JUN JUNG-KVAN: OBAMINO ZBLIŽAVANjE S OTPADNICIMA

Zašto na red za otopljavanje nnj bi došla i Severna Koreja Predsednik SAD Barak...

Zašto na red za otopljavanje nnj bi došla i Severna Koreja

Predsednik SAD Barak Obama nije propustio prilike koje su mu predstavljene. Zapravo, nedavni sporazum s Iranom, koji je usledio nakon diplomatskog proboja sa Mjanmarom i Kubom, trebalo bi da navede one koji govore o opadanju Amerike da još jednom razmisle

Svoje čuvene reči o Iraku, Iranu i Severnoj Koreji kao „osovini zla“ predsednik Džordž Buš izrekao je u svom govoru o stanju nacije u američkom Kongresu 2002. Međutim, u godinama koje su usledile Amerika nije svaku od tih država tretirala isto. Razlike su veoma upućujuće.

Buš i njegovi saradnici jastrebovi verovali su da samo sila ili „promena režima“ može zaustaviti terorizam ovih „otpadničkih“ država ili njihove planove da nabave „oružje za masovno uništenje“. Dakle, marta 2003, Sjedinjene Države su napale Irak, što je za posledice imalo stanje gotovo stalnog građanskog rata koje je potrajalo više od decenije, vladu u Bagdadu bez uticaja i sada uspon Islamske države.

U Iranu tadašnji umereni predsednik Muhamed Hatami nudio je nešto što je moglo biti razuman dogovor o zauzdavanju nuklearnog programa te zemlje. Ali Buš i njegovi ljudi su radije odabrali pritisak na Iran sankcijama i vojnim pretnjama, a svaka nada u rešenje pregovorima iščezla je kada je Mahmud Ahmadinežad nasledio Hatamija 2005. Tek kada je 2013. ponovo izabran umereni predsednik Hasan Ruhani, takva nada se vratila.

Srećom, predsednik SAD Barak Obama nije propustio prilike koje su mu predstavljene. Zapravo, nedavni sporazum s Iranom, koji je usledio nakon diplomatskog proboja sa Mjanmarom i Kubom, trebalo bi da navede one koji govore o opadanju Amerike da još jednom razmisle.

Ali šta je sa Severnom Korejom, preostalom među državama notorne osovine? Bušova administracija smatrala je da je ženevski sporazum o zamrzavanju nuklearnih aktivnosti Pjongjanga koji su 1994. potpisale Severna Koreja i SAD bio akt umirivanja, koji je načinila „naivna“ administracija predsednika Bila Klintona. Buš je bio za tvrđi pristup, uz takozvana šestostrane razgovore koji su počeli 2003. uz učešće SAD, Kine, Rusije, Japana, Severne Koreje i Južne Koreje. Iako to nije bilo objavljeno, vladalo je široko rasprostranjeno uverenje da su Amerikanci želeli promenu režima.

Ali iako je Buš očuvao čvrst pristup Amerike prema Iranu, 2006. je promenio politiku prema Severnoj Koreji i počeo da traži dogovor, na šta je bez sumnje uticala prva nuklearna proba Pjongjanga iz oktobra te godine. Sporazum postignut u petoj rundi šestostranih pregovora februara 2007. nije mogao biti primenjen zbog odbijanja Severne Koreje da prihvati protokol o verifikaciji.

Kada je Obama stupio na dužnost februara 2009, i ponudio da „pruži ruku“ Bušovim otpadničkim državama, optimisti su se nadali pregovorima denuklearizovanoj Severnoj Koreji. Nažalost, Severna Koreja je izdala SAD bar tri puta posle toga: maja 2009. je izvela drugu nuklearnu probu; aprila 2012. je lansirala satelit kršeći rezolucije 1718 i 1874 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija; februara 2013. izvela je treću nuklearnu probu. S obzirom na to da severnokorejski režim često preti da će ciljeve u Americi – od Havaja do Vašingtona – pretvoriti u „more vatre“, teško je održati optimizam.

Šta bi iskustva sa „osovinom zla“ od 2002. trebalo da kažu kreatorima politike u SAD? Prvo, „promena politike“ ima više smisla od težnje ka promeni režima. Bušova administracija promenila je režim u Iraku, ali po ogromnu cenu koja se i sada plaća. Suprotno tome, Obamin cilj u vezi sa Iranom bio je umeren i usmeren na denuklearizaciju. I pokazao se kao uspešan.

Šta, onda, ovo govori u vezi sa Severnom Korejom? S obzirom na ranije diplomatske taktike Kimovog režima, Obama je razumljivo kolebljiv da pokrene bilo kakvu novu diplomatsku inicijativu i možda s pravom veruje da bi to njegovim domaćim političkim protivnicima dalo municiju da upropaste njegov dogovor sa Iranom.

Dakle, pristup „čekaj i vidi“ će se po svoj prilici nastaviti. Ipak, čekati da se Severna Koreja uruši je po prirodi stvari strategija promene režima – a cena haotične ili nasilne propasti može biti zastrašujuće visoka. Upravo strah od te cene drži Kinu pasivnom kada je reč o njenom severnokorejskom klijentu.

Ali vreme nije na strani Amerike. Severna Koreja i dalje proširuje svoje nuklearne zalihe i razvija tehnologiju raketa dugog dometa (već je u stanju da lansira balističku raketu koja može da pogodi zapadnu obalu Amerike). Ukratko, ta zemlja postaje direktna bezbednosna pretnja SAD.

U skladu s tim, SAD treba da imaju samo ograničene ciljeve prema Severnoj Koreji i da shvate da će ih postići jedino ako ih povezuju sa ekonomskim koristima za Kimov režim. Odluka Libije iz 2003. da napusti svoj nuklearni program i dogovor sa Iranom bili su mogući baš iz tog razloga.

Severna Koreja, naravno, nije Libija niti Iran. Ali isto tako nije ni pustinjačka država iz pedesetih godina prošlog veka, već se poslednjih godina znatno pomerila ka tržišnoj ekonomiji. U stvari, već početkom ovog veka više od četiri petine prosečnih domaćinstava u Severnoj Koreji nezvanično je zarađivalo od tržišnih aktivnosti. Istovremeno, režim zavisi od poreza na međunarodnu trgovinu.

Vođa Severne Koreje Kim Džong-Un nije reformista poput Denga Sijaopinga; ali njegov režim postaje nalik svakodnevnoj Kini zahvaljujući nepovratnoj ekspanziji tržišnih snaga. To će sigurno izmeniti kontekst u kojem Kim kalkuliše sa koristima i šteti od svog nuklearnog programa. Zapad svojom računicom treba da olakša ovu promenu.

Iznad svega, činjenica da SAD, Kina i Rusija mogu da sarađuju oko Irana može se pokazati korisnom. Posebno stav kineskog predsednika Si Đinpinga, koji je bliži stavovima Amerike nego što su bila gledišta bilo kog od njegovih prethodnika. Imajući na umu ekonomsku zavisnost Severne Koreje od Amerike – sada se računa da je to oko 90 odsto trgovine – od kritične je važnosti iskoristiti prednosti promene politike.

Najbolji put da se to uradi biće odreći se „strateškog strpljenja“ i započeti nezvanične kontakte sa Pjongjangom radi sondiranja Kimovih namera. Najzad, biti strpljiv sa tako nepredvidljivim režimima nikad nije vrlina.

Autor je bivši ministar spoljnih poslova Republike Koreje i profesor međunarodnih odnosa na Narodnom univerzitetu u Seulu

Izvor Project Syndicate/Danas, 06. 08. 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u