DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: SREBRENIČKI PREOKRET ILI JOŠ NESHVAĆENA POBEDA

O tome kako je nakaradna tzv. „denacifikacija Srbije“ doživela debakl „Kada se na Balkanu...

O tome kako je nakaradna tzv. „denacifikacija Srbije“ doživela debakl

„Kada se na Balkanu započne priča o denacifikaciji, o čišćenju otrova iz poslednjih ratova, onima koji na bilo koji način pravdaju presporo odvikavanje od ratnih truba, poslednji argument je Vili Brant koji je u istoriju ušao kao političar koji je kleknuo u Varšavskom getu, simbolički označavajući traženje oproštaja za nemački greh. Desilo se to 1970. godine, dakle 25 godina poslije kapitulacije Hitlerove Nemačke. Tačno, ali se jedno zaboravlja. Tih 25 godina iskorišćeno je da se u nemačkim školama sistematski odradi nauka o nacizmu. Tih četvrt stoleća Nemci su širom sveta tiho izgovarali svoje nacionalno poreklo, jer su ih učili, i naučili, da je iz njihove zemlje poteklo najveće zlo 20. stoleća.“

STIGMATIZACIJA SRPSTVA
Počinjem ovaj tekst izvodom iz jednog priloga Radija „Slobodna Evropa“ iz 2008. koji se odnosi na „potrebu“ za tzv. denacifikacijom Balkana, odnosno pre svega njegovog dela naseljenog Srbima. Mnogima je bio i ostao cilj da nas „nauče“ da sramežljivo govorimo o svom nacionalnom poreklu i da se paralisani antisrpskom hipnozom krotko odričemo vitalnih nacionalnih interesa u korist naroda iz okruženja. Srebrenički mit u tom kontekstu ima ključni značaj.

„Kao što je Aušvic normativno mesto za Nemce, to za nas treba da bude Srebrenica.“ To su reči od strane tzv. „druge Srbije“ (anti-Srbije) toliko cenjenog politikologa Milana Podunavac, koje je izgovorio prilikom otvaranja skupa „Sadašnjost prošlosti – Srbija na putu ka Evropi“. Namera tog skupa održanog 2005. bila je „kritička i moralna refleksija negativnog nasleđa bliske prošlosti koja je opterećena ratom, zločinom i razarajućim učincima etnonacionalizma“. Drugim rečima kako nam je tada banalnije ali jasnije poručilo časopis „Republika“ – došlo je vreme da utuvimo u glave da je odgovornost „ne samo individualna nego i kolektivna“. Naravno nas Srba kojima je trebalo isprati mozgove da uprkos činjenici da smo jedini mi od južnoslovenskih naroda bili žrtva genocida u 20. veku, poverujemo u laž da smo baš mi „genocidno“ zgrešili kao Nemci tokom Drugog svetskog rata.

PROGON KRITIČARA
Da se podsetimo zašto u tom smeru deluju zapadni postmoderni okupatori naše zemlje, odnosno njihova ovdašnja „peta kolona“. Prvo i najvažnije je to da je NATO nasilnicima bitno da se ne samo opravda već i stavi na pijedestal njihovo nelegalno delovanje protiv Srba iz 90-ih godina. Tada je definisan koncept „humanitarnih intervencija“ iza koga se kriju potonji neoimperijalistički ratovi. Pošto je to već dobro poznato o tome neću duže, kao ni o činjenici da su stubovi te osvajačke kombinacije sa globalnim pretenzijama „Srebrenički mit“ i Haški tribunal.

Ma koliko da se vrtela laž da se u Srebrenici desio genocid i koliko god haška inkvizicija neosnovano osudila ljudi zbog toga, cela konstrukcija je ranjiva dok Srbi na to ne stave svoj pečat. Jedno je nekog spaliti na lomači bez njegovog priznanja a drugo je kada se za istoriju ostavi njegovo priznanje. Tim pre je tako kada je uz sve patnje prouzrokovane okupacionim proganjanjem pojedinaca nemoguće zatreti čitavu naciju. A evroatlantski centri moći na temelju naše tragedije grade kulu dominacije kojoj je namenjena dugoročna uloga.

Radi toga su antisrpski lobisti pogotovo agresivno delovali protiv onih koji su sa stručnog stanovišta mogli efikasno da potkopaju krhku haško prevaru. Helsinški odbor Srbije (HOS) tako je 2008. sačinio spiskove „nepodobnih” ličnosti koje je po njegovom mišljenju, zbog širenja nacionalizma, novoformirana vlada na čelu sa DS trebalo da eliminiše iz javnog života. Među proskribovanim dominirali su profesori Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Prema pisanju Vremena – koje je u novinarskom zanosu progovorilo o onome što je sa stanovišta loših namera anti-Srbije svrsishodnije prećutati – mnogi udžbenici i korisna literatura iz oblasti međunarodnog prava delo su autora koji imaju izrazito negativne stavove prema Haškom tribunalu. To je okupatorima delovalo nedopustivo!

PRIPREMANjE ČISTKI
Uz progone i nametanje medijske i univerzitetske cenzure po modelu totalitarnih sistema, anti-Srbija je zahtevala i sličan odnos prema udžbenicima za osnovu i srednju školu. A Borka Pavićević – osnivač jedne od najmračnijih antisrpskih lobističkih institucija („Centar za kulturnu dekontaminaciju“) – otišla je i mnogo dalje. Iste godine je, bez preterivanja u fašisoidnom maniru, zatražila da iz javnih institucija od vrha pa do nivoa portira budu očišćeni sve radikali, koji su tada predstavljani kao obrazac srpskog nacionalizma. Naravno posle njih bi na red došli i svi drugi, bili u nekoj partiji ili ne, koji su koliko-toliko neskriveno držali do srpskog identiteta i interesa.

Radilo se o pripremi masovnog zastrašivanja. Jedan krug pakla koji nam je nametala tzv. „druga Srbija“ predstavljalo je amputiranje iz javnog života nacionalno orijentisanih intelektualnih slojeva. Sledeći krug je bio mnogo veći i podrazumevao je obuhvatnu represiju. Preduslov za to je trebalo da bude neutemeljena presuda koju je 2007. godine izrekao Međunarodni sud pravde (MSP) u sporu „Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore”. Tada je ono što se dogodilo u julu 1995. u Srebrenici (pre svega masovna pogibija muslimana tokom proboja i streljanje izvesnog broja zarobljenika) suprotno smislu pojma genocid tako nazvano. Za NATO „petu kolonu“ u Srbiji to je bio signal za opšti juriš kako bi se u naše zakonodavstvo ugradili mehanizmi sankcionisanja svih onih koji laž o genocidu osporavaju, odnosno kako bi bili stvoreni institucionalni kapaciteti za masovnu cenzuru, čistke i tome slično.

TOTALNI OBRAČUN
Srbi su od 2000. na poluinstitucionlanim osnovama – a i pre toga sa pozicija prozapadnog opozicionog propagandnog aparata – kuvani kao žabe (da ne primete rast temperature dok ne bude fatalno) kako bi naša nacionalna svest bila ubijena a umesto nje naciji bio usađen antinacionalni „čip“ (uz neki vid likvidacije iz javnog života onih koji na to ne pristanu). Kada su se prema mišljenju evrotlantskih stratega i njihovih kvislinga stekli pogodni spoljni i unutrašnji uslovi, krenulo se u izvođenje poslednjeg udara. Planirano je da tiho kuvanje bude okončano brutalnim dokuvavanjem.

Pošto nam je MSP podmetnuo lažno genocidno jaje, otpočela je neskrivena otmica Kosova i Metohije u kombinaciji sa nametanjem unutrašnjeg poretka po ideološkim merilima anti-Srbije. Nataša Kandić je još 2003, u postpetooktobarskom zanosu tzv. „druge Srbije“, ošamarila jednog nesrećnog sedamdesetogodišnjeg Srbina prognanog iz Peći koji je tražio istinu o nestalom sinu, i zbog toga nije bila osuđena. Ipak policija nije baš postupila sa okupljenim Srbima kako je dotična osoba pokušala da joj naredi. Razne Kandićke su 2008. pomislile da je došlo vreme da se to radikalno promeni. Ubuduće im sistem ne bi posredno asistirao već bi direktno antisrpski delovao u skladu sa njihovim inspiracijama pa i nalozima.

Srećom to se nije desilo. Veliku bitku između kakvih-takvih partija nacionalne Srbije i stranaka okupljenih „nevidljivom rukom“ Zapada u tzv. proevropsku koaliciju, uz pomoć SPS-a izvojevali su poslednji. No, dometi njihove pobede bili su vrlo ograničeni. Koštunica iako nije uspeo da se odupre unutrašnjoj NATO agresiji uspeo je da ideju odbrane Kosova digne na toliko visok nivo da je ona mobilisala nacionalne kapacitete za gerilski otpor posle njegovog pada sa vlasti. Novi establišment predvođen DS-om i tzv. „drugom Srbijom“ moralo je da se nosi sa time umesto da punim jedrima realizuje plan zaokruživanja okupacije. Uz to je nova vlast kao i prethodna bila veoma heterogena pa nije do kraja bilo i ostalo jasno ko je u njenim redovima pomagao ili odmagao realizaciji okupatorskih ciljeva. Tako je propuštena šansa anti-Srbije da se kapitalizuje nakaradna odluka MSP-a. Novi spoljni i unutrašnji pokušaj u tom pravcu je učinjen ove 2015. godine.

BARONESINA POSLA
Posle promene vlasti 2012. drastično je opao nivo institucionalizovanog antisrpstva ako nije porastao i kapacitet za borbu za nacionalni preporod. Ostali smo u moru kompromisa satkanih od prekomerne kolaboracije, popustljivosti, zastrašenosti – ali je u toj papazjaniji ipak neuporedivo manje ideološke srbofobije. Nije se posvećeno povela borba protiv nje ali i sistem je na unutrašnjem planu čak manje nego pre 2008. godine – kada su polet i samosvest tzv. „druge Srbije“, posle 5. oktobra par delimično pronikle u pore državnih struktgura, bili veći – delovao antisrpski.

U takvim okolnostima pojedini evrotlantski centri moći i njihove ovdašnje filijale nametnule su bitku koja je mnogo toga promenila u našu korist. Katalizator za to je bila privatna inicijativa jedne engleske baronese (Arminke Helić) bosansko-muslimanskog porekla koja je u britansku rezoluciju o Srebrenici uložila ogromno lično bogatstvo nasleđeno od muža i svoju uistinu veliku lobističku sposobnost. Malo po iracionalnoj antisrpskoj inerciji anglosaksonskog sveta, malo na osnovu njegovih racionalnih geopolitički računa, malo uz pomoć sarajevskog huškanja i muslimanskih para – otpočela velika operacija udaranja genocidnog pečata Srbima na nivou UN.

Da kojim slučajem nije propala, Srbija bi bila pred dilemom ili da ponovo, i to potpunije, otpočne procesa propagandnog-represivnog zatiranja nacionalne svesti ili da se suoči sa potencijalno ozbiljnim međunarodnim pritiscima jer ne poštuje odluke UN. A i da se to nije desilo naša duhovna klima bi bila preokrenuta u korist anti-Srbije. Ovako, stvari su, srećom pa nas, u mnogome i spontano, bespovratno otišle u drugom pravcu. Oficijelna Srbija je bila prisiljena da se neskriveno i energično suprotstavi čitavom kompleksu laži o srpskoj krivici i odgovornosti, koji su Zapad i tzv. „druga Srbija“ gradili od ranih 90-ih godina. To je ohrabrilo javnost da o tome počne da govori i misli kao da nije bilo razaranja državnih interesa i postmoderne okupacije krajem 2000.

ZLO I DOBRO
Srpski neprijatelji su odlučili da, simbolički, na dvadesetogodišnjicu Dejtonskog sporazuma krenu u opšti napad. Srebrenička rezolucija bi bila tačka početnog i ujedno odlučujućeg prodora. Potom bi usledilo sve što smo govorili dopunjeno faktičkim ukidanjem državnosti Srpske. Osećajući da Srbija polako izmiče iz unutrašnjeg okupacionog zagrljaja, domaći i strani srbofobi su nepromišljeno otpočeli posao koji se po njih okončao katastrofalno. Kako je još u 17. veku primetio znameniti anglikanski propovednik Bramhol: „I dela najgorih ljudi mogu da iznedre veliko dobro“!

U strahu da polako ne padne sve ono što su decenijama gradili, naši neprijatelji su pažljivo pripremali veliku ofanzivu koja je imala pretenzije novog završnog udara (posle neuspeha od 2008. do 2012.) ali ona je za njih postala ono što je za naciste bila Kurska bitka. Napad na nas je počeo ali kod vlasti u Beogradu je preovladalo dubinsko ubeđenje nad površinskim lično-partijskim pragmatizmom i ona se upustila u odlučan otpor kakvog sigurno ne bi bilo da Srbijom i dalje vlada Tadić ili od njega još gori ostatak DS-a. A spoljne okolnosti su takve da su vodeće evroatlantske strukture (sekundarno antisrpske na osnovu inercije i projekcije antiruskih osećanja na Srbe) bile nespremne da ozbiljno podrže svoju manje uticajnu sabraću koja je primarno antisrpska (lobistički povezana sa našim lokalnim neprijateljima). U Vašingtonu, Berlinu i Briselu zaziralo se da se frontalno krene na Srbe u uslovima ozbiljnog sukoba sa Rusijom u vezi sa Ukrajinom i kulminacije grčkog izazova na jugu EU.

Tako je Srbija trijumfovala u vezi sa britanskom rezolucijom. Rusija je nju za nas onemogućila ali ono što je još bitnije tokom višenedeljne bitke srpsko javno mnenje i vladajuće političke strukture definitivno su prevazišli kompleks nabeđene krivice. O onima koji nas na razne načine maltretiraju decenijama po prvi put od 2000. godine rekli smo manje više šta mislimo. Tako su prošle i laži o srpskoj krivici iz 90-ih, a jedno je dok se o njima kritički govorilo na medijskim marginama dok je drugo kada je takav pristup postao gotovo mainstream. Zbog neodmerenosti naših neprijatelja koji su po svaku cenu želeli brzo da nas slome, Srbija se konačno oslobodila i odbacila mnoge antisrpske splačine!

(I)RACIONALNE IGRE
Vreme je da se vratimo na priču o onome šta naši postmoderni okupatori, njihovi puleni u regionu i „peta kolona“ u Srbiji žele. Bavili smo sve već legalizacijom kriminalne NATO prošlosti i zločinačkog koncepta „humanitarnih intervencija“. Uz to ide još nešto: trajno slamanje srpskog oslobodilačkog duha kako bi poredak koji su na Balkanu nametali zapadni nasilnici u naponu snage bio održan i kada se geopolitičke okolnosti i njihova moć promene u našu korist. Na Zapadu toliko uvažene propozicije racionalnosti „nam govore da se ljudi odlučuju za neko delovanje u zavisnosti od toga da li procenjuju da će to delovanje privesti kraju na uspešan način“. Jednu grupu faktora ograničenja delovanja predstavlja oskudnost resursa da se nešto postigne kao i nedostatak spoljnih šansi da se oni iskoriste. Drugi izvor ograničenja su norme koje se dubinski usvajaju. One mogu da budu neka vrsta mentalne fortifikacije koja potpuno blokira delovanje za koji objektivno gledano postoji unutrašnja snaga i spoljne mogućnosti. To je takođe smisao politike tzv. „denacifikacije Srbije“.

Trebalo je isprati srpske mozgove i strahom ubiti samopouzdanje tako u nacionalnom smislu racionalni izbor dugotrajno bude ograničen, tj. da pristanemo da budemo robovi koji se drže dodeljenog rezervata i onda kada budemo mogli da povratimo oteto. Jer, naši neprijatelji dobro znaju koliki otrežnjujući efekat je po Srbe imala serija otadžbinskih ratova sa kraja prošlog veka. Ma koliko bili duhovno ubijani jugoslovenstvom i titoizmom, Srbi su u roku od nekoliko godina kasnih 80-ih i početkom 90-ih počeli da se vraćaju svom identitetu i interesima. Sami na bojnom polju protiv celog evroatlantskog bloka sa kojim se danas sa naporom nosi i velika Rusija, vojno, demografski i ekonomski smo oslabljeni a zatim politički na postmoderan način okupirani. No, bilo je predviđeno da i vrednosno budemo preparirani kako bi trajno ostali pokorni.

OŽIVLjAVANjE SRPSTVA
Naša epska borba okončana pre petnaest godina uplašila je evroatlantske strukture i kod njih je ojačala uverenje da će Srbi, ako ne budu lobotomisani kao Nemci, pre ili kasnije opet biti opasan izazov. Da li će biti tako videćemo, ali već sada može slobodno da se kaže: politika tzv. „denacifikacije Srba“ je definitvno propala! Poražena je u vezi sa dubinskim nacionalnim preporodom koji se kod nas spontano dogodio u vezi sa žestokom borbom protiv Srebreničke rezolucije. Dometi toga su mnogo veći nego što smo mi u ovom trenutku i svesni (naši neprijatelji jesu, što se vidi po njihovom očajničkom pokušaju da izazovu nove sukobe kada je Vučić bio u Potočarima i tako spreče po sebe negativne trendove). U pogledu nacionalne klime Srbija posle bitke je bitno drugačija od one pre nje. Niko više neće moći ni da pomišlja da ćemo pristati da se klanjamo Zagrebu, Sarajevu i Prištini, što se već vidi i u vezi sa naprasno promenjenim odnosom utilitarnog Zapada prema obeležavanju hrvatske zločinačke akcije „Oluja“. To što svi znaju da više nismo krotki kao juče razlog je i, kako je ovih dana naglasio srpski premijer, što je u velikom delu regiona i sveta nestala želja za (lažnim) pomirenjem na postjugoslovenskom prostoru.

Pod pomirenjem se podrazumevalo jednostrano srpsko savijanje glava. Tog filma više neće biti! Možemo da se mirimo ali kao ravnopravne strane. A kada se radi o velikim zapadnim silama, prema njima moramo da se postavimo bez filija i fobija. Da gledamo kako da zaštitimo što više od naših nacionalnih interesa, ali uvek imajući u vidu da doba njihove dominacije polako prolazi a da nama nisu potpuno potkresali krila (nacionalne resurse) i samopouzdanje. Pokušali su svim silama ali nas definitivno one i njihove kvislinške formacije u Srbiji nisu naučile da se stidimo što smo Srbi. I dalje dobro znamo ko je najveća zla posle Drugog svetskog rata prouzrokovao u našem regionu i širom sveta!

Izvor Pečat/Vidovdan, 31. jul 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u