PRIZNANjE AMERIČKOG AMBASADORA: SAD SU ODOBRILE „OLUJU“

PITER GALBRAJT U mojim izveštajima Vašingtonu objasnio sam da će to dovesti do odlaska...

PITER GALBRAJT

U mojim izveštajima Vašingtonu objasnio sam da će to dovesti do odlaska većine Srba, ali bilo bi gore da Mladić zauzme Bihać

Verovatno sam bio prva osoba izvan hrvatske Vlade koja je saznala za operaciju „Oluja“. Sedeo sam 20. jula 1995. godine na ručku sa Gojkom Šuškom. Rekao mi je da Hrvatska ne sme da dozvoli pad Bihaća – u to vreme su enklavu zajednički napadali i krajinski Srbi i vojska bosanskih Srba – i da Hrvatska želi da krene u vojnu akciju. Kakav bi po tom pitanju bio stav SAD, pitao me ministar obrane. Znao sam da je to ključno pitanje za predsednika Tuđmana. SAD su bile su relativno neangažovane tokom sukoba u vreme dok je Džordž Buš stariji bio predsednik, ali su postale znatno aktivnije pod predsednikom Klintonom.

Ispregovarali smo Vašingtonski sporazum, koji je okončao sukobe između Hrvata i Bošnjaka 1994. godine i stvorio pravo savezništvo između Zagreba i Sarajeva. I, Uprkos embargu UN (koji smo poštovali), predsednik Klinton rekao mi je da poručim Tuđmanu da mi nećemo prigovarati ako mu druge zemlje budu slale oružje preko Hrvatske za bosansku vlast. Dopremanje oružja počelo je da menja vojne odnose snaga na terenu, koje su do tada bile u korist Srba. I, kao rezultat toga, general bosanskih Srba Ratko Mladić želeo je što pre da „počisti” enklave, uključujući Srebrenicu i Bihać.

SA TUĐMANOM NA BRIONIMA
Šušak je već jednom postavio pitanje o tome. Bilo je to u novembru 1994. godine, kad su Srbi napadali Bihać, a Hrvatska je želela da pomogne. Šušak i ministar inostranih poslova Mate Granić raspitivali su se kako bi SAD na to reagovale. Pošto sam se konsultovao sa Vašingtonom, upozorio sam ih da bi vojna akcija mogla u tom trenutku da znači širenje rata (želeo sam da prenesem drugačiju poruku, ali ambasadori moraju da slušaju i prenose upute koje dobijaju).

galbrajt03Sad sam bio odlučan u tome da se nećemo suprotstaviti. Iako mi je Šušak rekao kako je plan da Hrvatska otvori prolaz prema Bihaću preko Slunja, znao sam da Hrvatska planira da vrati celu Krajinu. U mojim porukama za Vašington objasnio sam da će to dovesti do odlaska većine Srba, ali u „hijerarhiji od lošega na gore” bilo bi gore da Mladić zauzme Bihać. On je već poubijao osam hiljada muškaraca i mladića u Srebrenici. Ako bude klao ljude jednakim intenzitetom u Bihaću, možemo očekivati 40 hiljada mrtvih i bežanje svih ostalih. Pored toga, Srbi su bili ti koji su isprovocirali hrvatski odgovor svojim napadom na Bihać.

Sutradan me predsednik Tuđman pozvao na Brione, gde je ugostio turskog predsednika Sulejmana Demirela. Tokom večere pod zvezdama za nekolicinu gostiju, dvojica državnika podrugljivo su govorili o londonskoj deklaraciji NATO, koja je usvojena tog dana, a govorila je o zaštiti Goražda, dok Bihać nije ni pomenula, a upravo je taj grad bio pod napadom. (Slagao sam se s njima, ali im to, naravno, nisam rekao.) Dogovoreno je da će se Tuđman i Izetbegović sastati u Splitu sutradan i da će na sastanku biti predstavnici Turske, SAD i Nemačke.

Samit se zaista i održao, ali sam bio jedini strani diplomata koji je bio prisutan. Dvojica predsednika i njihovo vojno izaslanstvo dogovorili su se o zajedničkoj akciji, uključujući ofanzivu Hrvatske vojske u Livanjskoj dolini. Dok sam gledao predlog zajedničke izjave, sugerisao sam im da dodaju da je Bosna tražila a Hrvatska pristala da pruži vojnu pomoć. Prema Povelji UN, države imaju pravo na individualnu i zajedničku samoodbranu, pa sam mislio da bi referisanje na međunarodno pravo moglo pomoći u dobijanju međunarodne podrške za nadolazeću ofanzivu.

SASTANAK SA BABIĆEM U BEOGRADU
Krajem jula dobio sam upute koje sam želeo. Odleteo sam na Brione kako bih rekao Tuđmanu – rečnikom mog vlastitog demarša – da cenimo spremnost Hrvatske da prolije krv kako bi zaštitila Bihać. Nije to bilo zeleno svetlo, ali sasvim sigurno nije bilo ni crveno. To je bilo ono što je Tuđman želio da čuje. Upozorio sam ga da Hrvatska mora da zašti mirovne snage UN u Krajini i civilno stanovništvo. Nažalost, propustio je da učini ovo drugo.

Na sastanku na Brionima rekao sam Tuđmanu da me Milan Babić, „premijer” krajinskih Srba, pozvao na sastanak u Beograd. Tuđman je rekao da bi to moglo biti zanimljivo i da bi trebalo da idem (kasnije se predomislio, ali moja vlada mi je ionako rekla da idem). Kad sam se susreo sa Babićem u američkoj ambasadi 2. avgusta, bio je vrlo ozbiljan. Rekao mi je da razume zašto će Hrvatska uskoro napasti Krajinu, ali da ne razume zašto je njegova strana krenula na Bihać. Rekao sam mu da postoji samo jedna mogućnost da se izbegne rat: krajinski Srbi moraju da se povuku iz Bihaća i da pristanu na Tuđmanove uslove reintegracije u Hrvatsku. SAD, rekao sam mu, biće tu da obezbede poštovanje i zaštitu prava Srba. Ali ne mogu se nadati ničem što bi bilo nalik autonomiji ponuđenoj ranije u planu Z-4, koji su Srbi proteklog januara bezobzirno odbili. Babić je pristao na moje uslove i obećao da će sutradan održati konferenciju za novinare.

galbrajt01Javio sam se Tuđmanu sledećeg dana, 3. avgusta kasno popodne. Obojica smo sumnjali da će Babić ispuniti svoja obećanja. Milan Martić, bivši policajac, bio je taj koji je držao pravu vlast u Kninu, a on je istovremeno bio i glup i kukavica. Na kraju je Martić radije žrtvovao stanovništvo Knina nego da prihvati mirovni plan koji ih je mogao spasiti.

Rat uvek ima neželjene posledice i apelovao sam na Tuđmana da pričeka nekoliko dana kako bismo videli hoće li Babić učiniti što je rekao. Ali u tom trenutku operacije su se već toliko zahuktale da ih je bilo nemoguće jednostavno otkazati. Odmah pošto sam otišao, Tuđman je okupio Savet za odbranu i nacionalnu bezbednost, koje je donelo konačnu odluku da se krene sa operacijom „Oluja“. Bili smo uvereni da će Srbi uzvratiti granatiranjem Zagreba, kao što su učinili u maju.

Dva dana kasnije probudio me jak tutanj. Odjurio sam da pozovem Stejt department, kad me moja zaručnica zaustavila i rekla – slušaj. Padala je kiša.

Autor je bio ambasador SAD u Hrvatskoj 1993-1998.

Jutarnji list

Istorija
Pratite nas na YouTube-u