DžEJN GUDEL: ZAŠTO NAM NE SMETA TOLIKA NEJEDNAKOST?

Prikaz knjiga: Joseph Stiglitz, The great divide / Veliki jaz; Ian McAuley i Miriam...

Prikaz knjiga: Joseph Stiglitz, The great divide / Veliki jaz; Ian McAuley i Miriam Lyons, Governomics: Can we afford small government? / Ekonomija državne uprave: koliko košta jeftina država?

U oktobru 2000, nekoliko nedelja pre američkih predsedničkih izbora, slušala sam govor Ralfa Nedera na Harvardu. U toj fazi kampanje on je bio na vrhuncu popularnosti. Na mitinzima u Sijetlu, Mineapolisu i Bostonu govorio je pred više od 12.000 ljudi. Svakodnevno je davao intervjue. Sala je bila prepuna, a Neder je maestralno vladao publikom. Dočekali su ga ovacijama, smejali se na svaku njegovu šalu, aplaudirali retoričkim obrtima i pažljivo slušali izlaganje argumenata.

Kao diplomac harvardskog pravnog fakulteta, Nader je bio među svojima i ta bliskost se osećala. Među pripadnicima nove generacije američke elite koja je sedela u publici nalazili su se mnogi budući demokratski i republikanski senatori, poslovni lideri, savetnici, eksperti i kreatori državnih politika. Aplaudirali su oštrim kritikama na račun stanja čijem će održavanju uskoro i sami početi da doprinose.

„Dolazeća plima će podići samo jahte“, rekao je Nader u jednom trenutku, uz bučno odobravanje publike. Nije govorio o klimatskim promenama, već o velikoj nesrazmeri u distribuciji bogatstva u američkom društvu. To je bio njegov odgovor na neoliberalni slogan koji kaže da će plima rasta nacionalne ekonomije, kada jednom stigne, podići sve čamce u luci. Govorio je o potrebi da se reši problem jaza u demokratskom procesu, kritikovao stavljanje države pod kontrolu korporativnih ekstremista i upozoravao na širenje siromaštva zbog političkog propusta da se utvrdi minimalna nadnica.

Elegantnom retorikom on je prizivao duh patriotizma nasuprot nacionalizmu američke desnice i pozivao na obnavljanje odvažnog reformatorskog duha koji je doneo pravo glasa ženama, sindikate, ukidanje ropstva i univerzalna građanska prava. „Naši preci nisu pristajali na manje zlo. Nikada u svojoj istoriji Amerikanci nisu tako lako pristajali na tako malo“. Završio je nadovezujući se na svoj govor iz Mineapolisa: „Najjače oružje moćnika je naše uverenje da je promena nemoguća, da ne možemo da zaštitimo demokratiju i uspostavimo sistem koji će nama, našoj deci i unucima omogućiti ispunjen život“.

Tu je izgleda bio u pravu. Njegov zapaljivi govor je zapalio svega tri odsto američkog biračkog tela. Petnaest godina kasnije, Berni Sanders (na slici) vodi sličnu kampanju. Na njegove posećenije mitinge dolazi 10.000 ljudi, kao u vreme Naderove kampanje. U proteklih 15 godina jaz između bogatih i siromašnih se produbio, a desnica je učvrstila kontrolu nad kongresom. Socijalna zaštita, radna prava i finansijska regulativa su u rasulu. Ali malo ljudi veruje da će videti predsednika Bernija Sandersa kako polaže zakletvu.

Zašto je to tako? Zašto u Sjedinjenim Državama, Britaniji, Australiji i drugim velikim demokratijama zanemarljivo mali deo biračkog tela vidi problem u sve jačem uticaju korporacija na državnu upravu i daljem produbljivanju jaza u distribuciji bogatstva? Kada su ga nedavno upitali šta bi prvo učinio za američku ekonomiju, Sanders je odgovorio da bi zaposlio Džosefa Stiglica. Stiglic, nobelovac i nekada glavni ekonomista u Svetskoj banci, postao je guru ekonomske levice. Njegova poslednja knjiga Veliki jaz, zbirka je tekstova koje je pisao za New York Times i Vanity Fair, uglavnom posvećenih uzrocima i posledicama globalne finansijske krize. Knjiga sadrži i poluautobiografske beleške o prošlosti: od posleratne „industrijske Amerike“ u kojoj je odrastao do šezdesetih godina i pokreta za građanska prava koji je na njega jako uticao. Kada je Martin Luter King držao čuveni govor „Sanjam o danu“ u avgustu 1963, Stiglic je bio u publici. Doktorske studije na MIT posvetio je istraživanju ekonomskih uzroka nejednakosti, a u tekstovima prikupljenim u ovoj knjizi pokušao je da te uzorke ispita u kontekstu promenljivih kulturnih i političkih okruženja. Izgleda da se stanje pogoršava, i to dramatično.

Prva meta Stiglicovog napada je Bušova administracija. „Konzervativcima su puna usta pogubnosti budžetskih deficita“, kaže on, „ali izgleda da ih niko ne proizvodi tako uspešno kao oni“. Klintonova administracija je Reaganov deficit pretvorila u suficit, a onda je Buš ponovo napravio rupu u budžetu, finansirajući dva rata i odobravajući socijalnu pomoć za najbogatije daljim spuštanjem poreza. Razliku je donekle namirio ukidanjem pomoći za najsiromašnije, snižavanjem prosečne zarade, ukidanjem radnih beneficija, sužavanjem prava na zdravstvenu zaštitu i generisanjem nezapamćenog duga na kreditnim karticama.

Globalna finansijska kriza 2008. izbila je dok je Buš bio na dužnosti. Na primeru globalne finansijske krize Stiglic pokazuje kako „zajedničko delovanje nekoliko privlačnih ali pogrešnih ideja vodi u katastrofu“. Posle globalne finansijske krize, indikatori distribucije bogatstva su zašli u crvenu zonu. Prema prezentaciji Oksfama u Davosu 2014. godine, gotovo polovina svetskog bogatstva danas se nalazi u rukama jednog procenta stanovništva. Osamdeset pet najbogatijih ljudi na svetu raspolažu istim bogatstvom kao tri milijarde ljudi sa dna lestvice. Šest naslednika imperije Volmart podeliće 90 milijardi dolara, što je jednako bogatstvu 30 odsto najsiromašnijih Amerikanaca.

Stiglic nudi čitaocima dobro odmerenu mešavinu informacija, analiza i retoričke veštine, ali pitanje je koliko takva vrsta kritike uopšte dopire do čitalaca. On tvrdi da sve više ljudi u Americi shvata da postojeće razlike u prihodima i prosperitetu nisu fer i dosta ubedljivo pokazuje kako neoliberalna ekonomija doprinosi uvećanju dispariteta. Kako onda objasniti činjenicu da su Amerikanci ponovo izglasali republikansku većinu u kongresu usred Obaminog mandata? Da li zaista ne znaju ko ugrožava njihove interese?

Kao i Nejder, Stiglic smatra da veliki jaz nije problem ekonomije, već demokratije. Ipak, ako samo 3 odsto biračkog tela veruje u to dovoljno da glasa u skladu sa svojim uverenjem, onda smo u nevolji. U očima najšire javnosti, u poslednjih petnaest godina malo šta se promenilo, čak i kada se uzmu u obzir posledice finansijske krize. To više nije problem samo ekonomije ili demokratije. To je pre svega problem javnog mnjenja.

Norman Majler je jednom rekao da Karl Rove svoje večernje molitve završava rečima: „I molim te Bože da se 51 odsto Amerikanaca nikada ne opameti“. Naravno, tome doprinose i mnogi mediji, ali kolektivna glupost, koliko god bila podsticana poluinformacijama i militantnim sloganima, nije dovoljno objašnjenje.

Dolarska vrednost šest naslednika Volmarta ne znači mnogo radnicima koji popunjavaju police i ribaju podove u njihovim prodavnicama. Kada su seljaci ustajali protiv aristokrata u predindustrijsko doba, mogli su da daju oduška mržnji prema konkretnim ljudima koji jašu kroz selo u skupoj odeći, dok oni nose prnje, ili ih rasteruju bičevima ako im se ne sklone s puta. Današnja klasa superbogatih je za većinu ljudi nevidljiva. Njihove vile, helikopteri, limuzine, jahte, umetničke kolekcije i Hermesove tašne pripadaju zoni nestvarnog koja je previše udaljena da bi izazivala otpor. Prosečan radnik u supermarketu pre će usmeriti svoj bes na radnika sa susedne gondole koji izlazi da puši svaki put kad nadzornik okrene leđa. Ljudi se najviše ljute na druge ljude za koje veruju da uzimaju nešto što im ne pripada, a desničarska propaganda je uvek tu da im ponudi dovoljno novih meta za njihov pravednički gnev: korisnike socijalne pomoći, izbeglice u čamcima, umetnike na stipendijama.

Možda je u svemu tome najneobičnija pojava sve veći otpor prema trošenju budžetskih sredstava. U novoj australijskoj studiji koju su uredili Mirjam Lons iz Centra za razvoj državnih politika i ekspert za javne politike Jan Mekejli, Governomiks, takođe se pominju jahte i talasi. Knjiga počinje pričom o poznatoj regati Sidnej-Hobart kada je država bila primorana da interveniše. Jahte koje učestvuju u regati pripadaju ljudima iz sveta biznisa (većinom), dok državne agencije, uključujući Meteorološki zavod i Centar za koordinaciju spasilačkih akcija u Kanberi, pružaju važne usluge praćenja uslova u kojima se regata odvija. Na primer, 1998, kada se drugog dana regate podigla velika oluja, država je morala da finansira skupu i opasnu spasilačku misiju za 55 učesnika regate. „Lako zaboravljamo koristi koje imamo od javnih službi“, kažu Mekejli i Lons, „dok se ne nađemo u situaciji kada su nam one potrebne“.

Veliki deo današnje političke retorike ima za cilj da glasače stalno iznova podseća na javni sektor i njegovo rasipništvo. Pre nekoliko godina, ispred glasačkog mesta u Tuvumbi, prišao mi je član Liberalne stranke Australije koji je govorio o rasipnosti države i tražio da navedem „bar jednu stvar koju je država uradila i koja je bila dobra za nas.“ „Škole?“, odgovorila sam. „Bolnice?“ Istog trenutka je započeo tiradu o očajnom stanju i jednih i drugih. Tog dana sam poželela da imam govorničke veštine Noela Persona:

„I šta su ti zlotvori ikada učinili za nas? Osim što su osnovali Medibenk i usvojili Zakon o trgovini, ukinuli tarifne barijere, doneli zakon o porodičnim odnosima, dozvolili sporazumni razvod, osnovali Savet Australije i Savezni sud, obezbedili pravnu pomoć za građanstvo, usvojili Zakon o rasnoj diskriminaciji, obezbedili sredstva za finansiranje škola.“

Parson je to izgovorio na sahrani Guga Vitlema. Veliki deo Vitlemovih postignuća u domenu javnih politika danas je ugrožen.

Koliko god da su zabrinuti zbog trendova koje uočavaju, Mekejli i Lons ne poseduju Personov govornički dar, pa čitaocima nude prilično monoton pregled koristi od programa finansiranih iz državnog budžeta. Čitaoce koji insistiraju na ekonomskoj perspektivi uveravaju da to ima i ekonomskog smisla. Izveštaj OEBS-a iz maja ove godine ide im u prilog, jer pokazuje da veliki infrastrukturni projekti otvaraju radna mesta i stvaraju povoljnije okruženje za razvoj malih preduzeća i turizma. Dobro obrazovanje omogućava bolje poslove na tržištu rada koje se neprestano menja. Dobar sistem zdravstvene zaštite smanjuje gubitke zbog bolovanja i uvećava broj ljudi sposobnih za rad.

Stiglic iznosi slične argumente. U načelu, što je veća količina novca koji kruži kroz stvarne tokove svakodnevnog života, to bolje. Problem sa onim jednim procentom je u tome što neproporcionalno veliki deo kapitala usmerava u stratoferske visine finansijskih tržišta, ili ga vezuje za zemlju i nekretnine čija vrednost raste, a da pritom ni najmanje ne doprinosi ekonomskoj dinamici. Ima znakova da skok cena nekretnina u Sidneju loše utiče na lokalne biznise. Cene kuća u predgrađu Lajhart počele su da rastu onda kada su kupci koji vole kafee, bioskope i male lokalne radnje navalili da kupuju nekretnine oko ulice Norton. Kada sam poslednji put bila u ulici Norton shvatila sam da je od nje ostala samo bleda senka. Izgleda da su zbog rasta cena nekretnina viškovi novca presušili. Slobodno tržište ne može oživeti ekonomiju u kojoj nema raspoloživog novca.

Autori studije Governomiks veruju da raste „potisnuta želja da se vratimo pragmatičnijem i inkluzivnijem pristupu ekonomskoj politici“. U isto vreme su zabrinuti zbog suprotne tendencije sve šireg prihvatanja stavova male grupe ideoloških protivnika koji ponavljaju optužbe na račun države-dadilje i prevelikog sistema socijalne zaštite. U Australiji su takve debate dostigle vrhunac kada je Džo Hoki najavio velike rezove u finansiranju državnih službi u budžetu za 2014. godinu. To preti da produbi nejednakost koja je bila smanjena tokom Rudovog mandata zahvaljujući stimulativnim paketima koji su pomogli da se prihodi najsiromašnijih 10 odsto stanovništva uvećaju za dva odsto.

Mekejli i Lons su ubedljivi kada tvrde da „tekovine civilizacije“ koštaju i zaključuju da nam je potrebna „hitna obnova javnih dobara“. To podrazumeva napuštanje prihvaćene dogme. Oni citiraju francuskog ekonomistu Tomasa Picketja, koji kaže da je „demokratizacija ekonomskog znanja“ jedan od preduslova za suzbijanje kulture velikog jaza.

Ali prosečnom građaninu nije potrebno previše znanja da bi donosio sudove. Komentari koji prate zapažene članke o ekonomskoj politici prepuni su nepomirljivih stavova. Svi rado verujemo da su naša mišljenja „obaveštena“ i utemeljena, mada podrobnije ispitivanje njihovih izvora često otkriva samo preuzete formulacije odabranih medijskih komentatora koji nude plitka i iskrivljena tumačenja takozvanih „činjenica“.

Pre nekoliko nedelja, posle izlaska knjige Governomiks, Mirjam Lons je gostovala u emisiji na kanalu ABC u kojoj joj je neko iz publike postavio pitanje koji „socijalistički raj“ Australija treba da kopira. „Singapur je pokazao svetu kako se nerazvijena zemlja oslobađa siromaštva zahvaljujući maloj, nekorumpiranoj i efikasnoj državnoj upravi“, dodao je čovek koji je postavio pitanje. Mirjam Lons je odgovorila da se ona u knjizi ne zalaže za ekstremnu državnu kontrolu, već pokušava da ospori „podjednako ekstremnu ideju“ da je svaki problem rešiv prebacivanjem u nadležnost privatnih kompanija i slobodnog tržišta. Nije uspela da kaže mnogo više od toga, jer je pitanje odmah preusmereno na drugog učesnika u raspravi. U pitanju je emisija koja treba da posluži kao forum za javnu raspravu o važnim problemima, ali zbog vremenskih ograničenja izlaganja su svedena, kratka i polemička („davanje prilike drugoj strani“ je imperativ opstanka javnog servisa). To može podstaći javnu raspravu, ali ne doprinosi dubljem razumevanju problema.

Mišljenja o stanju singapurske ekonomije i ulozi države značajno se razlikuju. Na jednom kraju spektra je Ričard Ren iz Instituta Kejto (fondacija koju finansiraju braća Koh, koji dele šesto mesto na listi milijardera časopisa Forbs), koji se zalaže za smanjivanje državne potrošnje i navodi ekonomski rast u Singapuru kao trijumf malog državnog aparata. „Kada vam sledeći put političari kažu da će potrošiti još poreskih dolara da bi otvorili nova radna mesta i uvećali vam prihode“, zaključuje on, „pitajte ih da li stvarno nemaju pojma ili samo misle da vi ništa ne znate“. Renove „činjenice“ su izložene širokim potezima u veoma kratkom članku: tek toliko da se privuče čitalac koji želi da se oseća obaveštenim i imunim na argumente oponenata. Na drugom kraju ideološkog spektra je Stiglic koji hvali Singapur zbog toga što je državnim intervencijama „postavio društvenu i ekonomsku jednakost kao najviše prioritete“, uključujući obaveznu štednju za mlade radnike, programe socijalne zaštite koji su „univerzalni, ali progresivni“, strogu ekološku zaštitu, stambene programe za stare i velike investicije u nauku i obrazovanje.

Pokušaji da se u jednoj rečenici donese sud o iskustvima Singapura ne doprinose kvalitetu australijske polemike o jeftinoj državi, ali ako na tržištu javnog mnjenja dominiraju iskazi ograničeni na jednu rečenicu, kako oni koji pišu knjige mogu očekivati da imaju bilo kakav uticaj? Uprkos upozoravanju na ugroženost demokratije, Nejder nije uspeo da pridobije više od tri odsto glasača. Berni Sanders ima procenjenu podršku od oko tri odsto među demokratama. U raspravama o grčkoj dužničkoj krizi Stiglic i njegov evropski saborac Tomas Piketi takođe govore o ugroženosti demokratije. Obojica uspešno osporavaju narativ o grčkom rasipništvu i ukazuju na nedostatke u finansijskom sistemu EU kao pravi izvor problema. Njihovi stavovi putuju društvenim mrežama, ponekad dobijaju i po 8.000 komentara (od kojih su mnogi nedobronamerni), ali u odnosu na veličinu glasačkog tela to je zanemarljivo.

Ako budućnost demokratije zavisi od stvarne želje većine glasača da se suprotstave daljem širenju velikog jaza, potreban nam je sasvim novi pristup komunikaciji i radu sa javnošću. Najveći paradoks aktuelnih komentara u blogosferi je spremnost većine da za događaje u Grčkoj okrivi glomaznu državu i rasipništvo kao odliku nacionalnog karaktera, dok s druge strane retko ko uočava slično ponašanje banaka i finansijskih institucija kojima je pružena finansijska pomoć.

Postoje brojne paralele između optužbi koje se upućuju Grčkoj i optužbi na račun nemačkih banaka: loše upravljanje, korupcija, kronizam, prikrivanje stvarnog finansijskog stanja i prihvatanje obaveza koje premašuju realne mogućnosti. U članku objavljenom u New York Times-u u avgustu 2013. Džeck Juing je postavio pitanje zašto niko u Nemačkoj ne predlaže reformu bankarskog sistema. Paket pomoći koji su nemačke banke dobile posle globalne finansijske krize bio je jedan od najvećih u Evropi – više od 640 milijardi dolara. Pet godina kasnije, „to je i dalje kamen oko vrata ekonomiji evrozone“. Juing je citirao Jerga Rohola, predsednika Evropske škole menadžmenta i tehnologije u Berlinu, koji je izjavio da je izostajanje takve debate „veoma zabrinjavajuće“.

Zašto smo ogorčeni zbog grčkih frizera koji su otišli u penziju sa pedeset godina, a ne uzbuđujemo se zbog propalih bankara koji primaju bonuse isplaćene novcem poreskih obveznika? Zašto Grci koji nisu platili porez izazivaju veći bes od finansijera koji su utajili porez? Verujemo da ljudi u nemaštini zaslužuju sve što će ih snaći posle privatizacija (koje slede), iako najveći korporativni dužnici neče snositi nikakve posledice.

Da bismo osigurali podršku za demokratsku ekonomiju, prvo se moramo pozabaviti bizarnim asimetrijama javnog mnjenja. Tok grčke krize pokazuje da će Evropska unija radije pustiti jednu svoju članicu da propadne nego naterati sofisticirani bankarski sistem da preispita svoje poslovanje. Mere štednje na zahtev javnosti su osobenost našeg doba. Možda oni koji ih zagovaraju ne vide koliko lako sami mogu postati njihove žrtve.

Preveo Đorđe Tomić
Izvor Inside Story/Peščanik, 18. 07. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u