ZAŠTO ŠOJBLE PONIŽAVA GRČKU ILI ODGOVOR STAR 25 GODINA

DIRK LABS Da bi se razumeli Šojbleovi zahtevi za spasavanje Grčke, treba pogledati šta...

DIRK LABS

Da bi se razumeli Šojbleovi zahtevi za spasavanje Grčke, treba pogledati šta je uradio svojoj zemlji kad se ujedinjavala

U svakoj drami postoji neki negativac. U poslednjem činu grčke krize ispostavilo se da je taj negativac Volfang Šojble, 72-godišnji nemački ministar finansija. Kritičari ga vide kao nemilosrdnog tehnokratu, koji se siledžijski ponaša prema prema Grčkoj, da bi sada planirao i da je liši njene imovine. Jedan deo sporazuma o dugu posebno je sablaznio Evropljane: predloženo je otvaranje fonda u kome bi se našlo 50 milijardi evra grčkih javnih sredstava koja bi se koristila za otplaćivanje duga. Ipak, ključ za razumevanje nemačke strategije leži u činjenici da Šojbleu ništa od ovoga nije strano.

Pre 25 godina, tokom leta 1990. godine, Šojble je predvodio delegaciju Zapadne Nemačke tokom pregovora o ujedinjenju sa komunističkom Istočnom Nemačkom. Kao doktor pravnih nauka, on je bio ministar unutrašnjih poslova Zapadne Nemačke i jedan od najbližih savetnika kancelara Helmuta Kola; čovek kome bi se ovaj obraćao svaki put kad se stvari zakomplikuju.

Situacija u Istočnoj Nemačkoj nije se previše razlikovala od one koju je u Grčkoj Siriza zatekla kad je došla na vlast: građani su imali prve slobodne izbore u istoriji zemlje samo nekoliko meseci posle pada Berlinskog zida, a neki lideri iz istočnog Berlina sanjali su o novom političkom sistemu – „trećem putu“ između zapadne tržišne ekonomije i istočnog socijalističkog sistema. A za sve to vreme nisu imali nikakvu predstavu o tome kako dalje da plaćaju obaveze.

Sa druge strane, građani Zapadne Nemačke su bili u momentumu, imali su novac i jasan plan pred sobom: sve što poseduje Istočna Nemačka valjalo je usisati u sistem Zapadne Nemačke i potom brzo prodati privatnim investitorima kako bi se povratio bar deo novca koji je Istočnoj Nemačkoj bio neophodan u narednom periodu. Drugim rečima, Šojble i njegov tim želeli su kolateral.

MANIPULACIJE TROJHANDOM
U to vreme je skoro svaku komunističku kompaniju, prodavnicu ili benzinsku pumpu je posedovao Trojhand, tj. poverenička agencija (reč je o instituciji koju je osnovala šačica disidenata iz Istočne Nemačke, koja je trebalo da spreči korumpirane komunističke kadrove da rasprodaju državne firme zapadnonemačkim kompanijama i bankama). Cilj Trojhanda je bio da pretvori sve velike konglomerate, kompanije i male prodavnice u privatne firme, i na taj način ih načini subjektima poslovanja u tržišnoj ekonomiji.

berlinskizid1989Šojble i njegov tim nisu marili za to što su disidenti kroz rad Trojhanda planirali da akcije istočnonemačkih kompanija podele građanima Istočne Nemačke (što je koncept koji je igrom slučaja doveo do uzdizanja oligarha u Rusiji). Ali sviđala im se ideja povereničkog fonda, jer njime nije formalno upravljala vlada, tehnički ga je nadgledalo ministarstvo finansija, a u javnosti je percipiran kao fond nezavisne agencije. Čak i pre nemačkog ujedinjenja 1990. Zapadna Nemačka je čvrsto držala kontrolu nad Trojhandom.

Njihov cilj je bio da privatizuju što više kompanija u najkraćem mogućem roku, i, ako biste danas pitali većinu Nemaca, odgovorili bi vam da je Trojhand taj cilj uspeo da ostvari. To nije učinjeno na način koji bi se dopao istočnonemačkim građanima, koji su u Trojhandu videli mračnu stranu kapitalizma. Ništa nije urađeno da se kontuzovanim građanima Istočne Nemačke – koji su osećali da ih je ova čudna agencija prevarila – objasni priroda transformacije koja se dogodila.

Da bi stvari bile još gore, Trojhand je postao leglo korupcije. Agencija je prihvatila svu krivicu za sumornu situaciju u Istočnoj Nemačkoj. Kolova i Šojbleova stranka, konzervativna CDU, nastavila je da vlada pobeđujući na izborima u narednim godinama, dok su drugi platili cenu. Jednog od predsednika Trojhanda Detleva Karstena Rohvedera upucali su i ubili levičarski teroristi. (Šojble je takođe, samo nekoliko dana posle nemačkog ujedinjenja, bio žrtva napada koji ga je ostavio trajno nepokretnim, ali motivi paranoičnog napadača nisu bili politički.)

Istina o tome šta je Trojhand stvarno uradio drugačija od uvržene percepcije, i to bi trebalo da bude upozorenje i Šojbleu i ostatku Evrope. Prodaja imovine Istočne Nemačke po maksimalnim cenama pokazala se težom nego što se očekivalo. Gotovo svu imovinu koja je imala neku vrednost – banke, energetski sektor – već su pokupovale zapadnonemačke banke. U danima koji su usledili posle uvođenja zapadnonemačke marke, istočna ekonomija je doživela totalni kolaps. Takav razvoj situacije, baš kao i u Grčkoj danas, zahtevao je veliki program finansijskog spasavanja, koji je tajno organizovala Šojbleova vlade. Idvojili su sto milijardi nemačkih maraka kako bi održali ekonomiju Istočne nemačke, a ta cifra javnosti je postala dostupna tek narednih godina.

BIRAČI ŽELE DA SE TAKO PONAŠA PREMA GRČKOJ
Sa vrtoglavim rastom cena rada i materijala, ionako poremećena ekonomija Istočne Nemačke našla se u slobodnom padu, pa Trojhand nije imao mogućnosti da proda veliki deo preduzeća. Posle par meseci, počeo je da zatvara kompanije, pritom otpuštajući hiljade radnika. Na kraju se ispostavilo da Trojhand nije obezbedio nikakve prihode nemačkim vlastima: prihodovao je samo 34 milijarde evra za sve kompanije na istoku, a izgubio 105 milijardi.

sojblekolUstvari, Trojhand je postao ne samo oruđe za privatizaciju već i kvazisocijalističko holding preduzeće. Izgubio je milijarde maraka jer je pristao da isplaćuje plate radnicima na istoku, ne prihvatajući da ugasi neodrživa preduzeća. Neki pozitivni aspekti poslovanja ostali su u senci zbog opšte demonizacije poslovanja agencije. Pošto Kol i – tokom leta 1990 – Šojble nisu bili čikaški ekonomisti, skloni radikalnom eksperimentisanju, već političari koji su želeli da budu reizabrani, upumpavali su milione u propadajuću ekonomiju. Ovde se paralele sa Grčkom završavaju zbog postojanja političkih limita za mere štednje, koje je vlada uvodila sopstvenom narodu.

Pouka koju je Šojble izvukao – i koja verovatno utiče na njegove odluke danas – govori mu da je moguće istovremeno se ponašati kao tvrdolinijaški neoliberal i proći bez većih posledica, čak i ako odluke koje donosi nemaju ekonomsku logiku. Ako se Šojble odnosi oštro prema Grčkoj danas, to je zbog toga što njegovo biračko telo želi da se on tako ponaša. Ne radi se samo o tome da njega nije briga za sudbinu grčkog naroda već on zapravo želi da građani veruju da je tako, pošto mu to donosi političku korist.

Ipak, Šojble je morao da nauči da je Trojhandov gambit imao katastrofalne psihološke posledice. Bez obzira na to što su agencijom upravljali Nemci, koji su govorili nemačkim jezikom, mnogi na istoku su je doživljavali kao okupacionu silu.

Šojbleova ideja da druge zemlje kontrolišu grčku imovinu i da je premeštaju u inostranstvo ponižavajući je koncept za bilo koju zemlju. Šojble se predstavlja kao tvrdi i trezveni računovođa. Ipak, on je samo obični političar, koji ponavlja stare greške.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The Guardian

Svet
Pratite nas na YouTube-u