DžERI SALIJER: ZNAČAJ RUSKE TRADICIJE DANAS ILI O DUGINOVOJ KNjIZI „PUTIN PROTIV PUTINA“

Prikaz knjige Aleksandra Dugina „Putin protiv Putina: Pogled s desna na Vladimira Putina“ (Artkos,...

Prikaz knjige Aleksandra Dugina „Putin protiv Putina: Pogled s desna na Vladimira Putina“ (Artkos, Velika Britanija, 320 strana)

Moj prvi susret sa Aleksandrom Duginom se desio preko Jutjuba, kada sam otkrio intervju koji je sa ovim kontroverznim teoretičarem uradio Vladimir Pozner, 2014. godine. Iako donekle oslabljena kulturološkim relativizmom, Duginova kritika anglo-američke imperije ipak sadrži više dubine nego ukupna godišnja ponuda Vašington posta. Civilizacija ne može postojati bez spremnosti da se u njeno ime koristi smrtonosna sila, primećuje Dugin, niti pak bilo koji režim može sebi da dozvoli da toleriše aktivne izdajnike na pozicijama moći – i bez obzira na zapadnu jadikovku o ruskoj cenzuri, liberalni sistem ima svoje načine da neutrališe unutrašnji kriticizam. On je takođe okarakterisao svoj poznati anti-amerikanizam:

„(Amerikanci mogu) poći putem izolacionizma ili se, kao što pojedini desničarski političari kao Ron Pol i Bjukenen predlažu, jednostavno odmah (mogu) pretvoriti ili u naše saveznike ili u najmanju ruku u silu koja je prema nama ravnodušna.“

Kao odgovor na to, Pozner – koji je neka vrsta ruskog Fila Donahjua [1] – izgleda se zadovoljio da pribegne potpuno predvidljivim pomodnim frazama: zašto bi iko rekao da gej lobi hoće da dominira nama kada oni samo traže pristojan tretman? Kako možete govoriti o nasilju kad je Isus bio pacifista? Moj utisak o Duginu je bio povoljan posebno onda kada je njegovo mišljenje bilo suprotno Poznerovom.

Dugin pripada starovercima, grupi pravoslavnih raskolnika koja je nastala u 17. veku i koja je poznata po tvrdnji da čuva čisto pravoslavlje. Opera „Hovanščina“[2] opisuje staroverce kao ljude koje bi se pre sami zapalili nego što bi se obrijali. Surikovljeva „Boljarka Morozova“[3] prikazuje prkosnu plemkinju koja se drži starih formi čak i kad je vuku u lancima. A Solženjicin u „Arhipelagu Gulag“ odaje počast mirnom, ali beskompromisnom otporu staroveraca marksizmu.

Jedan način da se čita „Putin protiv Putina“ jeste, dakle, pokušaj da se da se na novi način izrazi dugotrajni protest staroveraca protiv novina koje su ruskom narodu nametnute od strane „ksenomorfnih [stranih] elita“:

„Kad bi Rusi otkrili pravo značenje reči ‘liberalizam’ kako su ga razumevali teoretičari kao Hajek ili Ajn Rand, izgubili bi razum. Pošto bi otkrili da je liberalizam suprotan državi, naciji, crkvi, pravoslavnoj veri, kolektivizmu, rodu i na kraju samoj demokratiji, rusko glasačko telo bi zauvek odbacilo balansirajuću formulu ‘patriotizam plus liberalizam’ … Zbog ovoga, liberalizam se postepeno razmnožava kroz ruski politički život, u malim dozama i kamufliran je. Liberalizam je proizvod Zapada, pa je neprihvatljiv za ruskog potrošača, te mu se mora promeniti etiketa pre nego što pokušaju da nam ga prodaju. On uvek mora biti serviran posut u nekoj vrsti jestivog sosa. Liberalizam se uvozi u zemlju prerušen kao ‘perestrojka’, ‘demokratija’, ‘efikasnost’, ‘modernizacija’, ‘ljudske vrednosti’, ili slično.“

Daleko od toga da je tvrdokorni reakcionar – Putin je u stvari realist, poput Kisindžera, tvrdi Dugin, i gore pomenuta formula „patriotizam plus liberalizam“ najbolji je način da se opišu proračunati kompromisi za vreme njegovog prvog mandata na mestu predsednika. Putinov politički program, kao i Makijavelijev ili Hobsov, imao je do danas malo suštastvenog sadržaja – umesto toga usredsredio se na bezbednost, stabilnost i suverenitet. Ruski predsednik smatra da je država „jednostavno ‘noćni čuvar’, ‘manje zlo’ i proizvod ‘društvenog dogovora’ koji se ostvaruje kako se ‘ljudi ne bi poubijali’“. Doduše, ova pozicija je prihvatljivija nego militantna revolucionarna ideologija koju propagiraju zapadni političari. Ipak, [slobodna] javnost prezire vakum; kad god desnica ne uspe da promoviše svoje viđenje čoveka i dobrog života, revolucionarna levica se brzo pokreće da ispuni prazninu.

Prema Duginovoj analizi, Putinova želja da Rusija uči od sofisticiranog Zapada jeste suprotna njegovoj želji da sačuva ruski prepoznatljiv identitet i povrati njen ugled svetske sile. Svaka sklonost se u ruskoj politici manifestuje odgovarajućom liberalnom ili nacionalističkom frakcijom. Trajno primirje između ovih frakcija nije moguće, jer ljudi čiji je prevashodni cilj „oslobađanje individue od svih oblika kolektivnog identiteta“ ne mogu miroljubivo sapostojati sa patriotama. „Balansirajuća formula“ je suštinski neodrživa.

Iako se radije ne zadržava na tome, Dugin cilja na mogućnost da će privlačnost Zapada pobediti, da će Putinu ponestati sredstava ili čak volje da se suprotstavi liberalizmu. U tom smislu, drugi ruski posmatrači su čak istakli koncept Tomasa Molnara[4] o „heroju kontrarevolucije“ – arhetipskoj figuri koja nije zaista kontrarevolucionarna i koja će neminovno razočarati sledbenike desnice koje je privukla njegova ličnost i mističnost. Uplašeno kršenje ruku liberala stoji uprkos mišljenju da je moguće da će Putin na duge staze postati njihov najbolji prijatelj kada izneveri samu patriotsku bazu koja ga je uzdigla do moći. Pada nam na pamet nasleđe Šarla de Gola, ili ono Reganovo.

S druge strane, liberali su prebrzo stavili karte na sto i možda Rusiju saterali u ugao. Bilo bi glupo i dalje udovoljavati zapadnim elitama koje imaju vremena i koje su ponovo pokazale nezasitan apetit za smenjivanje režima i – šta god neko rekao za Putina – on svakako nije budala. Retorika „jastrebova“ i otvoreno perverzna politika u ime moći homoseksualaca može imati suprotan efekat, gurajući rusku državu u potragu za svesnom i agresivnom antiliberalnom imperijom. Ovo je upravo ono što Dugin želi: ukoliko zapadna liberalna hegemonija izazove kontrahegemoniju koju će Rusija voditi, onda može da nastane multipolarni, post-liberalni svetski sistem.

Naravno, moguće je da se zapadna politička klasa nije preračunala već, naprotiv, instinktivno zna da njen sopstveni interes kod kuće zahteva veliku strašnu babarogu u inostranstvu. Novi svetski Hladni rat, objašnjava Dugin,

„odložiće nalet unutrašnjeg nihilizma liberalizma i na taj način ga spasiti od neizbežnog kraja. Zato su (zapadnim elitama) tako potrebni Putin, Rusija i rat. To je jedini način da se spreči haos na Zapadu i da se sačuva šta se može od njegovog globalnog i domaćeg poretka. U ovoj ideološkoj igri, Rusija bi potvrdila postojanje liberalizma jer je ona taj neprijatelj koji potvrđuje borbu za otvorenim društvom i ona koja bi mu pomogla da se učvrsti i nastavi da se globalno potvrđuje.“

Možda sam previše puta čitao [Orvelovu] „1984“, ali ovo je jedan od aspekata Duginove knjige koji smatram krajnje ubedljivim. Zadržavati evroazijsku Nemezu [5] zbog „Dva minuta mržnje“ [6] izgleda kao odlična tehnika kako bi nas naši upravljači odvratili od utapanja naših domovina u globalni Vavilon. Sa pokorenim (američkim) Jugom i pacifikovanom Evropom, novi, mnogo snažniji neprijatelj se mora identifikovati, takav da naizgled može da opravda stav „trajnog rata“ Američke unije. Naravno, postoji i islamski svet, ali sam je nedovoljan – ISIS ne može da izvede napad nuklearnim podmornicama ili lovcima-bombarderima. A i Kinezi nisu pogodni arhi-neprijatelji: oni prave sve naše stvari.

Uprkos jakim tačkama, ova knjiga ima ozbiljne nedostatke. Dok je povremeno izuzetno misaona i precizna, tekst na pojedinim mestima konfuzno luta i preopterećen je žargonom. Iako „neo-gramišijevac u međunarodnim odnosima tvrdi da se na ‘cezarizam’ može gledati kao na ‘subhegemoniju’“, moramo da zapamtimo da je „’cezarizam’ osuđen na ‘transformizam’“. S druge strane, Dugin povezuje Putina sa

„mističnim dnevnikom koji je napisala Ana Putina, pripadnica staroveraca, u kojem se na čuvenom drevnom ruskom pismu nalazi kriptografska pripovest o nadolazećoj tajnoj sudbinskoj ulozi Rusije na kraju vremena.“

Za pisca koji priziva nepoverenje staroveraca u inostrane inovacije i poziva na povratak „punoj pravoslavnoj tradiciji, njenim izvorima, mističnom pravoslavlju Vizantije”, Dugin premalo vremena troši kako bi ispitao Putinovu ulogu sa pozicije ruske pravoslavne misli. U stvari, kada nadugačko skicira političku formulu koju preporučuje Putinu, proizilazi da ona u potpunosti proishodi od zapadnih teoretičara dvadesetog veka. Sigurno je da su Ernst Jinger, Antonio Gramši i Karl Šmit značajne ličnosti i svako ko želi da dâ smisao savremenosti mora da na neki način bude povezan sa njihovim idejama. Obzirom na Duginov naglasak na duhovnim i kulturnim korenima, vrlo je neobično što ateistički metafizičar Martin Hajdeger dobija više pažnje nego Dostojevski, Tolstoj i Konstantin Leontjev zajedno.

Ozbiljno sumnjam u to da Duginov program zaista odražava političku tradiciju čvrsto utemeljenih, borbenih pravoslavnih patriota kao što je Ivan Iljin. Šta god da bude od Rusije, njena će tradicija – a ne evropska fenomenologija – biti posebno poučna i značajna zapadnim hrišćanima u nastupajućim vremenima.

___________________
Napomene priređivača:

[1] Fil Donahju (Phil Donahue, 1935) je poznati američki TV novinar i domaćin „tok-šou“ programa „Donahju“ (The Phil Donahue Show), koji se prikazivao 29 godina i prvi uveo publiku u studio. (Vikipedija)

[2] Opera Modesta Musorgskog, čija se radnja dešava krajem XVII veka u Moskvi: „Posle smrti mladog cara Fjodora III, Rusija se nalazi u još jednoj dinastičkoj krizi. Potpomognuti knezom Ivanom Hovanskim, komandantom strelaca, Fjodorov bolešljivi brat Ivan i njegov polubrat Petar (kasnije Petar Veliki) su postavljeni za savladare, dok je njihova starija sestra Sofija imala ulogu regenta.“ (RTS)

[3] Slika Vasilija Surikova. Postoji i istoimena opera Rodiona Ščedrina. (Ruska reč)

[4] Tomas Molnar (Molnár Tamás/Thomas Molnar; 1921, Budimpešta – 2010, Ričmond, SAD), bio je rimokatolički filosof, istoričar i politički teoretičar. (Vikipedija)

[5] Nemeza ili Nemezis, grčka boginja koja deli pravdu: pravedna kazna, zaslužena odmazda, istorijska pravda. (I. Klajn, M. Šipka: Veliki rečnik stranih reči i izraza)

[6] Two Minutes Hate – termin iz Orvelove „1984“ koji predstavlja dnevnu obavezu gledanja filma o neprijatelju. „Kod Dva minuta mržnje stravično je bilo to što čovek nije bio primo ravan da se pretvara; naprotiv, bilo je nemoguće ne učestvovati. U roku od trideset sekundi više nije bilo potrebno pretvarati se. Odvratna ekstaza straha i osvetoljublja, želja za ubijanjem, za mučenjem, za razbijanjem tuđih lica maljevima, počela bi da struji kroz celu grupu kao elektricitet, pretvarajući čoveka i protiv njegove volje u ludaka koji se kezi i vrišti. Pa ipak je taj bes bio apstraktna, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na drugi kao plamen acetilenske lampe.“ (Dž. Orvel: 1984)

Džeri Salijer (Jerry D. Salyer) je profesor Odseka za filosofiju na Jefferson Community and Technical College (JCTC), koji se nalazi u Luisvilu, američka država Kentaki

Prevela Vladanka Vojvodić Miletić
Izvor Chronicles/Stanje stvari, 1. 7. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u