PREDRAG MARKOVIĆ
I pored sveg zla koje su pretrpili, Krajišnici su uspeli, posle oluje koja im je počupala korenje, da niknu u novoj zemlji
Neukusna pompa, uz koju se u Hrvatskoj slavi 20-ta godišnjica „Oluje“, prelazi razmere ukusa. Bez saosećanja sa žrtvama „Oluje“: preko 200.000 prognanih i gotovo 2.000 ubijenih i nestalih, preko 20.000 porušenih kuća. Zamislite kad bi snage Ratka Mladića danas slavile vojnu pobedu „oslobađanja” Srebrenice.
Iz hrvatskih izvješća, sa raznih domoljubnih skupova, izbija takav ponos na taj događaj kao da je Hrvatska pobedila snage Romela, Ajzenhauera i Žukova zajedno, a ne Milana Martića i Gorana Hadžića. U stvarnosti je Hrvatska mobilisala više vojnika nego što je bilo radno sposobnog stanovništva u zapadnim i južnim delovima RSK. Iza Hrvatske su stajale SAD, tako što su NATO snage bombardovale srpska radarska postrojenja, a hrvatsku vojsku savetovali umirovljeni američki generali. Iza krajiških Srba nije bilo nikoga. Specijalni izaslanici iz Beograda već su demontirali većinu moćnijeg naoružanja, kao što su rakete na Petrovoj gori. Strana javnost, zgrožena događajima u Srebrenici dve nedelje ranije, posmatrala je tragediju Krajišnika sa zluradom ravnodušnošću.
KADA JE SVE OTIŠLO DOVRAGA?
Isti oni državnici koji su podstakli pobunu krajiških Srba četiri godine ranije sada nisu dozvolili kolonama izbeglica da prođu kroz Beograd. Malo je primera takvog zanemarivanja svojih sunarodnika u srpskoj istoriji. U ranijoj epizodi sa izbeglicama iz Hrvatske 1941. godine, njihov doček je bio organizovaniji. Tadašnja Srbija je bila mnogo manja i siromašnija od Srbije devedesetih, nije ni bila država, već oblast koja je, uz Poljsku, Sloveniju i sovjetske teritorije, imala najgori položaj u okupiranoj Evropi. I u takvom zgaženom ostatku Srbije izbeglice su prihvaćene srazmerno bolje nego 1995. godine.
Naša država se ni kasnije nije mnogo popravila. Hrvatska je pokolje i paljevine zamenila prefinjenijom politikom tajnih optužnica za ratne zločine, pa onda prividno nežnijim otimanjem zemljišta, stanarskog prava i penzija. Zvaničnici Srbije nisu želeli da ljute svoje hrvatske sagovornike, pa se nisu baš preterano obazirali na te sitnice. Pasivnost Srbije po pitanjima imovinskih i penzijskih prava je tim čudnija kada se ima u vidu da bi rešavanje ovih problemo donelo veliki novac opljačkanim Krajišnicima, a samim tim i njihovoj novoj državi. A imamo dva hrvatska Srbina na svom novcu: Teslu i Milankovića.
Da li je i kako ovo stradanje moglo da se izbegne? Kada je sve otišlo dovraga? Zapaljiva retorika beogradskih medija i celog Miloševićevog režima je sigurno odigrala svoju ulogu, kao i petljanja raznih „nacionalnih radnika“ na terenu. Međutim, nova hrvatska država nije činila ništa da umiri svoje Srbe. Hrvatski Srbi su se uplašili, a zastrašivali su ih i mediji, da se ponavlja 1941. godina. Ali to se činilo i drugima. Hrvatski publicista jevrejskog porekla Slavko Goldštajn napisao je knjigu sa baš tim naslovom: 1941: godina koja se vraća. Ustaše su se uz počasti vraćale u zemlju. Najviši hrvatski državnici su u govorima hvalili NDH. Tuđman je osetio da mu odgovara eskalacija krize. Rat bi mu pomogao zbog makar tri razloga. Prvo, homogenizovao bi Hrvate. Drugo, razorio bi ideju o mogućnosti zajedničkog života. Nije slučajno najveća žrtva rata u Hrvatskoj ‒ Vukovar, grad sa najvećim procentom Srba (skoro 40 odsto), Jugoslovena i mešanog stanovništva (u nekim popisima i do 20 odsto). I, treće, razaranje hrvatskih gradova pobudilo bi simpatije kod svetskog javnog mnenja i izbrisalo uspomenu na ustaše i najgori mogući imidž jedine nezavisne hrvatske države u istoriji. Da bi se situacija zaoštrila, uklanjani su ljudi koji su bili za saradnju, kao osiječki policajac Josip Rajhl-Kir.
NOVI TESLE I MILANKOVIĆI
Država Srbija i deo srpskih vođa u Hrvatskoj išli su na ruku Tuđmanovom planu. Bombardovanje i pljačkanje okoline Dubrovnika, jednog od retkih u svetu poznatih gradova bivše Jugoslavije, zgrozilo je i one ljude koji nikada nisu čuli ni za Srbe ni za Hrvate. Razoreni Vukovar je dospeo i do spota Majkla Džeksona. Glupost srpskih državnika je pomogla da država Hrvatska, uprkos snažnim elementima neonacizma, postane simbol borbe za demokratiju protiv, navodno, neokomunističkog diktatora Miloševića. Na sve to stalno su pogoršavali kvalitet rukovodstva hrvatskih Srba. Oterali su mudrog Jovana Raškovića, koji je verovao u umereno rešenje, neku vrstu autonomije. Rukovodstvo krajiških Srba je bivalo sve gore, do nenadmašnog Gorana Hadžića. Još nisu najjasnije okolnosti za odbijanje plana Z-4. Umesto skoro-države, koju je prećutno nudio taj plan, narod Nikole Tesle je dobio proterivanje.
I pored sveg zla koje su pretrpili, Krajišnici su uspeli, posle oluje koja im je počupala korenje, da niknu u novoj zemlji. Osnovali su mala i srednja preduzeća, porodične firme i gazdinstva, mahom po Vojvodini. Jedan od njih je sa kesom došao iz Osijeka i napravio poslovnu imperiju u Banatu. Obogatili su Srbiju. Ne znamo da li će se među njima roditi novi Nikola Tesla, Milutin Milanković ili Arsen Dedić. Ako se to desi, biće to pre u Inđiji ili Pazovama nego li u Ravnim kotarima, Kninskoj krajini, Lici, Baniji i Kordunu…
