DUŠAN PROROKOVIĆ: ŠTA NAS ČEKA SA HRVATIMA NA DUNAVU

Primer iz Piranskog zaliva nam govori da ne treba žuriti sa bilo kakvom odlukom,...

Primer iz Piranskog zaliva nam govori da ne treba žuriti sa bilo kakvom odlukom, a još manje sa najavljivanjem arbitraže

„Hrvatska izlazi iz arbitraže. Ovakav sporazum moramo raskinuti!“, najavio je predsednik Vlade Hrvatske Zoran Milanović. Radi se o arbitražnom postupku između Hrvatske i Slovenije, kojim je trebalo da bude utvrđena granična linija u Piranskom zalivu. Ključno pitanje je: ima li Slovenija direktan pristup međunarodnim vodama? Hrvatska to osporava, a na arbitražu se krenulo posle višegodišnje pat-pozicije.

Problem je nastao pre nekoliko nedelja, kada su mediji objavili prisluškivane razgovore između slovenačkog sudije pri arbitraži i predstavnice slovenačkog ministarstva spoljnih poslova, zbog čega se u Zagrebu podigla prilična galama o tome kako su prekršeni pravni i moralni kodeksi, koji regulišu ponašanje arbitražnih sudija, a Vesna Pusić, ministarka spoljnih poslova Republike Hrvatske, je još i dodala da ovo nije samo pitanje pristrasnosti slovenačkog arbitra, „nego i da je stavljao dokumente u spis predmeta zbog čega je ceo proces kontaminiran.“

Cela ova operacija u Hrvatskoj usledila je pošto su u Zagrebu, između ostalog, i zahvaljujući prisluškivanim razgovorima, saznali da će suštinski pobednik u sporu biti Slovenija, pa je sasvim moguće da se situacija koristi kako bi se sprečio nepovoljan razvoj situacije. Međutim, ispostavilo se da će Hrvatska izaći iz arbitražnog postupka mnogo teže nego što se očekivalo. Cela procedura je složena i dugo traje, a Evropska komisija je već saopštila da će Arbitražni sud nastaviti da radi čak i ako Hrvatska odluči da se povuče (što je u međuvremenu već i učinila), a predstavnica ovog tela je izjavila: „Evropska komisija ne vidi održivu alternativu arbitražnom postupku.“

Sve je ovo od velike važnosti za Srbiju. Hrvatska je u „graničnom sporu“ sa svim komšijama, osim sa Mađarskom. Ostaje otvoreno pitanje: kako je mogla biti primljena u EU, kada je jedan od osnovnih uslova nepostojanje sporova ovakve vrste sa susedima? Znamo da je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, u aprilu 2011. godine, posle razgovora sa Jadrankom Kosor i Borutom Pahorom u Smederevu najavio da će pitanje granice biti rešeno do leta (?!), a nešto kasnije je u sličnom tonu i poslao pismene garancije, kako bi Hrvatska nesmetano ušla u EU. Inače, sa Srbijom Hrvatska ima najznačajniji spor, jer zvanični Zagreb tvrdi da se dve zemlje ne graniče sredinom reke, već da je na levoj obali Dunava ostalo njenih 11.000 hektara, pa se granica mora menjati na štetu Srbije.

Premijer Aleksandar Vučić je izjavio da će Srbija sa Hrvatskom pokušati da reši ovo pitanje na bilateralnom nivou, a ako to ne uspe, da ćemo ići u arbitražni postupak. Međutim, primer iz Piranskog zaliva nam govori da ne treba žuriti sa bilo kakvom odlukom, a još manje sa najavljivanjem arbitraže. Bolje bi bilo strpljivo i temeljno pripremati sopstvenu poziciju.

Od mogućeg okupljanja hrvatskih komšija i pokušaja traženja rešenja na samitu o granicama, do, kako predlaže Igor Marković, uzimanja u obzir istorijskih činjenica iz 1945. godine:

„Komisija pod vođstvom Milovana Đilasa, koju je imenovalo predsedništvo AVNOJ 19. juna 1945, trebalo je da utvrdi liniju razgraničenja između Srbije i Hrvatske. /. Granice su određivane prema srezovima, a ne prema selima. Od četiri većinski srpska sreza na desnoj obali Dunava, dva su pripala Hrvatskoj (Baranja i Vukovar), a dva Srbiji (Šid i Ilok). Prema tome, grad Ilok i sela Mohovo, Šarengrad (Iločki srez), Tovarnik, Ilača, Šidski Banovci, Bapska, Lipovac, Strošinci (Šidski srez) pripali su AP Vojvodini, odnosno Srbiji. Ipak, sva ta mesta kasnije su završila u Hrvatskoj, navodno, „nakon referenduma“. Međutim, ne postoje nikakvi zvanični podaci koji ukazuju da je bilo kakav referendum održan u tim mestima (ne znaju se čak ni datumi fantomskih referenduma).“

Izvor Novosti, 07. avgust 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u