NOVI STOGODIŠNjI RAT ZBOG MIGRANATA?

Hoće li britanska vojska ući na francusku teritoriju Šaljite vojsku na migrante u Kaleu,...

Hoće li britanska vojska ući na francusku teritoriju

Šaljite vojsku na migrante u Kaleu, dreče sa britanskih kioska naslovne stranice njihovih tabloida dok optužuju „proklete” Francuze da nisu sposobni ni zainteresovani da se suprotstave migrantima i spreče njihov ulazak na neki od teretnjaka koji kroz Evrotunel ispod Lamanša stižu u Britaniju. Na pozive da britanska armija zaposedne francusku teritoriju odgovara se sa najvišeg mesta u Londonu: sada je prioritet da se ojača bodljikava žica oko pruge. U te svrhe je Britanija po hitnom postupku poslala u Francusku još deset miliona evra. Tereza Mej, britanska ministarka unutrašnjih poslova, ne isključuje mogućnost da se britanski vojnici pošalju u Francusku, dok premijer Dejvid Kameron upozorava da „rojevi” migranata prelaze Mediteran i diplomatski preporučuje „zajedničku akciju sa francuskim vlastima”. Retki su glasovi koji se pitaju u kom to mi veku živimo kad britanski premijer na nesrećne ljude gleda kao na insekte ili kao na osinjak. Francuska gradi novu gvozdenu zavesu po receptu preuzetom iz ere hladnog rata, konstatuje „Imanite”. List francuskih komunista pominje ogradu koju podiže Mađarska duž granice sa Srbijom i bodljikavu žicu oko železničke pruge u Kaleu.

Iako britanski premijer poziva na udruživanje sa Francuzima, Britanci su zaokupljeni starim rivalstvom sa susedima sa evropskog kontinenta.

„Nameravate da provedete letovanje u Francuskoj? Bolje bi vam bilo da letujete u Siriji, jer kada stignete do vašeg letnjikovca i istovarite stvari iz automobila, naići ćete na Muhameda, Tarika i Abdulaha kako vire iza svakog žbuna”, reči su jednog od konzervativnih tabloidnih britanskih komentatora koji krivicu za krizu u francuskoj luci Kale pripisuje nikom drugom do Francuzima.

„To nije britanski problem. To nije problem EU. To je francuski problem, i oni hitno moraju da ga reše.”

Nije ovo prvi put da Francuska i Britanija međusobno zveckaju uvredama. Setimo se samo kada su se Anglosaksonci okomili na Francuze zato što nisu radi da se upuštaju u moral svojih političara. Sa Ostrva su kritikovani što godinama nisu želeli da pišu o svom političaru Dominiku Stros-Kanu i njegovom seksualnom nasilju nad ženama, priželjkujući čak da im on bude predsednik. Kada je Fransoa Oland bio kandidat za predsednika, londonski nedeljnik „Ekonomist” prozvao ga je najopasnijim čovekom u Evropi.

A potom je Dejvid Kameron pozvao francuske tajkune da od najavljenih povećanih poreskih dažbina pobegnu u Britaniju. Biće im prostrt crveni tepih, obećavao je Kameron. Francuzi su ismejavani što „malo rade” i što im „država omogućava da bez rada lagodno žive”.

Migrantski problem u Kaleu truje odnose između Francuske i Britanije već dvadeset godina. Francuska smatra da je insistiranje Londona na žicama, ogradama i energičnijoj policiji kao kad bi se na zjapeću živu ranu stavljao mali flaster. Konzervativci u Londonu smatraju da Pariz takoreći namerno odbija da zaštiti Evrotunel od najezde migranata.

Poredi li se Kale sa Lampeduzom ili sa bilo kojom drugom mediteranskom lukom, broj migranata koji se smestio tamo kap je u moru. Trenutno u Kaleu je smešteno, po različitim procenama, između tri i pet hiljada migranata – onoliko koliko ih na obalu južne Italije stiže u toku jednog dana.

Zašto oni po svaku cenu hoće da pređu Lamanš i da se nastane u Britaniji? Različiti su odgovori na ovo pitanje. Kameron tvrdi da nije čudo što žele da pređu u zemlju u kojoj ima posla i gde se dobro živi: „Britanska privreda beleži stope rasta, kod nas ima posla, Britanija je neverovatno mesto za život, ali mi moramo da zaštitimo svoje granice.”

Sa druge obale Lamanša objašnjavaju da u Britaniji ne postoji obaveza posedovanja lične karte i da zbog toga posao može da se dobije lako i „na crno”. Iako su socijalisti na vlasti, Francuska je poslednjih meseci deportovala na hiljade migranata bez papira, pa oni sada žele da oprobaju sreću u Britaniji. Uz to se mnogi od njih služe engleskim jezikom, a ne govore francuski.

Po svemu sudeći, sreća ih neće poslužiti da se dokopaju britanskog „carstva” jer je Kale sada u medijskoj žiži iako u siromašnijim delovima Evrope ima mnogo većih migrantskih kriza. Neki su se dosetili da iz Kalea pređu u Belgiju, odakle bi se kao slepi putnici na nekom teretnom kamionu prebacili u Britaniju.

Ali čak i da pređu Lamanš i dokopaju se Ostrva, slabe su im šanse da će tako izmučeni uspeti da se izbore sa sabljama čuvenih Gurki. Predlog jednog policajca visokog ranga je da se Gurke, nepalski vojnici čuveni po vojevanju, postave u priobalnom regionu Britanije kako bi se obračunavali sa migrantima, još nije razmatran. Nije mnogo odjeka imao ni komentar konzervativnog „Tajmsa” u kome se kaže da Britanija ne bi ni osetila kad bi primila sve tri hiljade migranata iz Kalea. Oni i pored žica, granica i policije ipak dolaze. Prema nekim procenama, svakoga dana skriveni u nekom teretnjaku, u Britaniju uđe bar sto pedeset migranata koji su prešli Lamanš.

Autor Zorana Šuvaković
Izvor Politika, 31. 07. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u