ZAŠTO JE BALETAN PUCAO?

NIKOLA PILIPOVIĆ / MARIJA VAUDA (MANIK) Slavi narodni umetnik baletne umetnosti naš brendirani, srpski...

NIKOLA PILIPOVIĆ / MARIJA VAUDA (MANIK)

Slavi narodni umetnik baletne umetnosti naš brendirani, srpski nikada ugasli demokratski duh

Novi Standard je izvesno vreme u naslovima tekstova imao rečcu „ili“ koja je bila označitelj da se u tim tekstovima najverovatnije radi o borbi principa, o tome da će sam tekst doneti razrešenje te borbe. On je dijalektički overen, sa garancijom (kako bi rekao Hegel, „iza [toga] ostaje mrtvo telo koje iza sebe širi izvesni entuzijazam“) označene dileme koju implicira to „ili“. Šta je to „to”, to razrešenje… U suštini i nije važno, jer tek sa ovim drugim „to“ koje dolazi posle „ili“, „to” kojim je tekst započet, zajedno razrešava ono što je tekst imanentno obećavao samim nazivom. Ono što je bilo u samom središtu nadolazećeg smisla koji je naslov sa „ili“ nagoveštavao kao potencijal – najzad bi dolazilo. Svaki tekst koji bi nas utešio na takav način već i zbog naslova imao je privilegovano mesto semiološkom ključu razrešenja nagoveštene meta-dileme.

A u nas, čim ima da se bira – ne valja. Ili otkrijemo da de facto ne može biti konsenzusa čak ni o tome kako se bostan ocenjuje bez rezanja, a kamoli kako tumačiti neku misao ili društveni proces. Tako indukovani paradoks bio je, i to sasvim uspešno, srce našeg društvenog sistema od 2000. naovamo, a koji smo mi, Srbi, svojeručno, dakle rukama raznih važnih ambasadora „izmaštali“, e da bi se kroz njega, kao kroz pukotinu za gvirenje, nazrela izvesna realnost, naša „rođeno-rodnaja“ stvarnost, pa makar bila kljasta ili čak pomalo i servilna sa blagim okusom slugeranjske predrobovske poslušnosti. Šta mari? Plivamo, dišemo na slamčicu, ali dišemo, to je naša mala tajna. Ionako će Mesija dunuti u trubu, pa će nevaljalci tada dobiti šipak, a ne vaskrs i ulazak u večni beskonfliktni život. To nas održava u duhovno-duševnoj formi inače bi odavno postali mormoni.

HUSO, HASO I UČVRŠĆIVANjE
Teško je pod Botom bilo poverovati da se uistinu događa to što nam se tada događalo, a još teže je bilo sve to otrpeti, jer, zaboga, on beše Demokratski-Izabrani-Predsednik u jednoj sasvim nedemokratski osmišljenom sistemu sprovođenja institucije izbora, ili, drugim rečima, u jednoj parodijskoj praksi u sprovođenju tog najsvetijeg demokratskog čina. Kao i ona narodna krađa u Skupštini 2000. godine i izlozima radnji sa fensi robom, dakle u vreme basnoslovno besmislene „Revolucije 2000”, koju su za nas i u „naše“ ime izveli „Oni Drugi“ da bi se instalirali. (Usput, a u vezi sa „instaliranjem“, malo i o tehnologiji tog instaliranja, lapidarno, a la vaudeville: Huso i Haso nađu se na zadatku forsiranja reke. Haso ne zna da pliva pa mu Huso predloži da ga Haso rukama obgrli, te da ga ovaj tako prebaci na drugu stranu. Na polovini reke Huso kaže Hasi: „Ej, ba, unišla mi riba u čmar!“ A Haso odnazad odgovara: „Šut’, ba, to sam se ja malo učvrstio!“ Napomena: i kasnije promene vlasti, sa urnebesnim a la vaudeville stilom i tehnologijom izbora, dokazivale su da, ako dobro izvedeš fake izbore, dopuštajući da te ambasadorski lobi malo „učvrsti“ za narod koji su izabrali da te izabere, definitivno nema šta da se brineš bar u dva mandata. Fer, dakako!)

dodo02Krađe koje je počinila Botina ergela bile su „demokratske” u meri u kojoj je i on demokratski izabran, što će reći da se malo „učvvrstio“ za narod nasred „Troubled Water“. Koliko je to legitimno, nalazimo u skaski o dva Hrvata Husi i Hasi. Verovali ili ne, takve „instalacije” i „učvršćivanja“, što se tzv. „međunarodne javnosti” tiče, su i više nego demokratske. One su politički poželjne, što je eufemizam za „politički korektne“, ili, preciznije, baš takve i samo takve su jedino i moguće – „legitimne”. Da je to tako, svedoči fakat da nikome iz „prve petorke“ trenera Krleta iz kluba DS Globtroters, a, bogami, ni onima sa klupe, niti dlaka sa glave još ne fali, osim ako ne ćelave, što je ljudski, pa sumnjamo da ih je i ta pošast zadesila.

Vrhunac metafizike koju je čovek sa ovog podneblja uspeo da iznedri, ta „demokratija” koja podržava i osnažuje instituciju grupnog silovanja i orobljavanja (pljačke, ali sa „ljudskim likom“, dabome) dosledno je i rado služio isto tako incestuozno univerzalnom čedu – novcu. Čijem to novcu? Zini da ti kažemo! Možda se može govoriti samo o metareligijskoj prirodi novca, koji je nastao tako što je vreme ostalo bremenito kalvinističkim poimanjem oplodnje tog vremena, a ta oplodnja je transsupstalizacija koja se naziv novac. Novac kao hibrid materije i vremena. I mi smo dali danak u krvi tom Molohu. Kalvinističko, franklinovsko time is money (videti Batajev Prokleti deo) definiše i nas, kao i Grke, u jednom matriksu gde se meci zaustavljaju i padaju ispred Nea. Problem je u tome što se meci u našem matriksu ne ponašaju kao oni iz filma, ali se novac zato ponaša. Kao zec iz šešira, sad ga ima, sada ga nema; sad je stvaran, ali u sledećem trenu nije. A kakav je to u sledećem trenu? Postaje tek kalkulcija u tvrđavama neoliberalnog sveta, prosto brisanje jednog salda da bi bio zamenjen drugim, tek tako, virtuelno. Iza novca više nema zlata, nema raži, nekad niti govana. Iza novca je novac bez svojstava, a bez svojstava je u tom smislu što je neopisiv i po apstrakciji jeste ekvivalent Bogu. O tome govorimo kada govorimo o novcu.

OXI! I NOVAC
Ali Grci su hteli drugačije i pravednije, hteli su da se ta nespoznatljivost novca kao otisak ubice vidi na njihovom oxi! U suštini, ovom dvojcu – dakle, demokratiji i novcu – ništa nije ravno do Boga samog, ali taj već milenijumima spava umoran od pravljenja sveta, pa potom i potopa, onog prednojevskog, opominjućeg. A, kada On spava, tada Grcima, koji su izmislili demokratiju i svoje bogove zamenili ovim što spava, dolazi opomena i kazna. Želimo da verujemo da su Grci tražili da se pokaže onaj toliko puta goli kralj iza njihovog referenduma umesto beskonačnog argatovanja da bi se kupio malo bolji auto ili da bi se održao skup konvencija, koje su bile pun i sadržajan život, ali sada postaju tek ljušture smisla i praznina koja onespokojava i osiromašuje. Biti siromašan znači svoje potencijale svesti na puko preživljavanje. Jesti, prazniti se, spavati. I tako do groba.

Kako bilo, na Novom Standardu sada su sve češći naslovi tekstova koji kao prvu reč imaju „zašto“. Dobro je to.

dodo03Prvo, zato što tamo gde ima pitanja mora biti i kakvih-takvih odgovora. A zatim, svako od tih „zašto“ i ne traži baš pravi odgovor, već često potencira besmislenost kakvog čina, pojave ili dela. (Na primer, iz „antičke starine“: „A zašto si ti dirao Miftara?”, Šiptar pita nekog bilo kog vojnika koji je Miftaru rekao da stane u red za čist veš, a ne pravo pa za kvaku, kao da mu je Rama-Dron ujka. To je bilo jedno davno „zašto“ iz postkeljmendijevske JNA. Ko je bio tada i tamo, zna kakva je ugodna međunacionalna atmosfera vladala u JNA, pa neka ispriča onima koji ne shvataju „poruku“ ove anegdote. Sve je to ionako humor baziran na sabranim delima Nasradin Hodže, Homera ljutih Arbanasa. Na njegovom delu se još uvek zasniva utopija o post-ju regionalnoj saradnji.) Osim što službenici upregnuti u tu trojansku ragu zdušno vuku kojekude, e da bi zaradili svoj evro, situacija u regionu se pogoršava iz minuta u minut. U dubinsku benignost tog pogoršavanja situacije, a po službenoj dužnosti, uveravamo se i napismeno. (Što je najgore i najnapornije za prosečnog konzumenta filosofije, jer treba pročitati po knjižurinu koju Žižek napiše svakog meseca i koja se promptno prevede na srpski. Ionako te knige i nisu za ljubitelje, nego lektira za NVO populaciju, koja još veruje u prevrtanje i naletanje ovog filosofa koji je na tragu Lakana nastavio sa jednim mitologematskim prizivanjem stvarnosti koja je – gle slučaja vragolana – upravo izvedenica iz nesupstancijalne prirode novca. Dakle, Žižek ne zahteva da veruješ, ne u ono što vidiš, čak ni u ono što ti on kaže da treba da vidiš, već u ogledu piše o nekakvom Ciprasovom dvostrukom akslu sa šljokicama, kad je ovaj pljunuo u 62 odsto svojih referendumskih glasača, tim gestom poništavajući (paralelno sa uništavanjem klasa) ne samo demokratiju, koja je ionako tek hologram nečeg praznog, već i supstanciju za koju se verovalo da je mogla da bude konstituišuća za promišljanje naroda. Dakle Cipras je negirao svoj narod, i za to je dobio pohvale od EU, koja ionako pokušava, otkad je stvorena da narodu da meru po budističkom iskazu: „Uđi u prazninu praznine”. Problem je što je to „odnarođavanje“ za Engleza na primer ukidanje njegovog identiteta, jer tad bi njegova pupčanom vrpcom aminovana veza sa kraljicom pukla, a to nije podnošljivo ovde i sada. Zato je lakše ubediti Grka da je odnarođivanje u suštini proces koji se tiče dugova, a ne strateškog menjanja njihovog identiteta. Jednom su se odrekli svojih bogova i primili Hrista, sada se traži da se odreknu sebe i prime nekakvog Švarcenegera ili nešto što će naići naići posle Obame, možda kakavog „latinosa”. Na njih je red?)

NOVA JUGOSLAVIJA, DENIS I ALEN
Okoreli NVO-spomeničari i prvoborci ex-ju raspada sad krpe deliće onoga što su razbili. Posao sličan onom čuvenom logorskom zatrpavanju i ponovnom kopanju rupa. U tom sumanutom poslu, sledeći logiku odnarođavanja – logiku neimenljivosti, tojest nemogućnosti imenovanja novca, ili neprevodljivosti njegove suspstancije na bilo koji vidljiv i logici podatan proces – treba da se stvori jedna Nova Jugoslavija, zombi tvorevina u kojoj će se svi zavati Denis ili Alen i koji će imati sećanje jednog dolara bez iakavih sadržaja, vrednosti ili atributa. I to ima nekog smisla – veruju ex-ju-truba-dur-filosof Slavoj Žižek i njegovi fanovi i fanice, a ima smisla, jer njih i ne interesuje identitet, budući su prošli sve krugove pakla – i denacifikaciju, i denacionalizaciju, razsrbljeni, upućeni prema fantomu Evrope, koji ih u suštini tretira kao zamorce, kao laboratorijske pse. Ova jeziva grupa se može videti u holivudskim horor filmovima kako tetura tražeći krv. To je stvarnost koja je za nas, na periferiji, zgotovljena. Možda će Gospodari biti milostivi pa nas lepo stpati u logore. Vidimo da se Mađari baš trude da tu opciju sprovedu, Bugari takođe. Zid protiv migranata? Koješta! To je logorski zid, zar ne vidite?

Ko bi pre dve decenije rekao da će kineski juan biti odmah iza dolara – našeg fetiš $, koji umalo nije zamenio i sam pojam zelenog kao boje pošto je konvertovao vreme u lavirinte svojih šara i tek što nije preimenovao boju samu u nešto što bi se zvalo „dolar boja” (U žargonu je nazvan „zeleni“, na isti način na koji je zlato npr. „žuto”, a u tom nizu kokain postaje „belo” Kao što je drek „kafene“ boje, ali on je moneta kojim se služe najpre političari. Što su na višem mestu hijerarhiji, to su kafeniji… Tja!)

dodo04Dakle, ovisnost koja je u samom srcu svake od ovih „materija“ ljudskog nadanja, uzdizanja, ushićenja i najčešće propadanja – jeste novac. Evoluirao je i postao sam sebi i cilj i svrha. Nije čudo što ga – sada kada se ofucao kao Čumetov trotoar na Terazijama – izmišljaju, štancuju i ubrizgavaju potrebitima u svim pozama, dozama i agregatnim stanjima. Želja za njim – novcem – je toliko jaka da se štampa novac koji ima efekat i sastav te mentalno dejstvo kao placebo pilula. U njemu nema ničeg do aditiva, ali, kada ga ovisnik konzumira, postane miran. I tako sve dok ne dođe do naplate duga, jadna mu placebo filosofija tada. Priča se da su Grci dobijali taj placebo novac, bar ove mase koje će morati da placebo novac plate u organima, kao i mi što smo. (”Žuta kuća, šaren gaj, trala lala laj…” Šta to beše i ko to ono beše procesuirao slučaj “Žuta kuća” i pored napisanih knjiga i dokaza? Rahmetli Keljmendi mora biti taj koji će rešiti pazl, i to iz raja, gde sedi sa 72 device. Uvek smo se pitali zašto baš 72 i najzad dobili odgovor – Zato!)

SOKRAT JE ZA SVE KRIV
Strašna je ta Žuta kuća. Ali, kako kažu oni koji smeju da govore, to beše „neizbežno“. Kako to baš neizbežno samo za nas, neka afrička plemena i Tibetance, gde već postoje sela u kojima većina ljudi ima po jedan bubreg. Kao što to biva u svakoj dragoj nam demokratiji, sve sa „redaljkama“ nad narodom i ovoga puta, u Grčkoj, koja je kao kolevka „demokratije”, nadrljala k’o Grčka, možda je to nekakva kazna zbog ovog surovog izuma koji ih je zadesio pre par milenijuma, zbog te sumanute ideje da zajedno odluče u polisu. Na primer, u Atini, kojoj je nešto loše išlo, demokratska ekipa (tadašnji DS) je odlučila, ne pitajući prtom žene, robove i one za koje su mislili da su idioti (a to beše većina nad kojom je ova manjina napravila konsenzus o tome šta je pametno i moralno, a šta pak ne. Tu se nađe i Sokrat među kvariteljima grčke omladine, pa ga brže bolje osudiše na smrt da bi se Atina malo zabavila nečim drugim do da stalno melje o tome kako se nema, kako se ne može, neće, kako se propada i sve u tom smislu. Dakle, pronađoše demokrate da je Sokrat kriv za sve te jade. I više od svega nabrojanog. Kada se, dakle, ekipa iz bircuza na ćošku skupila i demokratski odlučila da se ima kazniti Sokrat „kvaritelj omladine atinske”, kazniti na smrt, nije li demokratija već tada sebi napisala presudu koja se sada ima sprovesti? To je kazna koja je izbacila demokratiju iz tokova recentne civilizacije i onih koje će doći kao nešto duboka besmisleno i dvosmisleno. Zašto je nastradao Sokrat? Pa zato što nije pristao na ono na šta je pristao Cipras, koji je tim pristajanjem započeo proces odnarodnjavanja i stvaranja neke nove hibridne rase pod velom „dugova“, na odricanje od morala zarad rulje iz bircuza. I to je kazna koju Grci treba da plate jer su prezreli i filosofiju, i Sokrata, i moral. Pouka je da će svi platiti za svoja nedela samo treba pričekati koju hiljadu godina.

Priča se i da će Hrvati platiti i „Bljesak“ i „Oluju“, a posebno, i to veoma skupo, Jasenovac samo se ne kaže kada. A ona poskočica „oprostiti ali ne zabraviti” glede susjeda može da prođe, ali bez prvog dela. Dakle ne oprašta se ništa, samo tako će i oni napokon najzad nešto shvatiti. Nažalost, mnemotehike nisu baš nešto napredovale od zore čovečanstva do danas, bar ne one koje uče moralu.

NAŠ ALPSKI DRUGAR SLAVOJ
Ostalo što nas se tiče u ovom malom ogledu o baletu tek dolazi. Naznačili smo šta mislimo o demokratiji koja je odavno tek lepak za neoglobalni kapitalizam, koji demokratiju pominje svaki put kad želi nekog da uplaši. „Uvešćemo ti demokratiju ako ne budeš poslušan rob!” To je bio slučaj i odgovor za šenlučenje po Severnoj Africi. Možda se još poneko seća kako je to izgledalo u slučaju Gadafija? Ako se ne seća, možda će nam neka od svetskih TV stanica koje to sebi mogu da priušte nabaviti snimak egzekucije njegovog sina. Uživo, dakako!

dodo06Bogataši su, razume se, od svega pošteđeni. Možemo čak reći da 99 odsto onih ovisnika od ovih zeleno-belih supstanci propada, ali taj „jedan odsto“ se ni počešao nije. Problem jeste u tom jednom procentu, koji izaziva propadanje ostalih 99. Na tu temu smo imali sasvim ljupkih rasprava na NS i šire, a tu, po difoltu, prednjači naš alpski drugar Slavoj Žižek, koji je prvo u članku, kakav je valjda samo on u stanju da dekodira, napisao kako je Ciprasovo političko ludilo posle referenduma u stvari njegovo dizanje iz pepela „a la ptica Feniks“. (Mi smo skloniji da ga poredimo sa čuvenom pticom Dodo, koja postoji još samo u crtežima jer je istrebljena. A istrebljena je jer se dala ubijati zbog nekoliko razloga, a ti razlozi su bili: bila je jestiva, nije mogla da leti jer je bila suviše teška, a bila je teška jer na Novom Zelandu, ili gde već, nije imala ozbiljnog prirodnog neprijatelja od kojeg bi morala da beži, pa je sebe evolutivno dizajnirala u jednu spodobu zabavnog izgleda i performansi koje nisu bile u stanju da odgovore na pitanje zvano čovek, belac, terminator i najzad opstanak. Ubijali su dodo iz zabave, kada se najedu nje, tek tako, sporta radi, valjda. Niko to ne radi sa, na primer, pingvinima jer im je meso odvratnog ukusa, tako kažu, ali čovekova potreba da uništava vrednosti se u slučaju ptice dodo pokazalo u punom sjaju. Baš zbog toga što je narod vrednost i na nju se okomio.To je,dakle pozadina Žižekove logoreje.)

Dakle, posle legendarnog trostrukog aksla, sa šljokicama, u članku koji je i preneo i Novi Standard, Žižek ne miruje. Nalazimo ga kako dobija packe od svojih rođenih gazda, ili, da budemo pravedni, od pripadnika rase kojoj pripada i onaj „jedan odsto“, sa kojim nikako ne znamo šta ćemo a koji odlično zna šta će sa nama. Bačen je na nečiji Fejsbuk nalog, pa ga je cunami dogurao čak do nas. Na ovo Žižekovo „filosofiranje” dama lepo odgovara – Katherine Merle: „Zizek is confused, outright lying is the tactic of totalitarianism…”

MIKI MAUS I GLOBALNI KONAC
Pošto su sve velike net-art platforme pukle zbog različitih razloga, dešava se jedan sasvim nepredvidiv proces, a to je da elita New Media Art-a prelazi na Facebook, uglavnom teoretičari. Izračunali su da ih tako, sa na primer pet hiljada prijatelja, kolika je kvota „prijatelja” na Facebook-u, pročita mnogo više ljudi nego da se i dalje petljaju po net-art portalima, koji su, da tako kažemo, „jednodimenzionalni“ kad je o posetama reč.

Ovaj prelazak svetske NMA teoretičarske elite na Facebook u malom je ekvivalent Ciprasovom putovanju kroz vreme i prostor, a da se makao nije, osim nešto malo, tamo-amo od Moskve do Berlina, da bi video kako da udobnije padne. Odisej je od svog puta napravio metaforu koja nas na svakom svom nivou uči ponečemu, dok je Cipras uradio to isto samo obrnuto. Jedino je raspevani Žižek video u Ciprasovom pristanku da sve što je referendumom dobio od grčkog naroda to baci. Jedino je ex-ju filozof-trubadur Žižek uspeo da u tom ikarovskom padu Ciprasovom vidi njegovo uzašašće, ili jednu veličanstvenu pobedu malog Mike Miša Krojača nad džinom. Ko sumnja u to, postoje materijalni dokazi: crtani film gde Mika Miš, alias Miki Maus, zašiva diva u svoj globalni konac, a kao nagradu dobjaja Mini princezu. Da ne ulazimo u pojedinosti, da li je Grčka trebala placebo novac, koji je u nju upumpavan u vidu dugova, da vrati posustaloj Dojče banci u vidu solidnog novca. Jer ova banka ima toliko duga da je samo pitanje povoljne konstelacije kada će da padne, a tada će novac da postane ptica dodo, jer već to praktično i jeste, samo se svi prave ludi, jer je sve urađeno da ne dođe do razvijanja iole normalnih ideja. To će reći radikalnih i inovativnih, hrabrih i sasvim drugačijih ideja o tome kako rasporediti robu i dobra, a da to bude bar za nekoliko milipromila humanije prema potlačenim masama. Jer, ako su se klase negde volšebno izgubile, onda nije propala očigledna globalna podela na siromašne i bogate.

dodo07Mi ne smatramo da je storija sa Grčkom i njihovim istorijskim „da-ne“ priča koja razotkriva licemerje u novčanom saobraćaju, već je vidimo kao neuspeli pokušaj naroda ove zemlje (62 odsto za oxi!) da raskrinka „demokratiju”, koji su kauboji doneli u Evropu kao što su onomad Indijancima doneli zaraženu ćebad. Nije uspelo, niti će, jer se nije radilo temeljno, koordinisano, sa preciznim planom i sa drugima. Kao najveće i gubitnike i dobitnike u ovoj tužnoj priči vidimo grčki narod koji je imao snage da na referendumu intuitivno oseti šta se od njih traži, ali koji je imao nesreću da ga u tom poduhvatu predstavlja labilni Cipras sa politikom koja bar za sada ne vodi nigde. Najposle, ali i najvažnije: Grci nisu shvatili da je njihovo dugovanje – koje je, uprkos referendumu, još veće – samo propratni efekat „odnarođivanja“, koje je sledeći stepen od denacionalizovanja. Kada se od njih bude zatražilo da se postanu Aleni i Denisi, to će biti pouzdan znak da smo na vreme shvatili šta se valja iza brega. No kome mi to govorimo? I to ćemo vam reći: govorimo onima koj misle da su uspeli da nas izblefiraju. Lista sa njihovim imenima je tužan spisak Alena, Denisa, Helena i Meri.

KAD NAŠEG ČOVEKA PROBUDIŠ… BOLjE DA TE NEMA
Ali, kako se kaže, važno je da se priča. Možda neko iz ove složene i čudne priče izvuče „zaključak ili dva“?

Najzad smo došli i do našeg pucajućeg baletana. Odmah da kažemo da nemamo pojma šta mu bi. Izgledao je tako takav. Komšije su odslušale kako tuče ženu (tu su bili tolerantni te policiju zvali nisu), ali, kada je ispalio rafal iz duge cevi, pozvaše policiju. Kao vele: to sa masakriranjem supruge je demokratski i rodno i polno opravdano, ali to sa pucanjem nije fora jer može da probudi nekoga. A kada našeg čoveka probudiš… Bolje da te nema.

Ovom kratkom epizodom iz života u velikom gradu u suštini obaveštavamo da je u kulturi i umetnosti stanje redovno. Šiptarski, postkomunistički, crnogorski, postsoros (izvinjavamo ako smo koga zaturili) lobiji su u stabilnoj ravnoteži i ispomažu se radeći svi isti posao na anihilaciji identiteta. Svi su oni jedno „svi“ i, kao takvi – kao svi, dakle – isti su u pogledu upućenom prema kasici-prasici, koja ih sa malim varijetetima gledi iz raznih centara. Nismo primetili pojave samostalnog razmišljanja, ili, bože sačuvaj, rada u materiji koja nije striktno ideologematična. Pored njih ne može ptica da proleti, odmah je tretiraju kao pticu dodo, te je uklone. Dobro je, šta drugo da kažemo.

Eto, Tasovac se ratosiljao bede da tu, u umetnosti, nešto kao daje i uzima. Evo im, veli on (valjda) znaju ko je ko i koliko kome pripada, pa neka sami grabe, neka se sami međusobno čupaju i „tuču“. Ovi koji nisu nigde ušemljeni laju na mesec i demokratiju, otkrivaju narodu varljivu prirodu novca itd. Neka ih, misli Frizurica, ‘leba ne ištu, a i da ištu, dobili ga ne bi.

dodo08A i šta da se mešamo kad je kultura data „ovima“. Da li treba da dižemo dževu zbog kulture kada se setimo šta je predhodna garnitura sve drpila, otuđila, pokrala? Eto zato su umetnici uvek krivi, zašto ih niko ne voli. Šta se bune, a tamo onaj Albus, te Dinkić, mali Žo-Bo ili ko već, šetaju po gradu slobodni. Čak im ni nanogice stavili nisu.

Eto zašto puca baletan: slavi narodni umetnik baletne umetnosti naš brendirani, srpski nikada ugasli demokratski duh.

Kultura
Pratite nas na YouTube-u