ANDREJ UVAROV
Da li će borbe početi od Zakarpatja ili Kijeva, nije više toliko važno. Važno je će se linija fronta pojaviti i tamo i tamo
Poslednji događaji u Zakarpatju su potvrdili da je na zapadu Ukrajine formiran „drugi front“. Postavljenje Genadija Moskalja (na slici iznad) za rukovodioca administracije Zakarpatske oblasti je u suštini početak rata. Pitanje je samo da li će se sa Porošenkom boriti zapaljivi guculski momci i brzi Galičani, koji su preplavili Desni sektor, ili će se rasuti.
Sve se desilo kako je „Kolomojski odlučio“. Očiglednost otegnute nemoći na jugoistoku je organizatore sadašnjeg zakarpatskog haosa pobudila da centre suprotstavljenosti režimu prebaci u svoje bazne rejone, gde će im, to je uvek bilo tako, i brda predstavljati pomoć.
Osim toga, sa gledišta taktike, baš odatle im je lako da, ukoliko se bude moralo, „odu u Evropu“.
Povoda za nezadovoljstvo „desnoseka“ u Zakarpatju ima više nego dovoljno. Tu su i Rusini, i Mađari, vrlo skloni autonomaškim eksperimentima, tu su i neke nove političke figure koje smetaju pozadinskim strukturama neobanderovaca da prikupljaju snagu za neprijatnu zimu.
Jarošev napad na carinike je takođe imao razlog – zbog legendarnog „poštenja“ ukrajinskih služitelja pograničnog ucenjivanja. U Zakarpatju, gde se stiče nekoliko državnih granica, odlično znaju da je krijumčarenje maltene jedina baza lokalnog poslovanja. Čak postoji i specijalizacija „posla“ po rejonima. Neko se bavi benzinom, neko duvanom a neko alkoholom. Dimenzije „bartera“ su ogromne. Na primer, u Zakarpatju svi znaju za selo Dibrova u Tjačevskom rejonu, koje još zovu i Nižnjaja Apša, ili jednostavno „Zakarpatska Rubljovka“. Od kuća lokalnih barona se kida dah, ali Jaroš tu nije zavirivao, a i neće: vrlo je opasno još od vremena rasturanja SSSR. Zato je izabran lakši pravac, a i „objekti“ koji bi se žalili su slabiji.
JAROŠ UZ POMOĆ KOLOMOJSKOG
Istovremeno, pokušaj vila i trozubaca – „kuke i motike“ – da demonstrira divote kao sa slike i banderovsku spremnost da „pravi red gde god poželi“ odjednom su naišli na neočekivani otpor i lokalnih i kijevskih vlasti. Ustvari, čitava bajka Desnog sektora je građena na bocama sa zapaljivom smesom kojima je gađan kijevski Berkut a kome predsednik kukavica nije dozvolio da pokaže šta je država. Ukrajinski radikali su takvi i ostali – napadaju u gomili i iza leđa.
Da na razbojništva „desnoseka“ treba da se reaguje, prvi se dosetio Avakov, koji je na onaj svet otpremio pobrljavilog od bahatosti Sašu Muzička (Sašku Bilog). I, da se prisetimo: Desni sektor, kojim su plašili decu Partije regiona, sve je to progutao.
Kad je počeo rat, „desnoseki“ i ostala radikalna rulja su pošli na Donbas da ubijaju žene i decu i pljačkaju sela. U jednoj ratnoj operaciji (radi se o vojnim sukobima, a ne o pljački kokoški i tehnike iz pograničnih punktova) „radikalni bataljoni“ se nisu šalili. Naravno, Jaroš lično, koga je pomagao Dnjepropetrovsk, mnogo je pričao o podvizima svojih komandanata, ali danas već postoji mnogo činjenica o paničnom bekstvu banderovaca sa prednje linije. O podvizima Tornada i Ajdara ne treba ni da se priča.
Pritom, nedostatak pravnog sistema u Ukrajini, kada borce ubijaju specijalne jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova, kada ih gone SBU i GAI (saobraćajna policija), a zatim u rukovodstvo dovode neku Gruzinku – sve to dovodi do toga da je dotadašnji nacional-radikalizam došao do usijanja. Osim toga, ukrajinske glave su potpuno rusofobne, a nezaposlenost i totalno odsustvo socijalnih perspektiva na radikalno raspoloženu publiku deluju baš mobilizaciono. U svakoj vojnoj upravi Ukrajine za regrutovanje će vam potvrditi da dobrovoljci idu samo u radikale.
„Zakarpatski front“, koji se upravo formira, imao je svoju predistoriju: napade radikala na gradonačelnike i poslanike u lokalnim upravama, sa kojima se nisu slagali, po čitavoj zemlji priče o Ajdaru, Tornadu i kriminal nacionalista u Kijevu, pokušaj Jaroša da formira nekakav alternativni štab. Ukrajina je mnogo brže nego 1918. godine dospela u mahnovštinu.
Priča o blokiranoj bazi Dobrovoljačkog ukrajinskog korpusa kod Dnjepropetrovska predstavljala je prvu probu sadašnjeg ukrajinskog rukovodstva, a pre svega generaliteta, da se bilo kako udari na konkurente u borbi za vlast. Nije se uspelo.
Sada kada su „ukro-kolomojske“ jedinice ubijale u Muhačevu, dizale u vazduh u Lavovu, galamile u oblasnim centrima i ušle u Kijev, radi se o pravoj mahnovštini, kada „žute treba tući sve dok ne poplave, a plave dok ne požute“.
JEDINICE IZ DONBASA ČUVAJU ZAKARPATJE
Sve u svemu – sve je logično. Pobediće jači. Neka u Vrhovnoj radi Ljaško i dalje nastavi da urla, ubeđujući da je Rusija dovela u Zakarpatje svoje špijune, možda preko Slovačke, a možda i kroz svoj gasovod. I to je parlament? Ali šta će sada reći hiljade zapadnih ukrajinofila, koji toplo pozdravljaju krvavu banderovštinu? Šta će reći Nulandova? Možda će u svojoj kamuflažnoj odeći doneti keks bandi koja pokušava da osvoji Kijev?
Za sada, prvi je naneo udarac Porošenko. On je iz zone ATO prebacio u Zakarpatje svog vernog Moskalja (postoji izvesna ironija u tome da će ukrajinske radikale sa zapada sada da bije Moskalj (pogrdan naziv za Ruse), pohapsio koga je trebalo, otpustio sve zakarpatske rukovodioce i obećao da će sa banditima da vodi nepomirljivi rat. Čak je i Avakova doveo u Užgorod da prisustvuje svetovanju, kao da je hteo da začikava fanatike radikalnih „žovto-blakitnih“ (žuto-plavih), koji su zahtevali da se otpusti rukovodilac Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ali ni to nije ono najvažnije. Najvažnije je to da se u Zakarpatje i u Kijev šalju jedinice iz Donbasa, već pripremljene za borbu. Verovatno su u DNR i LNR već razmislili šta da se u tom slučaju radi. Uostalom, ne treba da se zaboravi da je još u jesen prošle godine na jugoistoku pozivana ukrajinska armija da sa dve strane udari po diktaturi „čokoladnog barona“.
Što se tiče „zapadnog fronta“, tamo je danas nagomilan dovoljan broj lokalnih naoružanih radikala koji su spremni da se bore. Naravno njih može da slomi mito u obliku prebacivanja u „njihovu poštenu kontrolu“ nekih carinskih pravaca, ali to će da ispadne mišolovka.
Odnos snaga za sada nije jasan. U sastavu nove policije i Nacionalne garde, koji su stigli da štite Porošenka, takođe je dovoljan broj radikala, ali to nisu oni sa zapada. Uglavnom su to izbeglice iz centralnih oblasti (Kijevske, Poltavske, Vinicke, Žitomirske, Černigovske). Kada bi došlo do borbi na navedenim oblasnim „frontovima“, Ukrajina bi postala zona potpuno pokrivena građanskim ratom, a njeno „jedinstvo“ bi bilo isključeno čak i u ružnom obliku.
Da li će borbe početi od Zakarpatja ili, na primer, Kijeva, nije više toliko važno. Važno je će se linija fronta pojaviti i tamo i tamo. Čak i ukoliko se „drugi front“ svede na otegnuto gunđanje onih koji dele vlast i uzajamne prekore, neće biti daleko ni otvaranje „trećeg fronta“ – fronta ekonomske neodrživosti države, nezaposlenosti, siromašenja i skupoće. A taj front neće znati za milost.
