SLOVENCI (3)

NEBOJŠA VASOVIĆ Kako su se i pod čijim uticajem Slovenci od 90-tih godina do...

NEBOJŠA VASOVIĆ

Kako su se i pod čijim uticajem Slovenci od 90-tih godina do danas našli na pogrešnoj strani istorije

Poznavaoci prilika u Sloveniji tvrde da je 80-tih godina 20. veka, posle više decenija opšteg društvenog i ekonomskog napretka, „propadanje sistema, i političko i ekonomsko, postalo očigledno i neporecivo“, da su Federacija i njena ovlašćenja zasnovana na Ustavu postali teme o kojima se naširoko raspravljalo, da su „demokratsko-liberalni“ trendovi u Sloveniji ojačali i zbog društvenog stanja u Sloveniji a i zbog stanja u Istočnoj Evropi, da su ideologija i položaj komunističke partije u društvenoj zajednici bili „kompromitovani“, da su “reformske snage“ unutar komunističke partije jačale, a radikalniji članovi napuštali Partiju, i još da je „svakome“ u Sloveniji i na levici i na desnici postalo jasno da su „jedino demokratija i slobodno tržište rešenje za krizu“.

Poznavaoci dalje kažu da u Srbiji „nije bilo tako“, jer je Slobodan Milošević „iskoristio preovlađujuću konfuziju“, i da je on, Slobodan Milošević, imao „jasnu nameru“ da „ponovo“ uspostavi „unitarističku diktaturu“, u celoj Jugoslaviji, a da su federalne vlasti, partija, vlada, vojska, javno govorili da teže „demokratizaciji“ i prelazu na „slobodno tržište“, ali su u praksi sprovodili „staru, autoritarnu politiku“, i još da su „liberalni trendovi“ i „civilno društvo“ u Sloveniji, koje je slovenačko političko rukovodstvo prihvatilo, bili osuđeni od strane „vojnih glavešina“ kao „kontrarevolucionarni“, i da je svima bilo „jasno“, kakve su posledice ovih izjava o kontrarevolucionarnosti, a te izjave su inače nasleđene iz „staljinističkog rečnika“.

Poznavaoci nastavljaju da je u takvoj pretećoj atmosferi Slovenija bila pred „sudbonosnom odlukom“, jer su „partijski reformisti“, koji su se nazivali „socijaldemokratama“, prednost davali reformi Ustava u pravcu „konfederacije“, dok je znatno radikalnija opozicija „flertovala sa otcepljenjem“, da su „obe grupe“ vodile široke rasprave, pa su onda prihvatile plebiscit po tom pitanju, a da se nova vladajuća koalicija DEMOS isprva protivila održavanju referenduma, jer je to „avanturistička“ ideja, a da je kasnije održavanje referenduma „snažno podržala“, i još da je predsednik Slovenije Milan Kučan ubedio partije da samo izrazita, ubedljiva glasačka većina za nezavisnu državu može imati „međunarodni značaj“, da je Milan Kučan pretvorio to pitanje u „biti ili ne biti“ za slovenačke glasače, pa da je onda na referendumu održanom 23. decembra 1990. godine, 88,5 odsto registrovanih glasača glasalo za nezavisnu državu.

DESETODNEVNI RAT
Upućeni još objašnjavaju da je šest meseci kasnije, krajem juna 1991. godine, Jugoslovenska armija pokušala da spreči „implementaciju“ rezultata plebiscita, da je potom usledio kratki desetodnevni rat a da je Janez Janša, tadašnji ministar odbrane Slovenije, zajedno sa ministrom unutrašnjih poslova Igorom Bavčarom, bio glavni „arhitekta” slovenačke vojne strategije protiv JNA.

Janez Švajncer, desna ruka Janeza Janše, veteran „desetodnevnog rata“ (vikend-vojna), od 2. juna do 7. jula 1991. godine, između Teritorijalne odbrane Slovenije i JNA, pisao je mnogo kasnije da je baš teritorijalna odbrana Republike Slovenije, formirana posle 1968. godine, brojno mala ali dobro naoružana, bila jezgro vojne sile koja se, zajedno sa policijskim snagama, „jednoglasno podržana od strane cele nacije“, suprotstavila „agresiji“ Jugoslovenske narodne armije na Sloveniju, koja je „započela“ 27. juna 1991. godine, dan pošto je Slovenija proglasila nezavisnost.

Na početku oružanog sukoba između slovenačkih jedinica i JNA, kaže Švajncer, Jugoslovenska vojska je u Sloveniji imala oko 22.300 vojnika, 115 tenkova, 82 oklopna transportera, 24 helikoptera i znatan broj aviona, a slovenačka vojska oko 16.000 vojnika, i taj broj je zatim porastao na 35.200, dok su slovenačke policijske jedinice imale oko 10.000 ljudi. Tridesetjedan tenk, 22 oklopna transportera i šest helikoptera bili su ili uništeni ili oštećeni u 72 „bitke“ koje su se odigrale tada na teritoriji Slovenije. Jugoslovenska armija je na početku, piše „veteran“, uspela da zauzme većinu slovenačkih graničnih prelaza, ali su slovenačke snage „uzvratile“, a slovenački, hrvatski i albanski vojnici masovno dezertirali. Devetnaest slovenačkih vojnika i policajaca je poginulo, 182 su ranjena, a poginulo je i 12 „stranih državljana“, dok je sa jugoslovenske strane poginulo 45 vojnika, 146 je ranjeno, a zarobljeno oko 4.700 vojnika i oficira i 252 federalna policajca.

slovenijarat199101Odakle u Sloveniji „strani državljani“ baš tada, iz kojih su zemalja, šta su oni radili u Sloveniji, koliko ih je tačno bilo, da li ih je poginulo baš 12 ili više, ili manje, gde su sahranjeni, da li su to bili strani plaćenici, ko ih je plaćao i da li je novac stizao sa istog mesta sa koga stiže stranim plaćenicima koji ratuju u Libiji, Siriji i Ukrajini danas, više od dvadeset godina kasnije. To bih voleo da pročitam u tekstu J. Švajncera ako to zna i ako bi to hteo da napiše.

ZAPADNE DIPLOMATE
Poznavaoci dalje tvrde da je „desetodnevni rat“ bio zaustavljen „evropskom diplomatijom“, da je onda potpisana deklaracija na Brionima, 7. jula 1991. godine, u skladu sa kojom je slovenačka nezavisnost odložena za tri meseca, a slovenačkoj teritorijalnoj odbrani je prepuštena kontrola teritorije Slovenije. Jedinice JNA ostale su blokirane u kasarnama, pa je Predsedništvo Jugoslavije donelo odluku o povlačenju jugoslovenske vojske iz Slovenije, i Jugoslovenska vojska je na kraju napustila Sloveniju krajem oktobra 1991. godine.

Poznavaoci još kažu da su se zapadne diplomate i državnici „protivili“ „odvajanju“ Slovenije od Jugoslavije, jer bi to bilo u „suprotnosti sa Helsinškom poveljom“ o „nepovredivosti granica“, a da su onda Milan Kučan, predsednik Slovenije, i Robert Badinter, šef „pravne komisije“, formirane od EU, u cilju „razvezivanja jugoslovenskog čvora“, našli „rešenje“ i „proglasili“ da je jugoslovenska federacija u stanju „raspada“, a, kako je Slovenija „ušla“ u Jugoslovensku Federaciju na Drugom zasedanju Avnoja 1943. godine kao suverena država, ona (Slovenija) sada, kada je bivša država u stanju „raspada“, sme, u saglasnosti sa pravom na nacionalno samoopredeljenje, da tu „raspadajuću“ državu napusti, bez narušavanja odredbi Helsinškog akta.

jelkokacin1991Tako su Milan Kučan i Robert Badinter „zamršenim putem evropske diplomatije i međunarodnog prava“ „dokazali“ da Slovenija ima pravo da se otcepi od Jugoslavije. Milan Kučan i Janez Janša, „šef“ političkog i „šef“ vojnog krila „partije otcepljenja“ u Sloveniji, krajem 80-tih i početkom 90-tih godina prošlog veka obeležili su politički život u ovoj zemlji za poslednjih četvrt veka. U biografiji Milana Kučana stoji da je jedno od petoro dece, da je rođen je u protestantskoj luteranskoj porodici, da je njegov otac Koloman umro tokom Drugog svetskog rata, a da je Kučanova porodica provela Drugi svetski rat u okupiranoj Srbiji, sa još oko 58.000 sunarodnika, jer su te sunarodnike proterali iz Slovenije nemački nacisti, da je pravnik po obrazovanju, da je 1986. godine postao lider Saveza komunista Slovenije, i da je u govoru povodom proglašenja slovenačke nezavisnosti 25. juna 1991. godine, rekao: “Večeras su dozvoljeni snovi. Sutra je novi dan”. Na slovenačkom: “Nocoj so dovoljene sanje. Jutri je nov dan“.

KUČANOV PUT U EU I NATO
Dalje u biografiji piše da je posle sticanja nezavisnosti i međunarodnog priznanja Slovenije Kučan izabran za prvog predsednika Slovenije 1992. godine, da se kandidovao kao nezavisni kandidat, da je 1997. godine osvojio drugi petogodišnji mandat, opet u prvom krugu glasanja, da ga je na položaju predsednika Slovenije nasledio Janez Drnovšek u decembru 2002. godine, da je aktivno učestvovao u kampanji za pristupanje EU i NATO, da je ubeđivao Slovence da su oba “pristupanja” za njih “dobra”, da je to “ispunjavanje ciljeva” postavljenih u danima sticanja nezavisnosti 1991. godine, da je govorio da Slovenci obavezno na referendumu treba da zaokruže „da“, i da su ta njegova “ubeđivanja” urodila plodom, jer je u maju 2004. godine Slovenija postala punopravni član i EU i NATO.

Još biografi kažu da je od novembra 2004. godine Kučan član Madridskog kluba, “nezavisne neprofitne organizacije”, da je to organizacija stvorena da promoviše “demokratiju i promene u međunarodnoj zajednici”, a čini je 95 redovnih članova, od kojih 64 bivša predsednika i 39 bivših premijera (neki su i jedno i drugo) iz 65 zemalja, i što ovaj “Klub” čini najvećim svetskim forumom bivših šefova država i vlada.

Piše još da je Kučan član i Evropskog saveta za toleranciju i pomirenje, takođe “nezavisne neprofitne organizacije” osnovane 2008. godine da “prati toleranciju u Evropi” i “predlaže rešenja” za borbu protiv ksenofobije i netolerancije na kontinentu. Iz Kučanovog političkog životopisa jasno je da je on bio „miljenik sudbine“, jer se uvek nalazio u pravom trenutku na pravom mestu.

Janez Janša imao je drugačiji životni put. U njegovom životopisu stoji da je rođen u Grosuplju, u Sloveniji, u katoličkoj radničkoj porodici, da je njegov otac za vreme Drugog svetskog rata bio pripadnik slovenačkih domobranskih jedinica (Slovenische Landeswehr – Slovensko domobranstvo) koji je „izbegao komunističku odmazdu“ zbog svoje „mladosti“, da je završio Fakultet narodne odbrane 1982. godine i bio član Saveza komunista Slovenije u mlađim danima, dok je to bilo korisno za karijeru, i još jedan od vođa komunističke omladine. U vreme „slovenačkog proleća“, proto-verzije srpskog, ukrajinskog prvog, libijskog, egipatskog, tuniskog, sirijskog, gruzijskog, kirgiskog, ukrajinskog drugog, i jermenskog proleća, 30. maja 1988. godine uhapšen je zajedno sa još tri novinara lista Mladina i vodnikom JNA Ivanom Borštnerom i osuđen pred vojnim sudom za odavanje vojnih tajni na 18 meseci zatvora, od čega je odslužio oko šest.

milankucanU Janšinom životopisu dalje se nastavlja da se on 1989. godine uključio u osnivanje jedne od prvih opozicionih partija u Sloveniji – Slovenačkog demokratskog saveza – da je postao potpredsednik te partije, a posle “prvih slobodnih izbora” u Sloveniji u maju 1990. godine “stigao” do položaja ministra odbrane u vladi Lojzea Peterlea, da je bio glavni “arhitekta” slovenačke strategije protiv JNA, zajedno sa ministrom unutrašnjih poslova Igorom Bavčarom, da je na dužnosti ministra odbrane ostao je do marta 1994. godine, i još da je od maja 1993. godine, pa sve do danas, predsednik Socijaldemokratske partije (Socialni demokrati). Janša je, kažu biografi, ostao “lider opozicije” do 2004. godine, osim kratkog perioda između juna i novembra 2000. godine, kada je opet bio ministar odbrane u vladi Andreja Bajuka.

JANŠINA PLjAČKA ZEMLjE
Još se u biogafiji navodi da je prvi put Janša bio premijer Slovenije od novembra 2004. godine do novembra 2008. godine, da je tokom tog perioda, obeleženog oduševljenjem zbog prijema Slovenije u EU, u slovenačkim bankama došlo do preteranog zaduživanja kod stranih banaka, da se količnik ukupnog zaduženja i ukupne štednje oteo kontroli, da je kreditiranje privatnog sektora poraslo “do neba”, i to je sve vodilo ka “neodrživom rastu slovenačke ekonomije”.

Janšu su uporno pratile optužbe za primanje mita, pa je tako u septembru 2008. godine, nekoliko nedelja pre slovenačkih izbora, optužen da je primio mito od finske kompanije Patria (više od dva miliona evra na ruke), da bi Slovenija od ove kompanije kupila 135 pešadijskih vozila-oklopnih transportera za oko 278 miliona evra, a u martu 2011. godine svedoci su ga javno optužili da je kao tadašnji ministar odbrane Slovenije uzimao „proviziju od 250.000 dolara po brodu“ za oružje koje je „išlo“ u Hrvatsku i BiH za vreme rata 90-tih godina prošlog veka.

Posle novembarskih parlamentarnih izbora u Sloveniji 2008. godine, po broju osvojenih glasova, Janšini Socialni demokrati plasirali su se na drugo mesto, a na mestu premijera Janšu je zamenio Borut Pahor. Godine 2011. godine u decembru Janša je opet osvojio drugo mesto na parlamentarnim izborima. Zoran Janković nije uspeo da osigura dovoljnu podršku da postane premijer, Danilo Turk, predsednik Slovenije, odbio je da predloži Janšu za predsednika vlade, “jer je optužen za primanje mita” u “slučaju Patria”, ali je Janšu za premijera predložila koalicija manjih stranaka 25. januara 2012. godine, i tri dana kasnije, 28. januara izabran je za premijera. Drugi mandat kao premijer, nešto manje od 14 meseci, Janša je proveo uglavnom “napadajući sve one koji su sumnjali da su mere štednje prave mere za oporavak slovenačke privrede”.

janezjansaMilan Kučan i Janez Janša su dve najistaknutije ličnosti u državnoj upravi Slovenije u poslednjih 25 godina, i prvi je očigledno ideološki sin Bele garde, a drugi jasno ideološki sin Slovenskog domobranstva. Taj dvojac su loš i gori, jer Milan Kučan je doveo Sloveniju do neslobode, potčinjenosti i ropstva, a Janez Janša do pljačke društvenog bogatstva, zaduženosti i siromaštva – a to, ubeđen sam, nije bio cilj građana Slovenije i Slovenci, siguran sam, nisu želeli da stignu na to mesto gde su ih Kučan i Janša doveli za ovih 25 godina, koliko ih već vode.

SLOVENCI NISU USPELI
A građani Slovenije su se trudili koliko su mogli da poprave svoju državnu upravu kroz ono što se zove “demokratski proces”, kroz procedure koje se nazivaju “demokratske procedure”, preko “demokratskih izbora”, pa su u decembru 2002. godine za predsednika Slovenije izabrali Janeza Drnovšeka, a onda u decembru 2007. godine Danila Turka, diplomatu, finog i vaspitanog čoveka; pa zatim Boruta Pahora na izborima u decembru 2012. godine. Pahor je izabran baš zato što su građani Slovenije, ozbiljni i vredni ljudi, verovali da je „drugačiji“, da nije „iz šinjela“ prethodnih garnitura, da će on, bivši maneken (male model) i „barbika“ (Barbie doll), kako ga je opisivao Herald Sun, dovesti do promene, diskontinuiteta, da će promeniti pravac kojim se kreće taj slovenački državni brod.

Ali diskontinuitet nije ostvaren i pravac nije promenjen. I nisu uspeli građani Slovenije da “poprave svoju državnu upravu”, a nisu ni imali šanse za uspeh zato što su te “demokratske procedure” laž i obmana, a okvir “demokratskih izbora” osmišljen da se ništa ne promeni, i zato što su ličnosti „ponuđene“ na „izborima“ „proverene“ i neupotrebljive, i još zato što je cilj sveg tog „pravljenja magle“, da “veliki sa Zapada” opljačkaju “male sa Istoka”.

I sve je to, državno-upravno-demokratsko-zapadno-moderno što postoji u Sloveniji danas, i što ne valja, ponavljam, počelo od Milana Kučana i Janeza Janše. A Slovenci su želeli bolji, a ne gori život.

Što se privrede tiče, slovenački bruto društveni proizvod (Gross Domestic Product) iznosio je 1991. godine 17,4 milijarde američkih dolara, u naredne tri godine bio je ispod 13 milijardi, 1995. godine je “prešao” 14,3 milijarde, a zatim je sve do 2003. godine, iznosio između 20 i 23 milijarde američkih dolara, kada je počeo da “raste” i “porastao do 55,6 milijardi 2008. godine. Od 2009. godine do danas vrednost slovenačkog BDP blago osciluje “oko” i “blizu” 50 milijardi dolara.

Ovaj izuzetni uspeh, meren velikim porastom proizvodnje, pratili su umereni iznosi državnog duga (Government Debt), koji su sve do 2008. godine iznosili između 20 i 26 procenata BDP, a onda naglo počeli da “rastu”, sve do cifre od 81 procenta 2014. godine. U američkim dolarima, državni dug Slovenije je od oko četiri milijarde godišnje 1995. godine, porastao na preko 40 milijardi 2014. godine.

NEZAPAMĆENA KRIZA
To je bio veliki neuspeh, i Slovenija je danas u nezapamćenoj političkoj i ekonomskoj krizi, a od zemlje koja je bila “blistavi evropski primer” postala je “težak evropski bolesnik” iako je članica EU, i uprkos tome što je poznata kao prilično zatvorena ekonomija i “najopreznija država tranzicije, od svih država bivše SFRJ”.

jozemencingerJože Mencinger, profesor, ekonomista, 1998-2005. godine u dva mandata rektor Univerziteta u Ljubljani, “evroskepik”, “kritičar” slovenačkog članstva u EU i NATO, tvrdi da je Slovenija ušla u krizu u periodu od 2005. do 2008. godine u “razdoblju hazardiranja”, kada su svi počeli verovati da je trideset procenata dobiti na vrednosne papire “normalna stvar”, kada je “nemoderni” ekonomski model zamenjen “savremenim” finansijskim modelom, u kome se “bogatstvo stvara špekulacijama, a ne radom”, i kada je počela kupovina vrednosnih papira po čitavom svetu, a direktori i menadžeri počeli da kupuju “svoja preduzeća”. Svi su, kaže profesor, uzimali kredite da bi brzo došli do bogatstva, a onda je to “virtualno bogatstvo” u krizi propalo, a krediti su ostali. Na taj način Slovenija je ušla u krizu, što se vidi i po zaduženju države, koje je krajem 2005. godine bilo ravno nuli, a krajem 2008. godine bilo na oko deset milijardi evra. Profesor ističe da taj dug nije veliki u poređenju sa dugom drugih država, ali da je bio sasvim nepotreban i da je tih deset milijardi “bačeno u đubre”, a da su to “đubre” prebirale kasnije strane banke, pa država Slovenija duguje “taj iznos”, tih deset milijardi evra, stranim bankama, tim veštim “prebiračima đubreta”.

Mencinger tretira ulazak Slovenije u EU kao “izlaz za slučaj opasnosti” (emergency exit), a ne kao “ispunjenje sna” Slovenaca da “uđu” u Evropu, i na isti način vidi i “izlazak” Slovenije iz Jugoslavije 1991. godine i “ulazak” Slovenije u Kraljevinu SHS 1919. godine, tvrdeći da je sve to urađeno jer nije bilo dobrih alternativa. Profesor dalje kaže kako “misli” da Slovenija u makroekonomskom pogledu “nije pravila greške”, da je “išla svojim putem”, da se taj put “pokazao” kao dobar, da Slovenci “nisu verovali” u ono što su im “pričale” međunarodne institucije, ali da su “u stvaranju privrednog sistema” pravila i direktive manje-više preuzeli od EU, u koju su “hteli ući”. Kaže još da je EU “koristila” Sloveniji, ali da je danas entuzijazma manje i zbog toga što je na početku bilo previše iluzija.

Treba se podsetiti, ističe dr Mencinger, načela Lisabonske strategije, koja je proglasila da će Evropljani stvoriti društvo znanja, što implicira da će izvoziti znanje, a Kinezi gotove proizvode. Ispostavilo se da Kina izvozi proizvode, a Evropljani ne izvoze znanje, jer Kinezi sve to znanje već imaju. Jedino rešenje je, naglašava profesor, u reindustrijalizaciji EU, i to je nešto što mora da “ide” veoma sporo, jer bi nagli potezi stvorili samo još veće probleme.

Profesor je skeptičan po pitanju stranih investicija, jer, “ako sve prodate, posle nemate puno prava i postajete samo radna snaga koja ima status repromaterijala”. Ako seljak proda zemlju, ništa mu ne ostaje. Treba prodati samo ono što se mora, a nikad i ono što nije nužda prodavati, jer, “ako znaš sam da upravljaš, na primer, bankarskim sistemom, onda nema razloga da ga prodaješ“.

MENCINGER PROTIV „SAVREMENE EKONOMIJE“
Mencinger tvrdi da preduzeće koje preuzima multinacionalna kompanija postaje efikasnije, ali da ta efikasnost koristi vlasnicima, da su posredni efekti prodaje proizvodnog bogatstva većinom negativni, da je sasvim prirodno da vlasnici uzimaju profit, jer zbog toga i investiraju, ali da zbog toga nastaje velika razlika između bruto društvenog proizvoda (BDP), koji je stvoren u zemlji i bruto nacionalnog proizvoda (BNP), koji dobijaju stanovnici, i da u Irskoj ta razlika iznosi blizu dvadeset procenata BDP. Odliv kapitala (profita) iz Istočne Evrope, nastavlja profesor, je za samo tri godine, od 2009. do 2012. godine, bio četiri puta veći od priliva kapitala (stranih direktnih investicija), i to je u krizi prirodno.

Profesor dalje objašnjava da se ne treba previše zavaravati ni privrednim rastom na bazi izvoza, da se time zavarava čitav svet, da bi svi izvozili, ali kuda, da nije problem proizvesti, već prodati, a da se u savremenoj privredi, u kojoj je rast određen tražnjom, a ne ponudom, drastično i brzo smanjivanje deficita i podsticanje rasta i zapošljavanja ne mogu ostvariti. Gledište, poentira profesor, da će privatni sektor porasti i zaposliti one koji bi izgubili posao u javnom sektoru je čista iluzija.

Dr Mencinger predviđa da Evropu, pa tako i prostor Balkana, čeka talas novih kriza, da ”strahuje” zbog „neizvesnosti i haosa”, koji bi nastali ako bi se EU raspala, ali da, uprkos tome, nema razloga da se ne kritikuju evropska vlast i njene mere, koje su uništile evropsku industriju i dovele EU u položaj potpune zavisnosti. Još kaže da u večnost EU i ”kraj istorije”, ne veruje.

A ono što profesor Mencinger ne kaže, ali sigurno zna, je da nije privreda izolovana na Mesecu, a politika i državna uprava na Zemlji, pa je jedno nezavisno od drugog, nego pravila državne uprave i politika idu uvek ispred privrede, upravljaju privredom, dobro ili loše, pametno ili glupo, i da je preduslov privrednog i ostalog razvoja Sloboda. U slučaju Slovenije, ne upravlja njenom privredom njena državna uprava, već državna uprava Velike Nemačke, kojom upravlja državna uprava Sjedinjenih Država, i da upravljaju tajno, a ne javno, preko organizacija koje se zovu CIA, BND i SIS (MI6), koje su po dubini rasporedile svoje ljude i u Sloveniji, i da je glavni cilj sveg tog ”raspoređivanja” i ukupnog napora pljačka društvenog bogatstva Slovenije, do krajnjih granica, dokle se god može.

slovenijaprotestI da Slovenci, da bi se privredno razvijali, moraju pre svega da se izbore za slobodu.

SLOVENCI, OSLOBODITE SE!
Danas, 2015. godine, posle ratova protiv Srbije i Avganistana, Iraka i Libije, Sirije i Ukrajine, jasno je šta su to „smislili“ Milan Kučan, ideološki sin Bele garde i Robert Badinter, ideološki sin novog kolonijalizma, krajem 80-tih godina prošlog veka, vidi se kuda vodi taj kučanovsko-badinterovski put, gde se sve to završava, koliko to košta, čemu to služi, ko se na tom putu razmahao, a za koga je to postao put patnje i nestanka.

I ko zna da li su to baš oni smislili, baš ta dvojica, ili su nekog pitali, a taj ih savetovao šta može, a šta ne može, lepo im „objasnio“ da može sve „na štetu“ Sovjetskog Saveza, socijalizma i Rusije, i da ne može ništa „u korist“ siromašnih, ugnjetenih i slabih, pa su tako Kučan i Badinter, jedan slovenački a drugi evropski pravni genije, prve laste Novog svetskog poretka, i pioniri-osnivači Sveta gde međunarodnog prava nema, i prvi „radnici“ na tom „novom“ putu Čovečanstva, na kom se milioni ljudskih bića uništavaju, kao muve, komarci, insekti i bubašvabe, prvi „inženjeri-operativci“ na tom putu gde sve manje ljudi ima previše a sve više ljudi premalo, Kučan i Badinter, proto-menadžeri na tom putu koji će nas odvesti tamo, gde će nas, zasnovano na „nauci i istraživanju“, učiti da je „boja suza majki u Siriji“ različita od „boje suza majki u Norveškoj“. A nije.

Slovenci, antifašisti, braćo po oružju iz vremena slavne narodnooslobodilačke borbe protiv okupatora, u Drugom svetskom ratu, grupa zemalja predvođenih Sjedinjenim Državama Amerike napada, zauzima i pljačka manje zemlje zbog njihovih resursa, a u pljačkaškom pohodu na Istok prešla je 90-tih godina prošlog veka i preko Balkana i razrušila čudesnu zemlju koja se nekad zvala Jugoslavija. Glavni cilj te grupe zemalja, iza koje ostaje krvav trag, jesu Rusija i kontrola nad njenim neizmernim prirodnim bogatstvima.

Te države i zajednice država nose imena SAD, Nemačka, Velika Britanija, Francuska i Evropska unija. Iako nose stara poznata imena, te su države iznutra potpuno i nepovratno izmenjene, i postale su tvorevine novog fašizma.

Slovenci, antifašisti, postanite opet narod junaka umesto narod slugu, oduprite se novom fašizmu, izborite se, ponovo, za svoju čast i slobodu. Budite dostojni potomci pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta, onih koji su boreći se protiv okupatora za pravednije društvo četiri godine krvarili po Sloveniji, i leti i zimi, po šumama i planinama.

Pobedićete, sigurno. Slava junacima. Živela Nova Slovenija. Živela Sloboda.

(Kraj)

SLOVENCI (1)
SLOVENCI (2)

Istorija
Pratite nas na YouTube-u