ZAŠTO JE PRIVATIZACIJA LUTRIJE I NEPOTREBNA I NEMOGUĆA

VLADIMIR ĐUKANOVIĆ Pravno-ekonomsko gledište eventualne privatizacije Državne lutrije Srbije? Godinama unazad Državna lutrija Srbije...

VLADIMIR ĐUKANOVIĆ

Pravno-ekonomsko gledište eventualne privatizacije Državne lutrije Srbije?

Godinama unazad Državna lutrija Srbije je tema koja zaokuplja veliko interesovanje, što potencijalnih ozbiljnih investitora, što i onih koji bi kao lovci u magli pokušali da se domognu određenih dobiti u poslovanju vezanom za lutrijske igre. I jednima i drugima osnovna karakteristika je nepoznavanje ovdašnjih zakonskih propisa, kao i samog srpskog tržišta igara na sreću, pa se neretko zalete sa pričom kako bi oni kao potencijalni vlasnici Lutrije od tog posla napravili milione evra. Da odmah na početku budemo jasni, veliki novac od lutrijskog poslovanja više niko u svetu ne zarađuje, jer je primetan osetan pad interesovanja za lutrijske igre. Mladi ljudi danas uglavnom vole da odigraju tiket u kladionici, dok su jedini pravi konzumenti lutrijskih igara uglavnom stariji ljudi, čiji životni čas se lagano bliži kraju. Sve lutrije na svetu muku muče sa tim problemom i, bez obzira na održane mnogobrojne rasprave na temu kako podići nivo interesovanja za lutrijske igre, još uvek nije pronađeno adekvatno rešenje. No činjenica je i da gotovo nema nijedne države koja se odlučila na privatizaciju svoje lutrije. Prihod, bez obzira što je u opadanju, svakako je siguran, tako da nikom takva avantura nije potrebna.

Problem sa Državnom lutrijom Srbije se ogleda u tome što bi mnogi da uđu u posao sa njom, da li kroz privatizaciju firmu, da li kroz određeno javno-privatno partnerstvo, ali suština priče je da bi sve to uglavnom želeli da dobiju besplatno. Posebno ako se radi o potencijalnom javno-privatnom partnerstvu, svi eventualni investitori dođu sa sjajnom pričom kako će podići poslovanje, kako će podići marketing, ali, kada ih pitate koliko su spremni unapred da plate i da garantuju tim novcem da će zaista sve to učiniti, odjednom se povuku i ne žele dalje da vode razgovore.

Da li se uopšte Državna lutrije Srbije može privatizovati, tema je ovog rada, pa krenimo redom da definišemo na koji način uopšte Državna lutrija Srbije funkcioniše kako bismo došli do valjanog zaključka.

STATUS DOO
Najčešća zabluda koja se stvara prilikom rasprave o Državnoj lutriji Srbije je priča kako bi dobro bilo da se ona privatizuje, jer država ne može više da finansira rad javnih preduzeća. Tim pre što je firma 2012. godinu završila u minusu.

Svako ko je laik složiće se sa ovom tezom. Ali, kada se uđe dublje u način funkcionisanja Državne lutrije Srbije, lako ćemo doći do zaključka da stvari nisu tako crno-bele.

Najpre, Državna lutrija Srbije nije javno preduzeće. Vlada Srbije je 24. maja 2012. godine Odlukom o izmenama osnivačkog akta Državne lutrije Srbije, to preduzeće definisala kao jednočlano društvo sa ograničenom odgovornošću, čiji je osnivač Vlada Republike Srbije. Vlada Republike Srbije vrši osnivačka prava vezana za Državnu lutriju Srbije. Vlada Republike Srbije je stoodstotni vlasnik Državne lutrije Srbije sa uplaćenim unetim upisanim početnim kapitalom preduzeća od 79.341.000 dinara. Nenovčani kapital preduzeće nema.

lutrija02Državna lutrija Srbije je osnovana da bi punila budžet, i Republika Srbija, izuzimajući početni kapital za osnovanje preduzeća, ne daje Državnoj lutriji Srbije ni dinara. Naprotiv, Državna lutrija Srbije je ta koja puni budžet i njen smisao postojanja je da proizvodi novac za državu, a sebi obezbeđuje finansiranje od procenta koji je zakonom definisan i koji u ovom momentu ni malo ne ide na korist samoj Državnoj lutriji Srbije. Naime, članom 34. Zakona o igrama na sreću iz sredstava ostvarenih priređivanjem osnovnih klasičnih igara na sreću, minimalni iznos koji se odvaja za nagradne fondove je 50 odsto. Za neke igre nagradni fond ide i do 70 odsto, ali on nikako ne može da bude manji od 50 odsto ostvarenih sredstava od uplata za određenu igru. Onaj ostatak od ostvarenih sredstava dele država i Državna lutrija Srbije i on je definisan članom 35. Zakona o igrama na sreću. Po tom članu država od tog ostatka sredstava uzima 60 odsto, dok Državna lutrija Srbije dobija 40 odsto. Kada se sve sabere, suštinski od ukupno ostvarenih sredstava koje Državna lutrija Srbije ostvari, kada se sve raspodeli, njoj ostane negde oko 18 odsto za njeno finansiranje i dalji rad, što je, po svim pokazateljima, zaista malo, i Državna lutrija Srbije sa ovim sredstvima zaista ima problem da održava svoje tekuće finansiranje. Svako ko bude ušao u bilo kakav posao sa njom, sigurno će tražiti promene procenata u ovim članovima, ali ostaje nejasno zašto se sa tom promenom ne bi išlo dok je Državna lutrija Srbije u ovakvom statusu, jer bi time njeno poslovanje bilo daleko bolje i mogla bi sebi da obezbedi sredstva za dalje unapređenje poslovanja, čime bi sigurno i država imala mnogo veće koristi. No u zaključku ovog dela teksta najbitnije je istaći da država svakako ne daje ni dinar za finansiranje Državne lutrije Srbije, već da ostvaruje samo prihod u budžet od organizovanja lutrijskih igara, kao i od plaćanja poreza na dobit, po osnovu izdvajanja za penziono i socijalno osiguranje itd. Samim tim, postavlja se pitanje koji bi uopšte bio motiv državi da eventualno proda takvo preduzeće ili da uđe u javno-privatno partnerstvo, jer ona svakako ostvaruje određeni prihod od Državne lutrije Srbije, a da dinar ne daje za njeno finansiranje, osim ako eventualno potencijalni investitor ne bi sa prilično velikom svotom novca unapred garantovao unapređenje posla i veći prihod u budžet?

MONOPOL NAD IGRAMA NA SREĆU
Članom 87. Ustava Republike Srbije definisana je državna imovina i u njemu se naglašava:

„Prirodna bogatstva, dobra za koje je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj su imovini. U državnoj imovini mogu biti i druge stvari i prava, u skladu sa zakonom.

Fizička i pravna lica mogu steći pojedina prava na određenim dobrima u opštoj upotrebi, pod uslovima i na način predviđen zakonom“.

Važećim Zakonom o igrama na sreću u članu 7. definisan je opšti interes, pa se u stavu 1. kaže:

„Priređivanje igara na sreću predstavlja delatnost od opšteg interesa za Republiku Srbiju i isključivo je pravo Republike Srbije ako ovim zakonom nije drukčije određeno“.

Članom 8. istog Zakona definisano je prenošenje prava na priređivanje igara na sreću:

„Republika Srbija može, u skladu sa ovim zakonom, preneti pravo na priređivanje igara na sreću na pravna lica i preduzetnike sa sedištem na teritoriji Republike Srbije.

Pravo priređivanja igara na sreću iz stava 1. ovog člana, u skladu sa ovim zakonom, prenosi se na osnovu:

1. dozvole

2. odobrenja

3. saglasnosti

Dozvola, odobrenje, odnosno saglasnost iz stava 2. ovog člana ne mogu se preneti na treće lice“.

Ova tri člana su ključna u daljem razumevanju tematike da li se Državna lutrija Srbije može privatizovati. Naime, članom 13. Zakona o igrama na sreću definisane su vrste igara na sreću koje postoje u Republici Srbiji. To su:

1. Klasične igre na sreću;

2. Posebne igre na sreću;

3. Nagrade u robi i uslugama.

lutrija01Zakon je u članu 19. naglasio da jedino pravo na priređivanje klasičnih igara na sreću ima Državna lutrija Srbije. Ranije, članom 14. pod klasične igre na sreću definisane su 1) osnovne klasične igre na sreću (lutrija, instant-lutrija i druge slične igre koje za osnovu imaju lutriju, sportska prognoza, loto, keno i slične igre, tombola, bingo i druge slične igre koje za osnovu imaju tombolu); i 2) ostale klasične igre na sreću (fonto, sms lutrija, druge igre na sreću u smislu ovog člana, sadržane u katalogu igara na sreću). Ranije, članom 10. koji definiše zabrane, u tačkama 20. i 21. država je zabranila da se koriste reči lutrija, loto, bingo i nazive drugih klasičnih igara na sreću u nazivu pravnog lica ili preduzetnika, kao i u nazivima igara na sreću koje priređuje neki preduzetnik ili pravno lice, a nije Državna lutrija Srbije.

Po pitanju posebnih igara na sreću pod koje se podrazumevaju sportsko klađenje, igre na automatima, igre koje se priređuju u igračnicama poput igara sa kuglicama, kockicama, kartama itd., njih može priređivati bilo koje pravno lice ili preduzetnik na koga je država prenela pravo priređivanja tih igara.

Takođe, i po pitanju igara na sreću u robi i uslugama, njih mogu priređivati privatni preduzetnici i pravna lica ako im država odobri saglasnost.

Ovako definisano priređivanje igara na sreću jasno pokazuje da je vlasnik priređivanja svih igara na sreću kao delatnosti od opšteg dobra jedino Republika Srbija. Zakonom je jasno definisano ko jedino može da priređuje klasične igre na sreću, a to je Državna lutrija Srbije, koju je inače država osnovala tipski za te igre. Samim tim, niko drugi do Državne lutrije Srbije kao državnog preduzeća ne može priređivati klasične igre na sreću, jer Državna lutrija Srbije, odnosno Republika Srbija kao njen osnivač, nad tim igrama ima pravo monopola. Otuda, potpuno je besmisleno razmišljati o prodaji Državne lutrije Srbije, jer da bi se to dogodilo, prethodno bi država morala da se odrekne tog monopola, a onda Državna lutrija Srbije ne bi bila više jedina u mogućnosti da priređuje klasične igre na sreću, već bi one postale slobodne na tržištu i svako bi mogao da ih priređuje, što bi lutrijske igre dovelo do potpunog kraha, jer, i u situaciji kada država nad njima ima monopol, svakako je promet Državne lutrije Srbije u opadanju, jer je sve manje interesovanja za te igre.

Prema tome, privatizacija Državne lutrije Srbije u sadašnjim zakonskim okvirima je nemoguća. Da bi se dogodila, morao bi da se promeni zakon i da se država odrekne monopola nad klasičnim igrama na sreću, što je samo po sebi besmisleno, jer bi se time država odrekla prihoda koji, bez obzira koliki je, svakako ga ima. S obzirom da gotovo nijedna evropska država nije prodala svoju lutriju, već naprotiv, u mnogima je monopol nad određenim igrama dodatno ojačan bez obzira na direktive koje dolaze iz Brisela o slobodnom tržištu, ne vidi se nijedan razlog zašto bi Srbija prodala svoju lutriju i odrekla se sigurnog prihoda. Takođe, ni potencijalni kupac Državne lutrije Srbije, čak i kada bi se država odlučila da se odrekne svog monopola nad klasičnim igrama na sreću, od tog posla ne bi imao preterane koristi, jer bi te igre postale slobodne na tržištu, pa bi realno bilo očekivati da se još neko prijavi da organizuje loto, bingo ili instant lutriju. U konkurenciji, s obzirom na primetan pad interesovanja za lutrijske igre, ove igre bi se, po svim procenama, potpuno ugasile i eventualni kupac bi finansijski loše prošao, a država bi u potpunosti ostala bez ikakvih prihoda. No, bilo kako bilo, još jednom valja podvući da u sadašnjim zakonskim okvirima privatizacija Državne lutrije Srbije nije moguća.

OSTALI MODALITETI
Zakon o igrama na sreću definisao je određene modalitete koje neko može da ostvari u saradnji sa Državnom lutrijom Srbije i u tim okvirima bi moglo da se pronađe određeno rešenje ukoliko postoji zainteresovani investitor koji bi ušao u potencijalni posao.

lutrija04Naime, članom 19, kojim je definisano da samo Državna lutrija Srbije može da priređuje klasične igre na sreću, takođe je definisan i pojam operatera:

„Državna lutrija Srbije može, uz prethodnu saglasnost Vlade, da za priređivanje određenih klasičnih igara na sreću angažuje određena pravna lica – operatere.

Operaterima, u smislu ovog zakona, smatraju se pravna lica koja, u ime i za račun Državne lutrije Srbije, priređuju pojedine klasične igre na sreću“.

Državna lutrija Srbije je ovu mogućnost značajno primenjivala u organizovanju tombole, gde su pojedini preduzetnici (operateri) u ime i za račun Državne lutrije Srbije u svojim prostorijama priređivali tombolu. Naravno da je gotovo nemoguće da adekvatnog operatera pronađete za loto ili bingo, pa i za instant lutriju, jer sam način organizovanja ovih igara ne zahteva postojanje operatera sa strane, ali po pitanju tombole se dosta primenjivao ovaj metod, mada je tombola zbog enormnog razvoja crnog tržišta značajno opala. U svakom slučaju, važno je imati na umu da, ako želite da uđete u posao kao operater sa Državnom lutrijom Srbije, vi zapravo pristajete da priređujete određene klasične igre na sreću u ime i za račun Državne lutrije Srbije, a ne u sopstveno ime.

Isti član definiše i postojanje tzv.agenata koje Državna lutrija Srbije može da unajmi za prodaju srećaka. Oni mogu biti preduzetnici, pravna ili fizička lica. Tu se može pronaći prostor za saradnju oko prodajne mreže koju bi eventualno Državna lutrija Srbije mogla da proširi ili čak ustupi. Svakako, poželjno je uraditi dobru procenu, jer Državna lutrija Srbije je već jednom prodala kompletnu svoju prodajnu mrežu i iz tog posla izašla sa neverovatno velikom štetom. Šteta je bila veća jer na početku ostvarivanja tog posla nije data nikakva garancija od strane kupca, a sva merenja pre realizacije posla pokazivala su da će posao dovesti do fijaska. Ipak, posao je realizovan, propao je, prodajna mreža je vraćena Državnoj lutriji Srbije, ali posledice su bile nesagledive.

Međusobna prava i obaveze Državne lutrije Srbije i operatera, odnosno agenata, po zakonu uređuju se međusobnim ugovorom, a Vlada Srbije je ta koja uređuje način i uslove angažovanja operatera i agenata iz ovog člana.

Članom 20. Zakona o igrama na sreću definisano je „Priređivanje igara u saradnji sa inostranim priređivačima“ i kroz ovaj član se mogu naći rešenja za potencijalne investitore u Državnu lutriju Srbije. U članu se navodi:

„Državna lutrija Srbije može, uz prethodnu saglasnost Vlade, da priređuje igre iz člana 14. ovog zakona (klasične igre na sreću; prim. aut.) u saradnji sa inostranim organizacijama za priređivanje igara na sreću na koje je strana država prenela pravo priređivanja igara na sreću.

Uz zahtev za davanje saglasnosti iz stava 1. ovog člana podnosi se nacrt ugovora o zajedničkom organizovanju igara na sreću, koji sadrži osnovne elemente ugovora.

Međusobna prava i obaveze između Državne lutrije Srbije i priređivača iz stava 1. ovog člana regulišu se ugovorom, na koji saglasnost daje Vlada.“

Ovaj član praktično definiše određeno partnerstvo koje bi Državna lutrija Srbije mogla da ostvari sa nekom renomiranom kompanijom koja se bavi priređivanjem igara na sreću. Recimo, da bi se unapredilo priređivanje igre loto, država odluči da Državna lutrija Srbije uđe sa nekom kompanijom u partnerstvo tako što se da na određeni broj godina toj kompaniji licenca da priređuje loto. Ovakav posao ima smisla, ali samo u slučaju da potencijalni investitor unapred plati kao garanciju novac za taj posao i da svakako podnese prethodno projekat na osnovu koga će jasno pokazati da će podići promet igre za koju želi da dobije licencu da je u saradnji sa Državnom lutrijom Srbije priređuje. Tu najčešće dolazi do tačke razmimoilaženja, jer nijedan potencijalni investitor nije pokazao želju da unapred plati novac, posebno niko do sada nije podneo nikakav projekat kojim jasno pokazuje kako će unaprediti poslovanje u tom segmentu. Sve se završavalo na časnu reč, što je svakako neozbiljno. Naravno, ono što se podrazumeva, a to je činjenica da se ovakvi poslovi moraju obaviti transparentno, na tenderu. Nijedan od potencijalnih investitora nije želeo da čuje za tender, već svi žele da se dogovaraju u četiri oka i, ako može, da im se podaci koji predstavljaju poslovnu tajnu o poslovanju Državne lutrije Srbije dostavljaju bez ikakvog pogovora.

lutrija05Treći segmenat saradnje može da se odvija u činjenici da Državna lutrija Srbije ima mogućnost da, pored klasičnih igara na sreću, priređuje i posebne igre na sreću. Ona nad njima nema monopol, ali može da ih priređuje. U datim okolnostima ona sada nema ekonomski interes da to radi, jer teško je nositi se sa konkurencijom kakve su kladionice i kasina. Da biste imali ozbiljnu kladionicu, potrebno je da imate veoma ozbiljno odeljenje za rizike, što Državna lutrija Srbije nema mogućnost da finansira, a bez takvog odeljenja rizikujete da u svakom kolu doživite fijasko. Praktično, ako neko želi da priređuje sportsko klađenje preko Državne lutrije Srbije, može da mu se omogući ta vrsta posla ukoliko se tom priređivaču to isplati. Naravno, saglasnost na sve, od ugovora, do same igre, daje Vlada Srbije. Državna lutrija Srbije imala je internet klađenje koje je organizovala kompanija Sportingbet. Ali to je bio isplativ posao dok je Državna lutrija Srbije imala isključivi monopol u priređivanju internet igara na sreću. Pošto je priređivanje internet igara na sreću omogućeno i privatnim pravnim licima, pitanje je koliki je interes bilo kojoj kompaniji da to sada radi preko Državne lutrije Srbije i da joj plaća za određene usluge, kada to može sama da uradi na našem interaktivnom nebu. Slično je i sa slot aparatima, poker aparatima, ruletom. Sve to se može organizovati u saradnji sa Državnom lutrijom Srbije, ali rizik, održavanje softvera i sve što prati te poslove, ne može da snosi Državna lutrija Srbije, već potencijalni priređivač koji preko nje želi da priređuje te igre. Tim pre što su kasino igre takođe u velikom padu.

ZAKLjUČAK
Unajkraćem, zaključak bi se mogao svesti na narodnu poslovicu: nije zlato sve što sija. Teoretski, Državna lutrija Srbije bi trebalo da bude rudnik zlata za državu. Praktično, nije to baš tako, jer u samom lutrijskom poslovanju postoji sijaset peripetija, što administrativnih, što zbog pada interesovanja za lutrijske igre. Sve u svemu, privatizacija Državne lutrije Srbije u sadašnjim zakonskim okvirima nije moguća, a, čak i da se promeni zakon, pa da se država odrekne monopola, pitanje je koliko je to celishodno i pametno i da li se to bilo kome isplati. Drugi vidovi saradnje mogu da se ostvare, ali prethodno bi bilo dobro imati projekte, izvršiti adekvatne procene koliko to može da donese koristi državi i tražiti unapred garancije za svaki posao. Ne bi nikako valjalo da država ostane bez prihoda koji joj je svakako siguran, ma koliki bio, jer svaki dinar u našem budžetu zlata je vredan.

Autor je bivši predsednik Skupštine Državne lutrije Srbije

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u