ZLOČINAČKA OPERACIJA „OLUJA“, 20 GODINA KASNIJE

LjUBAN KARAN I preduzete mere Hrvatske da se Srbi ne vrate imaju sve elemente...

LjUBAN KARAN

I preduzete mere Hrvatske da se Srbi ne vrate imaju sve elemente dobro pripremljene sveobuhvatne tajne operacije

Hrvatska će i ove godine, pompeznije nego ikad, proslaviti teške zločine nad Srbima iz Hrvatske, dok će Srbi oplakivati postradale i sudbinu izbeglih. Hrvatska je činila ogromne diplomatske napore da u defile uključi što veći broj zemalja, posebno najjačih zemalja NATO, i tako obezbedi definitivnu verifikaciju zakonitosti i ispravnosti zločinačke vojne operacije. Ipak, ne ide im sve po planu i kroz medije se vidi nervoza koja im remeti sljavljeničku atmosferu jer, kako u svet prodire prava istina o „Oluji“, sve je više onih koji se stide svoje uloge u njenoj realizaciji. Zato traže način da se distanciraju od zla koje su počinili hrvatski bojovnici i otkazuju učešće na manifestaciji iako su uredno pozvani i bučno najavljivani.

NIJE VIŠE MOGUĆA LAŽ O „OLUJI“
„Oluja“ je harala pet dana – od 4. do 9. avgusta 1995. godine. Bila je to dobro isplanirana vojna operacija etničkog čišćenja, sa svim propratnim zločinima, sračunatim da izazovu strah i paniku i tako pokrenu reke srpskih izbeglica sa krajnjim ciljem da se nikad ne vrate na svoja vekovna ognjišta. Hrvatska vlast već dvadeset godina „Oluju“ lažno prikazuje kao briljantnu i genijalnu vojno-policijsku operaciju, ali to su samo prazne reči. Svi relevantni podaci i dokumenti i na srpskoj i na hrvatskoj strani jasno govore da je u pitanju ratni zločin i najveće etničko čišćenje na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Pod pritiskom sopstvenih dokumenata o planiranju i izvođenju „Oluje“ i pritiskom neumoljivih statističkih podataka o katastrofalnim posledicama, Hrvati imaju sve manje manevarskog prostora za obmane i lažno prikazivanje ove vojne operacije koju Srbi ne treba nikada i nigde da spomenu bez prideva „zločinačka“. Tako su prinuđeni da neka svoja ključna istorijska dokumenta o stvaranju hrvatske države jednostavno sakriju (kao što su „Topnički dnevnici“) a neka namerno krivotvore i neuverljivo pogrešno tumače (kao što su „Brijunski transkripti“).

Oluja01Transkripti sa sastanka tadašnjeg predsednika Hrvatske Franje Tuđmana sa vojnim vrhom Hrvatske vojske na Brionima (31. jula 1995. godine) jasno pokazuju da su teški zločini i etničko čišćenje planirani i naređeni, pa stoga ova vojna operacija ne može biti nikakav podvig, nego običan zločin nad civilnim stanovništvom. Na ovom sastanku sam Tuđman daje instrukcije svojim generalima kako da se izazove strah i panika kod srpskog stanovništva sa ciljem proterivanja u Srbiju, iako će im hrvatska vlast, kako je rekao, „tobože jamčiti građanska prava“.

Sada Hrvati imaju veliku muku kako da protumače tako jasno izgovorene Tuđmanove reči „tobože jamčiti“, jer one ne mogu značiti ništa drugo nego da Srbe treba pobiti i proterati. Da ovo nije prestroga konstatacija, potvrđuju i Tuđmanov zaključak na istom sastanku da „tokom ove akcije Srbi treba da nestanu iz Hrvatske“.

„Topnički dnevnici“ su morali da budu sakriveni jer nisu mogli da se krivotvore niti da se pogrešno tumače. Oni u potpunosti kompromituju i operciju „Oluja“ i „genijalne“ hrvatske generale i „zapovjednike“. Iz njih se jasno vidi utrošak granata i drugih ubojnih sredstava po vremenu i prostoru. Jasno se vidi da su bezdušno granatirani civilni objekti i prostori na kojima borave civili, i to ogromnom količinom ubojnih sredstava koja su morala izazvati stradanje, strah, paniku i bežanje civila. Znači, ono što Hrvati prikazuju kao vatrenu pripremu i vatrenu podršku napada ustvari je sastavni deo plana etničkog čišćenja jer civili nisu mogli opstati na područjima koja su tako žestoko tučena i morali su da beže, spašavajući glavu i porodicu.

Osnovni cilj granatiranja nije bila nikakva vatrena priprema niti podrška, nego da se pokrenu izbegličke kolone Srba i usmere prema Srbiji. Nad onim civilima koji nisu bili izloženi direktnoj artiljerijskoj vatri i koji su poverovali u hrvatske tobožnje garancije o bezbednosti i ljudskim pravima izvršeni su svirepi zločini, što je pokrenulo i onaj deo stanovništva koji se kolebao da li da napušta domove i imovinu. Tek ubistva, paljevine, pljačke i neljudsko postupanje prema civilima obezbedili su da se zločinačka operacija etničkog čišćenja uspešno i do kraja realizuje.

Štaviše, kompletan prikazani vojni uspeh Hrvatske vojske u zločinačkoj operciji „Oluja“ je velika prevara. Oni stvarno nemaju čime da se ponose, i to će im objasniti svaki obrazovan i neutralan oficir. Vojska RS Krajine se tako zvala, ali teško da je to i bila. Pre bi se moglo reći da se pretežno radilo o naoružanom seoskom stanovništvu, loše naoružanom, još gore obučenom, koje je u vidu nekakve stajaće vojske branilo svoja sela i svoju teritoriju, plašeći se za goli život. Starosna struktura onih koji su imali oružje je bila katastrovalna a komandni kadar na nižem taktičkom nivou uglavnom priučen i potpuno neuvežban u smislu vođenja širih operacija i frontalnih sukoba.

Ovakvu „vojsku“ Hrvati su napali najmanje sedam puta jačim snagama. U napadu je učestvovalo 150.000 vojnika Hrvatske vojske i 25.000 vojnika Armije BiH, što je ukupno 175.000 vojnika prema 27.000 vojnika Vojske RSK. Sem toga, Hrvati su bili moderno opremljeni i naoružani, dobro obučeni od stranih instruktora i dobro utrenirani za konkretnu akciju, uz sveobuhvatnu logističku, propagandnu i ko zna kakvu još pomoć SAD i NATO. Srbi u Hrvatskoj su sa pravom računali na pomoć Srbije i Republike Srpske, ali ta pomoć je izostala. Bili su prepušteni sami sebi i nisu imali nikakve šanse da se odbrane.

Oluja02Njihovi izbeglički putevi trasirani su na Brionima. I u čemu je tu veliki vojni uspeh i podvig Hrvatske vojske ako se ima u vidu odnos snaga, kvalitet oružja i podrška saveznika? Ni jedan častan oficir ili general ne bi se ponosio takvom pobedom, čak i da nisu počinjeni teški zločini i etničko čišćenje.

VREME RAZOTKRIVANjE ZLOČINA
Teške zločine u operaciji „Oluja“ počinile su do zuba naoružane vojne formacije Hrvatske vojske, uz svesrdnu pomoć takozvane „međunarodne zajednice“. Falange Franje Tuđmana iznenada i žestoko su napale srpsko stanovništvo u zonama pod zaštitom Ujedinjenih nacija kada je bespotrebno i svirepo ubijeno najmanje 2.650 srpskih civila a trajno etnički počišćeno oko 340.000 Srba. Tom prilikom su, kako je sam Haški tribunal rekao (pa porekao), izvršeni teški zločini u vidu ubistava, nečovečnih dela, okrutnog postupanja, deportacije, pljačke i razaranja. Sramno je da za ove zločine niko nije odgovarao, ali mi Srbi nikada nećemo zaboraviti ko ih je počinio i nikada nećemo prestati insistirati da zločinci odgovaraju i da se zločini osude. Mi znamo koji su to hrvatski „zapovjedici“ naređivali i nadgledali zločine nad civilima. To su pre svega Franjo Tuđman sa svojim „Glavnim stožerom“, a zatim direktni komandanti u zločinačkoj vojnoj operaciji „Oluja“: Zvonimir Črvenko, Ivan Basovac, Petar Stipetić, Luka Džanko, Miljenko Crnjac, Mirko Norac, Ante Gotovina, Đuro Dečak, Živko Budimir i Atif Dudaković. Zatim direkni izvršioci masovnih ubistava civila koji su za sada skriveni i zaštićeni.

Po ko zna koji put u istoriji Srbi u Hrvatskoj su uspavani lepim pričama, lažnim obećanjima, dogovorima, pregovorima a zatim prevareni, masakrirani, opljačkani i proterani. Ovu veliku i sramnu prevaru hrvatska vlast danas prikazuje kao izvanredno osmišljeno i izvedeno „strategijsko iznenađenje“. A, ustvari, jedino iznenađenje je bilo u tome što im je „međunarodna zajednica“ dozvolila da bez odgovornosti i posledica napadnu zaštićene zone UN. Niko nikada nije Hrvatsku pozvao na odgovornost zbog tako drastičnog kršenja međunarodnog prava iako su zone pod kontrolom UN neprikosnovene. Zločinačka akcija je na Zapadu prećutno odobrena a negde i javno podržana. Štaviše, razotkriven je umišljaj međunarodne zajednice koja je Srbe razoružavala i definitivno spremala za političko rešenje problema a istovremeno je tajno naoružavala, obučavala i huškala Hrvate da se odluče za vojno rešenje „srpskog pitanja u Hrvatskoj“.

Oluja05U planiranju i realizaciji hrvatske zločinačke operacije „Oluja“ aktivno su učestvovali oficiri NATO, što je potvrdio i američki general Čarls Bojd, tadašnnji zamenik komandanta ove vojne alijanse. Doslovno je rekao „da su SAD i NATO pomogle u osmišljavanju i sprovođenju tog plana“. Nije teško zaključiti zašto jer se ovladavanje Hrvatske teritorijama na kojima su živeli Srbi uklapa u planove širenja NATO na Istok. Nikom danas ne treba objašnjavati šta znači pomoć i savezništvo obaveštajno-bezbednosnog sistema SAD i NATO, koji se odavno ne bavi samo pukim prikupljanjem podataka, nego sprovodi obaveštajna dejstva kojima se postižu strategijski ciljevi bez zvaničnog učešća u lokalnim i regionalnim ratovima. Tako se ovaj zločin Hrvatske vojske, za koju se znalo da će ubrzo biti u sastavu NATO, može gledati i kao na kolaterarnu štetu širenja ovog vojnog saveza na Istok.

TAJNA OPERACIJA SPREČAVANjA POVRATKA
Politika hrvatske vlade po pitanju povratka prognanih Srba je neiskrena i dvolična već dvadeset godina u kontinuitetu, bez obzira ko je na vlasti. Suština te politike može da se svede na jednu reč koju je izgovorio Franjo Tuđman u „Brijunskim transkriptima“, reč „tobože“. Sve što su preduzeli da se Srbi vrate tobože su preduzeli: tobože ih pozivaju da se vrate, tobože im garantuju bezbednost, tobože im vraćaju imovinu, tobože im obezbeđuju uslove za normalan život po povratku itd.

Preduzete mere hrvatske države da se Srbi ne vrate imaju takođe sve elemente dobro pripremljene sveobuhvatne tajne operacije. Naravno zločinačke operacije, kao što je bila i „Oluja“. Već dve decenije potencijalni povratnici se zastrašuju dobro smišljenim naučnim metodama. Najčešća metoda su privođenja i saslušanja državnih organa Hrvatske, pritvaranja i pokretanja istraga. I to ne hapse Srbe pri prvom, pa ni drugom dolasku u Hrvatsku, nego najčešće kod trećeg prelaska granice. Tako se anulira osećaj sigurnosti koji Srbi mogu steći ako jednom uđu u Hrvatsku i ne budu uhapšeni.

Zatim, najčešće se namerno hapse i zatvaraju Srbi koji nemaju baš nikakvu krivicu i koji nisu ni mrava zgazili. Nije bitno da li će biti suđeni jer psihološki efekat na prognane Srbe se postiže već činom hapšenja. Ovo zbog toga što svi ostali koji razmišljaju o povratku kažu: kada su njega uhapsili, onda ja ne smem ni pomisliti da se vratim“, i definitivno odbacuju ideju o povratku.

Oluja03Prema onima koji se ipak vrate na svoja imanja primenjuje se neka vrsta uznemiravanja, pretnji, premlaćivanja pa i ubistva. Za to su zadužene nekadašnje ustaške emigrantske organizacije ili njihovi članovi kao što su Hrvatski oslobodilački pokret (HOP), Hrvatsko revolucionarno bratstvo (HRB) i druge kojima je terorizam i nasilje bila suština borbe za nezavisnu hrvatsku državu. Osamostaljenjem Hrvatske izgubili su smisao svog postojanja, ali i dalje opstaju udruženi i organizovani u borbi protiv Srba i svega što je srpsko. Njihov novi ideal na kome rade jeste etnički čista Hrvatska.

Da su sva obećanja i garancije kada su Srbi u Hrvatskoj u pitanju „tobože“, najbolje se vidi kroz gaženje i ono malo prava koja su dobili, kao kada su u pitanju dvojezične table i ćirilica kao pismo gde većinski žive Srbi, te kroz stalne pritiske i presije da se poništi „Zakon o amnestiji“, koji garantuje bezbednost svim Srbima u Hrvatskoj koji nisu počinili ratni zločin. Pritisci i pretnje su jaki i konstantni a sigurnost, umesto da se vremenom poboljšava, sve je lošija. Rezultat je katastrofalan jer Srbi, umesto da se vraćaju u Hrvatsku, i dalje se iseljavaju.

DA LI JE POVRATAK IPAK MOGUĆ?
Hrvati su se ipak preračunali i greše ako misle da je vreme učinilo svoje i da se proterani Srbi neće vratiti. Greše ako misle da će tajnim operacijama uspeti da spreče povratak Srba u svoje kuće, stanove i na svoja imanja, i da će tako verifikovati rezultate etničkog čišćenja. Za sada se međunarodna zajednica sa njima solidarisala, ali zločini počinjeni u „Oluji“ ne zastarevaju i nekada će doći na dnevni red. Etničko čišćenje ne može da se prihvati, da se ozakoni i da se zaboravi. Ako Jevreji nisu klonuli duhom i izgubili nadu skoro dva milenijuma da će se vratiti u svoju postojbinu, pošto su ih proterale rimske legije, zašto bi Srbi klonuli duhom već nakon dvadeset godina? Dve hiljade godina, s kolena na koleno, istorijski pozdrav Jevreja je bio: „Dogodine u Jerusalimu“, i ostvarili su svoj san. Takvu upornost i veru moraju pokazati i Srbi kada je u pitanju povratak u Liku, Kordun, Baniju, Slavoniju i druge delove koje su naseljavali.

oluja08Međunarodna javnost treba da zna da je zločinačka „Oluja“ samo deo dugogodišnjeg pogroma i etničkog čišćenja Srba u Hrvatskoj. I ovde je statistika neoboriva i neumoljiva, tako da jasno definiše ko je zločinac a ko žrtva. Od 1.800.000 Srba u Hrvatskoj, po popisu iz 1931. godine, ostalo ih je samo 186.000, po popisu iz 2011. godine, oko 10 odsto, sa tendencijom daljeg smanjenja. Samo za 80 godina u Hrvatskoj je eliminisano 90 odsto Srba, koji su pobijeni, proterani, pokršteni ili na drugi način asimilovani. I danas možete čuti javne istupe hrvatskih političara koji za Srbe iz Hrvatske kažu da su to Hrvati pravoslavne veroispovesti. Ni popis iz 2011. godine ne daje pravu sliku o dramatičnosti opstanka Srba u Hrvatskoj jer se se u velikom broju radi o staračkim domaćinstvima ili „čuvarima“ preostale imovine. Tako će se i ovaj broj Srba za kratko vreme drastično smanjiti. Zato je stvaranje normalnih uslova za povratak proteranih Srba u Hrvatsku jedina garancija opstanka Srba u Hrvatskoj. Poslednji utisak ohrabruje jer se čini da je masovno otkazivanje učešća pozvanih zemalja na proslavu zločinačke „Oluje“ dobar znak i jasna poruka hrvatskoj vladi da odustane od politike verifikacije etničkog čišćenja i specijalnih tajnih akcija kojima se definitivno sprečava povratak prognanih Srba u Hrvatsku.

Politika
Pratite nas na YouTube-u