DA LI JE DOŠLO VREME ZA KURDISTAN?

MILOŠ ZDRAVKOVIĆ Najverovatniji epilog će biti dve kurdske kvazidržave u Iraku i Siriji, uz...

MILOŠ ZDRAVKOVIĆ

Najverovatniji epilog će biti dve kurdske kvazidržave u Iraku i Siriji, uz nerešeno pitanje kurdske manjine u Turskoj

Oko 35 miliona Kurda živi u svetu i smatra se da je to najveći narod bez države. Poreklom sa Bliskog istoka, Kurdi nisu semitski niti turski narod. Veruje se da su potomci drevnih iranskih plemena koja su živela na prostorima Bliskog istoka pre turske i arapske invazije.

Posle sloma Otomanskog carstva na kraju Prvog svetskog rata, zapadne sile predvođene Velikom Britanijom obećale su autonomiju Kurdima ugovorom iz Sevra 1920. godine. Usled otpora Turske, na čelu sa Mustafom Kemal-pašom Ataturkom, došlo je do novih pregovora u Lozani 1923. godine. Zapad je priznao granice nove turske republike i, kao rezultat toga, Kurdi su se našli podeljeni između tri postosmanske države – Turske, Iraka i Sirije, kao i sa manjim brojem stanovnika u Iranu.

Od tada kurdska politika je komplikovana i podeljena. Kurdi nisu nikada napravili ozbiljan pankurdski nacionalni pokret. Umesto toga, odvojene kurdske populacije su svaka zasebno razvijale svoje pokrete. Sa početkom Arapskog proleća i građanskih ratova u Siriji i Iraku, kurdsko pitanje je ponovo izašlo na svetlost dana. Ironično zvuči da je jedan od glavnih pokretača rata u Siriji upravo Turska, kojoj se sada kurdsko pitanje vraća kao bumerang.

Ipak, vratimo se u ne tako davnu istoriju… Savremeni kurdski nacionalisti vole da prate poreklo njihovog državno-nacinalnog pitanja od prvog pokušaja kurdske državnosti – kratkotrajne Republike Mahabad. Zvanično poznata kao Republika Kurdistan, proglašena je u iranskom gradu Mahabad početkom 1946. godine, ali ugušila ju je iranska vojska samo nekoliko meseci kasnije.

PRIVREMENA REŠENjA
Lider oružanih snaga kratkotrajne republike bio je mula Mustafa Barzani (na slici ispod), irački Kurd i otac Masuda Barzanija, aktuelnog predsednika kurdske regionalne vlade Iraka. Posle svrgavanja Sadama Huseina, Kurdi su dobili autonomiju sa velikim ovlašćenjima na severu Iraka, ali to još uvek nije samostalna država. Kurdska uznemirenost i ustanak nastavljaju su se pod vođstvom porodice Barzani godinama kasnije. Najvažniji događaji su se odigravali pod vođstvom Mustafe Barzanija u severnom Iraku od 1961-70. godine.

mustafabarzaniPod vođstvom Masuda Barzanija (na slici ispod) i njegove Kurdske demokratska stranka, 1983. godine, a u savezu sa mlađom Patriotskom unijom Kurdistana, koju je predvodio Jalal Talabani, ponovo je otpočeo ustanak. Ovaj ustanak je brutalno slomio Sadam Husein u zloglasnoj kampanji Anfal, tokom koje je koristio otrovni gas protiv civila u selu Halabja 1988. godine, usmrtivši tri do pet hiljada ljudi.

Posle Prvog zalivskog rata 1991. godine nastala je kurdska autonomna zona u severnom Iraku. Od 2003. godine i američke invazije, ta zona postala je kvazisuvereni entitet, sa svojim oružanim snagama, političkim sistemom i ekonomskim interesima.

Autonomna zona Kurda je danas najmirniji i najprogresivniji deo Iraka. Erbil, glavni grad, doživljava pravi bum. Ali kurdska politika ne počinje i ne završava se u severnom Iraku. Drugi veliki nacionalni pokret Kurda počeo je 1984. godine na jugoistoku Turske pobunom na čelu sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK). Cilj je bio osnivanja kurdske države. Ustanak i turski odgovor odneli su više od 40.000 života. Ali 2013. godine proglašeno je primirje i počeo je mirovni proces, u nadi da će se sukob okončati.

U međuvremenu, građanski rat u Siriji doveo je do pojave kurdskih enklava na severoistoku zemlje. Ova oblast je pod kontrolom kurdske Demokratske stranke (PID), izdanka PKK. Za razliku od zone u Iraku, ova embrionalna autonomna zona je siromašna i nestabilna. Ipak raduje obećanje sirijskog lidera Bašara Al Asada da će Kurdi po završetku sukoba dobiti svoju istinsku autonomiju. Ne treba biti previše pametan da se pogodi kako je turski predsednik Erdogan najžešći protivnik takvog razvoja događaja.

Dve snažne i vrlo različite kurdske autonomne zone izašle su iz ruševina društava Iraka i Sirije, dok su turski Kurdi i dalje angažovani u pregovorima za ostvarenje svojih prava.

Danas je najznačajnije pitanje za Kurde kako da konsoliduju ove dobitke i šta mogu da ostvare sa njima. Retko se otvoreno razgovara, ali iznad svega se nazire pitanje kurdske državnosti i šta bi to značilo za Kurde, kao i za region u celini. Da li će Kurdi nastaviti da razvijaju svoje kvazidržave, ili će se okrenuti ka suverenitetu? Da li događaji koji slede predstavljaju put ka kurdskoj nezavisnosti, odnosno da li će za posledicu imati podelu Iraka, Turske i Sirije?

Put do suverenosti za Kurde je i dalje posut preprekama. Kao što je navedeno, postoje danas dve glavne snage u kurdskoj politici. Jedna od njih potiče iz iračkog iskustva Kurda, druga od onog iz Turske. U poslednjih nekoliko godina svaka od ovih frakcija napravila je značajan napredak u pravcu nametanja svog vođstva u pankurdskom pokretu.

RIVALSTVO MEĐU KURDSKIM POKRETIMA
Prvi od njih je Kurdska demokratska partija (KDP) Masuda Barzanija u Iraku. Drugi je PKK u Turskoj, na čelu sa zatvorenim osnivačem Abdulahom Odžalanom (na slici sasvim dole). KDP i PKK imaju drastično različite vizije kurdske budućnosti. KDP je tradicionalna konzervativna organizacija, proamerička (prozapadna) i probiznis, ukorenjena u klanu i plemenskim strukturama iračkih Kurda. Njen lider, na kraju krajeva, izdanak je najistaknutijih političkih porodica iračkih Kurda.

masudbarzaniSa druge strane, PKK je levičarska organizacija sa svojim korenima u radikalnom previranju u Turskoj u 70-tim. Njen osnivač Odžalan je iz siromašne ruralne porodice. Iako je pokret prešao dug put od svojih ranih dana, ipak predstavlja poseban, sekularni levičarski nacionalni pokret, kakav je retko viđen na današnjem Bliskom istoku. To se ogleda pre svega u njenim veoma progresivnom pristupu o ulozi žena u društvu i politici, koji je u oštrom kontrastu sa okolnim kulturama (izuzimajući vladajuće Alavite u Siriji).

Međutim, oba pokreta su političko-vojne organizacije, koje pate od autoritarnih tendencija prisutnih u takvim grupama. Tako PKK ostaje na listama terorističkih organizacija SAD i EU. Ali ova oznaka je više ustupak turskim senzibilitetima i interesima, nego objektivna procena stvarne opasnosti. Šta god da je bio slučaj u prošlosti, danas je PKK gerilska organizacija u ratu sa turskim snagama bezbednosti, a ne grupa koja namerno cilja civile.

Već decenijama Turci vide kurdske nacionalne težnje kao anatemu. Međutim, to više nije u potpunosti slučaj. Tokom poslednjih nekoliko godina Turska i vlada kurdske autonomije u Iraku izgradile su bliske odnose zasnovane na zajedničkim interesima. Turska se oslanja na Rusiju i Iran zbog zavisnosti od nafte. Istovremeno je kurdska zona bogata naftom i graniči se sa Turskom. Kao rezultat toga, Turska je nedavno napravila „privatne sporazume“ sa iračkim Kurdima za kupovinu zaliha sirove nafte. Ovo je postignuto uprkos glasnim primedbama iz SAD, koje se protive svakom pokušaju kurdske autonomne zone da deluje nezavisno. Naravno, protesti stižu i iz centralne iračke vlade u Bagdadu.

Glavna prepreka za savez u nastajanju između Turske i iračkih Kurda je budući status turskih Kurda i kurdskih enklava na severoistoku Sirije, koji se nalaze na granici sa Turskom. Situacija je još složenija, jer PKK koristi planine Kandil, koje su pod kontrolom iračkih Kurda, kao bazu za pobunu protiv Turske.

Da bi postigli svoje ciljeve, PKK i irački Kurdi moraju da pronađu način da neutrališu delovanje (protivljenje) Turske. Kako sada stvari stoje, jedini način da to urade bio bi da SAD i druge zapadne sile podrže kurdski suverenitet kao legitimni cilj. To bi otvorilo put za veće zapadne investicije i diplomatsku podršku kurdskim ciljevima, a oslabilo bi mogućnost Turskoj da spreči kurdsku nezavisnost. Drugi način je, naravno, kurdsko jedinstvo. Time bi, ako ništa drugo, pobedili klasičnu strategiju Turske – zavadi pa vladaj. Ostaje da se vidi da li će uspeti.

MOGUĆI RASPLET
Ipak, najverovatniji epilog će biti uspostavljanje dve kurdske kvazidržave na teritorijama današnjeg Iraka i Sirije, sa nerešenim pitanjem velike kurdske manjine u Turskoj. Pitanje je samo dokle će to moći da potraje. Ono što treba istaći kao dominantni atribut Kurda jeate njihov odnos prema islamu. Islam kao religija Kurda je činjenica, ali, zbog dominacije etničke identifikacije, on nije militantan kao što je to slučaj među ostalim narodima na Bliskom istoku. U sirijskom Kurdistanu nema identifikacija sa islamističkim pokretima, a kurdska milicija je aktivno angažovana u borbi protiv sirijskih pobunjeničkih grupa povezanih sa Al Kaidom.

abdulahodzalanKurdi tradicionalno nisu neprijateljski nastrojeni prema Zapadu, za razliku od mnogih drugih naroda u regionu. U većini slučajeva, njihova negodovanja i mržnja nisu usmereni protiv SAD ili Evrope, već protiv lokalnih tlačitelja Kurda. Zaista, osim Izraela, kurdska autonomija u severnom Iraku je najviše prozapadno orijentisana od svih vlada u regionu koje nisu monarhije. Vladajuća KDP je otvoreno prozapadna i proamerička. Za razliku od arapskih monarhija, gde je takav prozapadni stav u isključivom interesu vladajućih dinastija, kurdska prozapadna orijentacija je duboko ukorenjena u raspoloženju naroda.

Istovremeno, jačanje antizapadnog sunitskog islamizma, oličeno u Muslimanskom bratstvu i drugim ekstremističkim pokretima, uz podršku Turske i Katara, doveo je do rata i nestablinosti širom istočnog Mediterana. Suverena država Kurda bi mogla biti moćan bedem protiv takvih poremećaja. Takav ishod bi mogao da znači dugo odlaganu istorijsku pravdu za Kurde. Međutim, komplikovana i istovremeno krhka bezbednosna arhitektura na Srednjem istoku zahtevala bi temeljnu reviziju, za koju trenutno (a verovatno i na duži rok) nema naznaka da će biti promenjena.

______
Izvori:

http://rudaw.net/english/kurdistan
http://www.britannica.com/place/Kurdistan
http://www.ukh.edu.krd/
https://en.wikipedia.org/wiki/Kurdistan

Svet
Pratite nas na YouTube-u