno nanesenim hirurškim udarima po središnim neuralgičnim tačkama. Neprestanim i sve masovnijim skandiranjem „car je go!“ u redove arogantnog protivnika, koji je sebe doveo u nezavidan položaj branjenja kolosalne i nemaštovito iskonstruisane laži, unosi se stalna nesigurnost i nervoza. Strategijski odgovor je paralelna priprema podrobne i koherentne empirijske evidencije o Srebrenici, spremne, posle konačnog urušavanja izlizanog službenog narativa, da ga zameni.

Da li je akcija derogiranja ovogodišnjeg jubilarnog obeležavanja „Srebrenice“ bila uspešna i, ako jeste, u kojoj meri?

Na nivou državnih institucija u Srbiji i Republici Srpskoj akcija nije bila izrazito neuspešna, mada je bilo delikatnih trenutaka. Državni vrh Republike Srpske je na nekoliko meseci od godišnjice počeo da šalje nejasne signale, koji su odmah izazvali nedoumicu da li se stav po ovom važnom pitanju menja, i u kojem pogledu. U jednom trenutku čak se pojavila i osnovana sumnja da je u toku operacija smekšavanja javnog mnjenja pod jakim pritiskom stranog faktora, kao priprema za prisustvo na najvišem nivou na ceremoniji u Potočarima 11. jula. Ako su takva razmišljanja ikada stvarno postojala, izgleda da ih je dalji sled događaja (britanska rezolucija u Savetu bezbednosti UN i puštanje Nasera Orića u Švajcarskoj) u drastičnoj meri učinio politički neprobitačnim sa stanovišta onih koji je trebalo da to operacionalizuju. Ukoliko je bila u planu, implementacija „konstruktivnije“ politike u RS za sada je stavljena na led. Ali i privid odstupanja od čvrste i jasne pozicije po srebreničkom pitanju u politici Vlade Republike Srpske u bilansu može se oceniti samo kao negativan razvoj.

U Srbiji, na zvaničnom nivou stavovi su mnogo jasniji, ali u nedvosmisleno negativnijem pogledu. Sa krajnje suženim manevarskim prostorom po jednom pitanju kome dominantan starni faktor pridaje ogroman značaj – odnos prema Srebrenici – bez obzira na subjektivne stavove, o kojima je samo moguće nagađati i koji su u svakom slučaju irelevantni, bilo je jasno šta se od čelnika Srbije očekivalo: da na obeležavanju dvadesetogodišnjice u punom sastavu, u ime svoje države i naroda, ličnim prisustvom prihvate genocidnu kvalifikaciju, sa svim moralnim i političkim konsekvencama koje iz toga proističu.

ULOGA STUDENTSKE INICIJATIVE
Splet realnih događaja je i na ovoj strani Drine osujetio verovatnu spremnost za bezrezervno izlaženje u susret agendi i interesima stranog faktora. Ako razmatramo samo simboličku projavu te unapred pripremljene kapitulacije, izgleda da će se izuzetno važan čin u Potočarima 11. jula ipak odvijati u prisustvu samo polovičnog umesto punog sastava ključnih zvanica iz Srbije. Nema sumnje da je odvažna i odlučna akcija srpskih studenata, masovna peticija državnom vrhu da ne ide u Potočare, neočekivano povećala političku cenu takvog postupka.

velikoimalo02Odvraćanje je vrlo važna komponenta, ali proaktivno delovanje je još važnija. Na tom planu, dok se ove jubilarne godine približavamo 11. julu, ističe se korišćenje tri asimetrične taktike u cilju remećenja atmosfere totalitarnog jednoumlja, što je još uvek jedina prihvatljiva varijanta javnog diskursa kada je „Srebrenica“ u pitanju.

Prvo, upriličili smo dva naučna skupa, jedan u Banjaluci 17. juna, drugi u Beogradu 4. jula, gde su na profesionalan i odgovoran način bili analizirani glavni aspekti srebreničkog pitanja. Oba skupa bila su medijski izvanredno propraćena, snimljena i biće na Jutjubu, gde će sadržaj moći da prati hiljadama puta više građana nego što je fizički prisustvovalo. Konstatacija da je „car go“ zazvučala je u kratkom vremenskom razmaku u obe prestonice. Podrazumeva se da je na nivou „buke“ ovo utakmica u kojoj suprotna strana još uvek vodi, ali na nivou posvećenosti i kvaliteta, što odlučujuće utiče na umove i srca ljudi, ona je utakmicu odavno izgubila.

Drugo, studentska inicijativa vezano za peticiju je od izuzetnog značaja. Ona sigurno sadrži elemente odvraćanja, utoliko što je postignutom vidljivošću drastično podigla cenu „pogrešnog“ ponašanja kod servilnih političara. Međutim, još važnije od toga, inicijativa predstavlja značajan proboj na terenu samoorganizovanja po pitanjima od velikog društvenog značaja i koordinisanog delovanja da bi se ostvarili postavljeni ciljevi. Značajno je – i sasvim prirodno – da je po specifičnom pitanju Srebrenice ova inicijativa potekla od mladih ljudi, neopterećenih strahovima i ljigavostima usađenim, kod starijih, formativnim iskustvom pod višedecenijskom diktaturom. Peticija i njeni pokretači su znatno više od puke i moralno utemeljene reakcije na samodestruktivnu odluku u vezi sa Srebrenicom, koju su neodgovorni državni funkcioneri bili spremni da donesu. To je sada model, ili da se izrazimo slikovitom terminologijom, u drugom kontekstu, opsenara Srđe Popovića – „mustra“ – za najraznovrsnije oblike društveno odgovornog delovanja građana, mladih i starih.

Treće, ove godine primetno je uslovno omasovljenje ne samo zainteresovanosti za Srebrenicu (što povlači i veću informisanost po tom pitanju) nego i šire, kritičko učešće novih autora koji se doskora time nisu bavili. Niz komentatora koji se ranije nisu oglašavali o Srebrenici to su učinili ove godine, svako naravno iz svog ugla, ali tako da teret reagovanja više nije isključivo na leđima onih koji se u javnom prostoru tradicionalno Srebrenicom bave. To je izuzetno važan pomak koji treba podsticati i dodavati mu momentum.

Kakve su perspektive za budućnost? Sjajne, pod uslovom da se u ovom slučaju u vezi sa rešavanjem srebreničkih kontroverzi budućnost operativno posmatra sa američkog, a ne inače preporučljivijeg srpskog stanovišta. Ključ uspeha je u neodustajanju.

Politika
Pratite nas na YouTube-u